Pošto je osvojila sve simpatije srpske publike u seriji "Radio Mileva" Kristina Bogunović Gavrić prvo je punila portale objašnjavajući zašto je uzela i očevo i majčino prezime. Nedavno je odlučila da skrati i priču i ime, pa ćemo je odsad zvati samo Kris Gavrić. U decembru prošle godine napunila je 26 godina, ima lepu prošlost punu porodične topline, a gledamo je svake večeri na Javnom servisu u već pomenutoj, izuzetno popularnoj seriji.
Kako ste se osećali kad ste dobili ulogu Sonje u seriji "Radio Mileva"?
- Osim ushićenja i radosti, osetila sam ogromnu dozu odgovornosti jer sam shvatila da je to jedna od glavnih uloga. Nisam znala. Otišla sam na kasting, javili su mi da sam prošla i nisam tačno znala ni šta ću igrati. Kad sam videla da ima dosta teksta i da treba napraviti tu Sonju, osim odgovornosti je postojao i mali trenutak straha.
A nije bilo lako ni zaigrati pored renomiranih glumica?
- Tako je. Bio je, a i sad je veoma topao i iskren odnos među nama. Ja sam tamo bila najmlađa, cela produkcija je stala iza mene. Oni su dobro oformljen tim koji odlično zna svoj posao. O kolegama da i ne govorim - sve jako ime do imena. Divna je saradnja sa Olgom Odanović, Marijom Vicković, Darom Džokić, Nikolom Kojom, koji je sjajan čovek... Zanimljivo je da sam u "Radio Milevi" prošla rad sa čak tri reditelja: Elmirom Jukićem, Dejanom Zečevićem i trenutno Filipom Čolovićem. To je za mene korisno jer sam na početku karijere.
Često pominjete da ste glumu upisali iz šestog puta. Mora da je bila vaš san?
- Bila je, odmalena. Znala sam da ništa ne može da me spreči. Jednom je moj tata rekao lepu stvar, a to je da čovek ne sme da pogreši dva puta u životu: kad bira karijeru i kad bira partnera za ceo život. U izboru karijere nisam pogrešila. Imam istančanu intuiciju, tvrdoglavost i borim se da dođem do cilja na čestit, pošten i moralan način. Ipak, najvažnije mi je da trajem u ovom poslu.
Diplomirali ste glumu na Fakultetu filmskih i dramskih umjetnosti u Bijeljini, isturenom odeljenju u Beogradu. Koliko su vam geni vezani za Rijeku pomogli tokom studiranja?
- Na genima sam najzahvalnija. Jako volim svoje gene. Rijeka dolazi preko bake s očeve strane, a Bosnu imam preko bake i dede s mamine. U meni ima i Like. Draga su mi sva ta područja, ali nekako sam za Rijeku najviše vezana. Baka ima stan na Kantridi i naša porodica uglavnom tamo letuje. Kao male sestra i ja smo tamo stalno odlazile, tu su mi rodbina i divni prijatelji. Volela bih i nadam se da ću zaigrati i u Hrvatskoj. Želela sam da upišem glumu u Zagrebu, ali iskomplikovalo se i vratila sam se u Beograd i upisala studije kod profesora Ivana Jevtovića. Za to vreme glumila sam u "Radio Milevi" i još nekim serijama, poput "Zakopanih tajni", kao i u Pozorištancu "Puž", u predstavi "Lepotica i zver".
Pošto ste svake večeri na televiziji, gledaoci bi sigurno voleli da znaju i nešto iz vaše privatnosti. Recimo, o tome da volite da pišete poeziju...
- Pišem kad sam najtužnija ili najsrećnija, uglavnom najbolje kad sam tužna. Ali sad sam u fazi života kad nisam. Imam svoje mrakove, pa kad neki naiđe da me pojede, pišem da mi bude lakše. To dođe i prođe, kao sve. To je jedan od darova koje jako volim.
