Čak ni godinu dana nakon njegove smrti, nesrećna žena nije sigurna da li joj je njegova smrt donela tugu ili olakšanje. Kaže da se oseća kao da joj je spao veliki teret sa leđa, ali i sa srca. Na njegovoj sahrani nije plakala niti bila tužna, već je nosila crninu iz poštovanja prema svojoj deci i rodbini. Kasnije kaže da je sve češće razmišljala o životu koji je živela poslednjih deset godina, što je za svaku ženu njenih godina trebalo da bude najlepši period u životu, ali za nju je bio težak i bolan.
Ispovest ove žene rastužila bi i neke od najtvrđih srca.
"Kada sam se udala za svog muža, bila sam najsrećnija osoba na svetu i nisam ni sanjala da će mi se jednog dana desiti ono što sam doživela poslednjih godina. Nikada nisam sumnjala u njega, verovala sam mu i nisam imala ni najmanje sumnje u njegovu vernost", objašnjava ona. Međutim nedugo nakon što se rodilo njhovo treće dete, ponašanje njenog muža je postalo čudno, najpre je insistirao da nađu nekoga ko bi im pomogao u kućnim poslovima, iako žena to od njega nije tražila.
"Iako nisam bila za tu ideju, pristala sam, a on je doveo mladu i simpatičnu devojku koja je bila čistačica u njegovom društvu. To je trajalo oko šest meseci, a onda je odjednom prestala da dolazi. Bilo mi je nekako žao. Bila je vredna devojka" seća se njegova supruga i dodaje da se on svakim danom sve više menja, ćutao i retko su razgovarali. Onda je jednog dana došao sa predlogom da se presele u drugu zemlju.
Imali su dovoljno ušteđevine da kupe kuću i pristojno žive dok on ne nađe drugi posao. Ali sve to je bilo nekako čudno. Odakle takva odluka? Živeli su u gradu gde je on bio poštovan i gde su oboje odrasli. Međutim ona je verovala u njegovu odluku i sledila ga. Nakon nekoliko dana od preseljenja, bila je veoma srećna i mislila je kako je selidba nešto najlepše što je moglo da im se desi. Dok nije saznala gorku istinu.
Jednog dana je stiglo pismo od čistačice koja je radila za njih. Iznenadilo je njeno pismo u kome je pisala kako je rodila sina i kako se uselila u njihov stari stan jer su je roditelji izbacili na ulicu. Ženi je bilo žao te mlade devojke, pa joj je napisala pismo utehe i poslala joj nešto novca da joj se nađe ako joj nešto zatreba za bebu.
Međutim nekoliko dana nakon toga dobila je šamar realnosti kada joj je stiglo još jedno pismo u kome je pisalo da je niko neće kupiti za šaku novca i da njeno dete treba da dobije ono što zaslužuje, jer je dete mog muža isto kao i što su to moja deca. "U istom trenutku sam se srušila. Tek tada sam shvatila da je on zapravo hteo da pobegne jer je napravio dete devojci iz komšiluka koja nam je pomagala oko dece" shvatila je mlada žena.
"Nekoliko puta je pokušao da razgovara sa mnom, ali sam ga tada videla kao najvećeg negativca koji mi je uništio život. Suzdržavala sam se samo kada bismo imali goste, jer mi moje vaspitanje ni tada nije dozvoljavalo da se loše ophodim prema njemu. Nije umro za mene pre godinu dana, nego pre trideset godina kada sam dobila pismo od te devojke."
Nedugo posle njegove smrti, udovica je prodala njihovu kuću i kupila sebi manji stan koji je lepo uredila, nada se da će tu provesti ostatak života jer tamo nema ničega što bi moglo da je podseća na njega i njihov bedni život. Sada je došlo vreme da zaboravi na prošlost i da pokuša da uživa bar u ovih nekoliko godina koje su joj preostale.
Stil/ Novi početak
