Prof dr. Miljko Ristić, čuveni srpski kardiohirurg, nalazio se u operacionoj sali kad su uneli teško ranjenog Zorana Đinđića, dao je sve od sebe da mu spase život, ali nije uspeo. Jedan sasvim običan dan na poslu pretvorio se u istorijski moment posle kojeg više ništa nije bilo isto.
Tog kobnog dana Beograd je bio preplavljen policijskim patrolama, hapšenja su trajala danima, a saslušano je više od 11.000 ljudi. Ubrzo je otkriveno da je ubica Zvezdan Jovanović.
- To je događaj koji ne mogu nikada da zaboravim. Uvek mi se motalo po glavi zbog čega se neki atentat izvršio, odnosno kome je taj čovek smetao. Mislim da su međunarodni interesi u pitanju - započeo je Ristić.
Nastavio je priču sa detaljima o samoj rani, ali i čaurama.
- Ulazna rana je bila s desne strane grudnog koša, a izlazna rana na levoj strani grudnog koša nešto niže. Dakle, metak je upućen sa visine jer nije imao horizontalni put. Za mene predstavlja dilemu da li je premijer ulazio glavom prema vratima zgrade vlade ili leđima. Nije logično. Ako je ulazio glavom prema vratima, pod tim okolnostima, nemoguće da je pucano iz ulice za koju se sumnja već je metak došao iz totalno suprotnog pravca - izneo je šokantne tvrdnje Miljko Ristić.
Metak je imao neverovatno razornu moć.
"Smatram da su postojale dve grupe atentatora. Pogođen je i (šef obezbeđenja Milan) Veruović koji je bio uz premijera. Metak kojim je Đinđić pogođen ima ogromnu razornu moć, a s obzirom na to da je pogođen Veruović, da je to bilo od istog metka, ne bi ni on preživeo. Dakle, jedna grupa atentatora je pucala iz jednog oružja, a druga iz drugog", ubeđen je hirurg.
Kobni dan
- Tu operaciju 12. marta 2003, posle atentata, pamtiću dok sam živ. I dalje imam osećaj kao da se sve to juče desilo, kao da sam juče uzeo skalpel i počeo da pravim rez na grudima srpskog premijera Zorana Đinđića. Sve je bilo kao u filmu - rekao je doktor Miljko Ristić za Kurir.
Ristić kaže da i dalje ima osećaj kao da se sve to juče desilo, a ne pre više od 2. decenije.
- Čak su mi kristalno jasni i momenti pre nego što sam ušao u Urgentni centar posle poziva sekretarice tadašnjeg direktora Kliničkog centra Srbije Vojka Đukića da hitno dođem sa kardiohirurgije, zgrade koja se nalazi preko puta, gde sam pola sata pre toga završio operaciju nad jednim pacijentom.
Ovim rečima Miljko Ristić, jedan od najboljih srpskih kardiohirurga, počinje priču o teškoj borbi za Đinđićev život, koja se, nažalost, završila tragično. Ristić je ujedno i čovek koji je tog dana u svojim rukama držao teško ranjeno srce premijera Đinđića.
- Sve je bilo kao u filmu. Izašao sam iz sale na svojoj klinici. Nije prošlo ni pola sata kad mi je zazvonio telefon. Bio je to poziv da hitno dođem u Urgentni. Da ne pitam ništa, samo da se pojavim. To se desilo oko 12.30 časova. Pitao sam u koju ambulantu da dođem, jer ih tamo ima mnogo, dobio sam odgovor: "Doktore, biće vam sve jasno kad se budete pojavili!" - priča Ristić za Kurir i dodaje da mu je, kad je stigao tamo, bilo jasno da je reč o nekoj javnoj ličnosti.
Kako navodi, kad je ušao u zgradu, rekli su mu da ide u ambulantu za reanimaciju, gde je još na vratima video da je na stolu Đinđić.
- Bio je jako bled. Vitalni znaci su bili loši. Pritisak, puls i disanje bili su ispod svih fizioloških granica. Nije bilo dileme da on mora istog časa u operacionu salu, da pokušamo da ga vratimo u život otvaranjem grudnog koša, masažom srca koja se primenjuje u takvim situacijama... Trčeći smo odvezli Đinđića u salu. Za nekoliko minuta već je bio na stolu. Svi smo bili tu od hirurške ekipe. Skalpel mi je bio u ruci. Počeo sam da pravim rez na njegovim grudima. Pri otvaranju grudnog koša naišli smo na enormnu količinu krvi koja se tu skupila. Uočili smo veliku ranu na desnoj strani srca, šest puta dva centimetra, i jednu manju na suprotnoj strani. Brzo smo ih zakrpili. Pokušali smo masažu, reanimaciju, ali to nije davalo nikakvog efekta. Isto je bilo sa nadoknadom krvi i ostalih tečnosti - priča Ristić.
Dodaje da je Đinđić tada dosta krvario.
- Nismo mogli da uočimo šta se dešava jer na telu nije bilo drugih vidljivih povreda osim ulazne i izlazne rane od metka. Odlučili smo da otvorimo trbuh. Istog momenta iz njega je izašla ogromna količina krvi. Izvor tolikog krvarenja bila je jetra. Raspala se u hiljade parčića! Dakle, radilo se o veoma razornom metku, koji je, osim što je direktno povredio srce, imao veoma veliki bočni pritisak na okolne organe, u ovom slučaju jetru. Bilo ju je nemoguće ušiti. Shvatili smo zašto reanimacija nije dala rezultate - otkriva Ristić za "Kurir" i kaže:
- Nadoknada krvi i ostalih tečnosti i dalje nije davala rezultate jer su povrede jetre bile takve da sve što uđe u telo, odmah iscuri kroz taj razoreni organ. Nemoguća situacija. Cela operacija nije trajala duže od sata. U tom trenutku pacijentu je mogla da spase život trenutna transplantacija organa, što tada nismo imali. Proglasili smo smrt.
Ristić je tog dana bio poslednja osoba koja je u svojim rukama držala Đinđićevo srce.
- Držao sam premijerovo srce u rukama. Nije prvi put. Hiljade tuđih srca držao sam u svojim rukama. Ali teret u tom trenutku razmišljanja bio mi je koju metodu primeniti, koji hirurški pristup imati, koji instrument upotrebiti, koji konac... i kako će se završiti operacija na Đinđićevom srcu.
Shodno svim saznanjima koje poseduje o ovom atentatu, odgovorio je zbog čega nikada nije svedočio:
"Mi smo samo dužni da napišemo operativni protokol, a to smo i uradili... Sudska medicina se bavi tim obdukcijama i očekivao sam neki poziv među 400 svedoka koji su svedočili, međutim, nikada nisam pozvan. Tek sad mnoge stvari izlaze u svetlu stvarnosti. Amerika je ona koja rukovodi Evropom, a Đinđić je tada bio miljenik Nemačke. Sve zavisi od Amerike. Đinđić je bio u dobrim odnosima sa Nemačkom, tamo je studirao i dobio svetsko priznanje. Verovatno je pretila opasnost da on sa Srbijom uđe u neki pakt sa Nemcima, a Amerikanci očigledno žele da imaju odlučujuću reč u Evropi", rekao je Ristić za "Kurir" prošle godine.