Da niste glumica, da li biste se bavili pisanjem?
- Razmišljala sam da studiram novinarstvo, a sad kad sam završila glumu, možda upišem master na novinarstvu. Možda se desi da pišem neki blog ili za neki časopis. Nekad ne mogu da iskažem govorom ono što želim i osećam. Na papiru je mnogo lakše, smislenije i lepše.
O čemu biste pisali?
- Ljubav mi je kako treba, hvala bogu, pa o njoj ne mogu da pišem. Pisala bih o stvarima koje me muče na dnevnom nivou, o svetu oko mene. Toliko u njemu nema empatije, toliko je oholosti, otupeli smo, okrećemo glavu... Te stvari me bole i potresaju, o njima često mislim. Kako sam starija, uviđam da ima mnogo loših ljudi.
Šta vas najviše onespokojava?
- Ljudski egoizam, stav da smo sami sebi najvažniji. To viđam u autobusu, kafiću, dok šetam psa... Ono što se dešava u školama jer sam okružena decom... Stalno imam potrebu da nešto promenim, makar da u svom mikrouniverzumu budem korisna ljudima. Da se pored mene osećaju dobro i sigurno. Želim da budem čovek od reči koji će da pomogne. E, to mogu. Da dam prosjaku novac, nahranim gladnog psa, pomognem komšinici... Mislim da tako mogu da promenim svet, makar to bilo malo.
Kako pokazujete ljubav?
- Najviše sam vezana za majku. Ona mi je najbolji prijatelj, najbolja žena koju sam upoznala. Srećna sam što mi je majka. Naučila me je da pružam ljubav na različite načine. Sa bliskim ljudima, prijateljicama, emotivnim partnerom... Uvek se trudim da im budem tu i da se nađem u muci. Lako je da volite i budete uz nekoga kad nema problema, ali ja bih da budem uz njih i u borbi koju imaju. Strašno volim da grlim one koji su mi dragi. Kad sretnem neku decu na ulici, izgrlim ih i izljubim. Sve su to moja i naša deca. Najviše ljubavi dajem svom emotivnom partneru, jer s njim provodim najviše vremena. On najbolje zna kako iskazujem ljubav.
Da li je on iz vašeg sveta i okruženja?
- On je u raznim svojim svetovima, ali se negde i podudara s mojim. Jedan interesantan čovek.
Imate psa koji se zove Niče. Otkud ime filozofa?
- Kad smo ga udomili pre tri godine, želela sam da se zove Čehov, po mom omiljenom piscu. Ali - nije ličio na njega. Imao je tužne oči kao Niče, pa je tako dobio ime. Na kraju je završio kod moje mame. Duša me boli, ali nemam vremena da mu se posvetim. Znam da je na sigurnom jer ga čuvaju mama, baka i tetka. Na Košutnjaku je, u šumi, u ženskom carstvu, baš kao što je bilo i kod Čehova!
Ljupki ste, slatki, lepi. Visite li po salonima lepote da radite nokte, trepavice i sve redom?
- Volim samo prirodne stvari. Tako se hranim, imam želju da treniram jer znam da moram da se sačuvam. Koristim organsku kozmetiku, netestiranu na životinjama. Uz dosta tečnosti i vode, odem na poneki tretman koji se radi s prirodnim supstancama. Promenila sam i način života. Nisam ni sanjala da može biti tako lepo bez izlazaka i kasnog leganja.
Šta priželjkujete u budućnosti?
- Volela bih neki novi žanr pored komedije, dramu ili psihološki triler, da pokažem još nešto što nosim u sebi. Svakako bih volela neku saradnju u Hrvatskoj. Do tada, počinjem da radim u školi glume "Teatar komedije i drame" u Kragujevcu. Predavaću glumu mališanima. Drago mi je da na njih prenesem ovo malo iskustva koje imam.
Stil.rs/Ljilja Jorgovanović
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
