Jeonmi Park je pobegla iz Severne Koreje sa 13 godina. Ona je bila žrtva trgovine ljudima. Prošla je kroz životni pakao. Gledala je svojim očima kako siluju njenu majku, a zatim nju.
Otkako je pobegla, Jeonmi Park je postala aktivista za ljudska prava, sada se zalaže za narod Severne Koreje.
Park se preselila u Sjedinjene Države 2014. Takođe je postala član LINK-a, američke neprofitne organizacije koja spasava severnokorejske izbeglice koje borave u Kini.
Park i njena majka pobegle su iz Severne Koreje tako što su bile žrtve trgovine ljudima koji su prokrijumčarili ove dve Severnokorejke u Kinu. Objasnila je događaje koji su doveli do njihovog bekstva.
Kakav je život u Severnoj Koreji
Ugnjetavanje sa kojim se suočavala dok je odrastala u Severnoj Koreji bilo je užasno. Park opisuje strah koji je mučio i užase koje je trpela. Kim Džong II — dragi vođa — bio je bukvalno svuda, bogolika figura čiji su sluge bili ne samo sveprisutni, već i sveznajući. Zidovi, drveće i miševi - svake što je okruživalo Jeonmiju- svi su služili režimu.
Kakvo je bilo njeno detinjstvo?
Rođena nakon raspada Sovjetskog Saveza i posledične gladi u Severnoj Koreji. Devojka priča kako su jedva preživljavali i kako je u to vreme njihov zakon bio prestrog. Ćerka nekada uspešnog državnog službenika vladajuće Radne partije, Jeonmi je obožavala svog oca, koji je osuđen na 17 godina u radnom logoru zbog šverca metala da bi prehranio svoju izgladnjelu porodicu.
Hranili su se pacovima koji su najčešće bili zaraženi, te je bila lutrija da li ćeš preživeti ili ne.
- Postoji lanac ishrane, tj. krug. Oko bolnice je uvek naslagano mnogo mrtvih tela čije oči pacovi pojedu prve, a posle toga te iste pacove hvataju deca. To čine golim rukama, s tim da nekada uspeju da zapale vatru kako bi ih ispekli, ali uglavnom ih jedu žive. Onda se deca zaraze i umru, pa ih opet pacovi jedu, ispričala je u podkastu.
Nije joj bilo ništa čudno da vidi mrtvo telo i viđala ih je svaki dan. Brojna tela su plutala u reci, a najviše ih je bilo oko železničke stanice gde je voz išao samo jednom mesečno. Putovanje u Severnoj Koreji je bilo nezamislivo teško, jer nemaju struje, a ponekad su ljudi morali i da guraju voz.
Medicinska pomoć je užasna i ljudi umiru od običnog gripa, a ultrazvuk je nepostojeći.
- Otišla sam u bolnicu jer sam imala ogromne bolove u stomaku. Tamo nema ultrazvuka, doktor ti ispipa stomak i nakon toga odluči šta treba da se operiše - kod mene je to bilo slepo crevo. I sve operacije se rade bez anestezije, tako da je bol ogromna. Medicinska sestra koristi jednu iglu za sve pacijente, a kako nemamo penicilin, najveća je verovatnoća da ćeš umreti u bolnici.
Ona takođe, nikada nije čula za reč ljubav, prosto to ne postoji u rečniku niti su ljudi govorili jedni drugima "volim te", niti je osećala saosećanje prema mrtvima na koje je nailazila.
- I dan danas me to proganja - što nisam mogla da osećam emocije.
Kako je pobegla
Iako su Park i njena sestra prvobitno planirale da pobegnu zajedno, kasnije je saznala da je njena sestra otišla bez nje. Park i njena majka su tada odlučile da same krenu na put uz pomoć žene koja je imala veze sa trgovcima ljudima. Rekla je Roganu da nisu smele ni da obaveste njenog oca o svom bekstvu.
- Tragična stvar za Severnokorejke je to što ne možemo ni da se pozdravimo sa svojim najmilijima. Dakle, ako nas uhvate na putovanju, a da je moj otac znao da bežimo, bio bi užasno kažnjen. Tako da je bilo bolje za njega da ne zna da smo bežali.
Ono čemu su se nadale da će biti njihov put ka slobodi, brzo se pokazalo kao još jedno dvogodišnje poglavlje degradacije i patnje. Okružena ljudima po ulasku u Kinu, Jonmina majka se žrtvovala kako bi sprečila da njena ćerka bude silovana, ali su bili nemilosrdni. Silovali su prvo nju, pa onda i ćerku. Obe su bile prodate i Jeonmi je kupljena za 260 dolara.
- Nisam ni znala da je to intiman odnos. Nisam ni znala da je to silovanje jer nismo imali rečnik u Severnoj Koreji... Samo sam mislila da je nešto što mi se dešava užasno. Ali kasnije su mi rekli da je to bilo silovanje. Nisam znala da je to silovanje.
Funkcionisala je kao robinja za zliostavljanje i Jeonmi je rekla da je plakala svaki dan. Međutim, njen otmičar ih je na kraju pustio, ali tek nakon što se njen otac pridružio njoj i njenoj majci u Kini, umro je ubrzo od nelečenog raka debelog creva.
Nakon njegove smrti, Jeonmi i njena majka su ponovo krenule ka slobodi - ovog puta peške prelazeći pustinju Gobi na hladnim temperaturama. Obe su nosile noževe koje bi iskoristile da se ubiju ako budu uhvaćene. Pomirile su se sa samoubistvom radije nego da se suoče sa kaznom.
Na kraju su uspele
Jeonmi prikazuje ovu mučnu priču i izuzetan put ka oporavku i izlečenju u svojoj novoj knjizi "Da bi živela: Putovanje severnokorejske devojke do slobode".
Establišment se sastao sa Jeonmi da razgovara o njenom novootkrivenom aktivizmu i bolnoj stvarnosti pisanja njenih memoara. Lično, ona je portret gracioznosti i smirenosti, koja poseduje natprirodnu mudrost za bilo koju mladu devojku. Komentarišući svoju međunarodnu turneju knjigama, ona kaže da su joj avioni postali dom, a o ljudima u Severnoj Koreji govori ovako:
- Ovi ljudi, oni čak i ne znaju da imaju prava i mislim da to treba zaustaviti. Ako dozvolimo da se ovo desi, to nas čini manje ljudima, to je ono u šta verujem. Moramo da se borimo, moramo da obrazujemo javnost, moramo da ispričamo njihovu priču, moramo da tražimo od Severne Koreje da prestane da ubija svoj narod, i moramo da kažemo Kini da ne šalje ove izbeglice nazad u svoju zemlju — oni time zapravo čine krivično delo; oni pomažu Severnoj Koreji i ubijaju ove ljude.
