Jelena Buhač Radojčić preživela je strahotne stvari u jasenačkom logoru, a neki scena se seća do detalja i dana, posle mnogo godina. Naime, ova neustrašiva žena tvrdi da je upravo njen život bio inspiracija za film "Dara iz Jasenovca", koji je potegao mnoge teme u srpkoj javnosti, a gledaoce ostavio bez daha.
Neverovatnu Jeleninu ispovest vam prenosimo u celosti:
"Ja sam Jelena Radojčić. Živim u Zemunu, u Cara Dušana ulici. Imam dva sina, a muž mi je umro 2003.godine. Rođena sam 1934.godine u selu Jablanac. Bliže veće mesto je Novska, a između Novske i Jablanca su sela Mlaka, Košutarica i Jasenovac u kome je isto tako bio i logor. Moj otac se nije obradovao kad sam se ja rodila pošto sam bila žensko. Majka isto tako. Bila sam treće dete i ona nije želela da rodi. Međutim, baka je rekla: Deco, ko će plakati za vama kad umrete? Samo žensko dete to može. Majka mi je bila visoka, krupna, lepa žena. Lepo je pevala. Moj tata je bio viši od nje i isto je lepo pevao. Bavio se poljoprivredom. Imali smo lepu kuću na sprat.Trebalo je da bude na sprat pošto se tu voda izlivala iz Save i plavila zemljište tako da smo imali i dva čamca. Imali smo i dva nalepša konja u selu i moj otac bi me često stavljao na konja da jašem. Bio je ponosan na mene. Imala sam dugu kosu, kike do pojasa. Majka me lepo oblačila. Kad god bi bio neki praznik, ona bi mi kupovala novu suknju i bluzu, a starijeg brata bi oblačila u gaće bele, kako ih zovu, i belu košulju, piše serbianholocaust.org.
A taj drugi brat Dušan, pošto je majka bila opterećena sa četvoro dece, bio je kod moje bake Sofije i dede Ilije u Mlaci, gde je moja majka rođena. Onda je on boravio kod njih tamo. A ovaj najmlađi brat Ilija, on se rodio 1941. godine i mi smo ga zvali Škica. Imao je beleg, da li na levoj ili desnoj slepoočnici, toga se nije tačno sećala ni moja majka. Družila sam se puno. I moj tata me znao oblačiti u muško odelo, verovatno je žalio što nisam bila muško. Pa mi raščešlja kosu, i išla tamo da plašim čiku i ninu. Pa onda se naljutim na majku, obučem se i kažem: Ja idem u svet! Onda, odem kod strine da mi zašije napred bluzicu pošto nije bilo drikera, nije majka stigla da ih stavi. I još nešto o tom mom detinjstvu: sanjala sam, i toga se sećam, da je došao jedan čovek i odveo mene i mog brata Živka u nepoznatom pravcu i u snu se nikada nismo vratili kući. To je moje sjećanje na to moje djetinjstvo. Trebalo je da pođem u školu. Moja majka je napravila bele torbice sa inicijalima i meni i mom bratu, pošto je moj brat već bio pošao u školu. I naravno, radovala se moja majka svim uspesima, a meni posebno. Valjda su me svi voleli, a zašto, ne bih znala da kažem.
Čuvala sam pačiće pošto je bila bara neka ispred kuće, pa sam čamac vozila i čuvala pačiće, i onda kad mi kobac pojede pače, moja majka je htela da me istuče.Onda sam ja otisnula se i veslala sam.Baš sam bila ovako...Međutim, imala sam proju pored sebe na klupici i obazirala se na tu proju, i naravno upadnem u vodu, tako da me majka jedva spasila i izvadila iz vode. Četrdest prve godine bilo nam je udobno da živimo, međutim kod mene ne da se promenio život, nego sam imala neki strah. Moj otac je išao u Novsku da prodaje kupus. Mi smo imali tamo kupus, proizvodili smo ga. I onda je, kaže, niz točkove spustio logorašima kupusa da ustaše ne vide, da bi im dao da jedu, jer on je išao kroz Jasenovac, znate. I onda kad je došao, to je ispričao mojoj majci.
Šta se tu onda sve izdešavalo da je taj Milan Gajić prebegao u partizane. To je tata rekao majci. Nisam znala šta znači reč partizani kao što nisam znala ni reč ustaše. Ustaše nisu bile u našoj kući četrdeset prve i četrdeset druge, nisam imala prilike nikad da ih vidim. Jedino to kad su rekli, da, to kad je tata otišao u Novsku, onda mi je kupio materijal za suknju i za bluzu. Onda sam ja, sigurno zbog straha, to ljubomorno čuvala i stavljala ispod jastuka gde sam spavala, da bih ga sačuvala. I onda...tata i mama su nas probudili jednog jutra ili noći. Da li je bilo jutro ili noć? Noć sigurno.I kad smo pošli dole niz stepenice i kad smo ulazili u čamac, ja sam nosila taj materijal. I sećam se, prešli smo preko u Orahovu. To je u Bosni. U Bosni smo ušli u jednu kuću muslimansku, a muslimani iz Orahove prešli su u Jablanac.
U Orahovoj, bila je prazna kuća. Nismo poneli nešto veliko od naših stvari jer nismo imali dovoljno ni vremena, ni mogućnosti. Bili smo tu u Orahovoj i kad god bi ustaše napali partizane, mi smo tada bili u pozadini partizanskoj i išli smo tako od Orahove kroz sva sela do Kozare. Kiša kad je padala, pila sam iz kopite konjske vodu. Vodio me je moj brat od tetke, moja majka je nosila [najmlađeg brata] Iliju od devet meseci. Tata je bio sa bajom Živkom. Oni su terali neke svinje. Jeli smo uz put. To što smo dobijali, bilo je sve neslano. Većinom smo bili gladni. Niko nije imao šta da nam da da jedemo jer nisu nas, Bosna nas nije, bojala se u suštini, nije nas prihvatila kao izbeglice, znate. Nije to kao danas da se deci sve objasni, sigurno deca sam treba da saznaju, pretpostavljam da je tako. Kad smo došli u Orahovu, bile su njihove kuće prazne i majka je rekla da su oni otišli u naše selo, znači tad čim smo prešli preko. Kad smo ušli u kuću, znači bila je prazna. Ne često, nego stalno. I bilo je bombardovanja od strane Nemaca, i jurili su nas. Čak poneki ustaša i ostane negde, pa se onda prepričava, i to znam, da je taj i taj ustaša uhvaćen, da je ostao negde, i tako.
Celo selo je ušlo, svako je imao svoje čamce i mi smo ušli u čamce i imali smo pratioca u civilu koji nas je pratio, naravno, da se ne bi nešto desilo, i onda smo prešli u Orahovu. To su mi majka i otac rekli da smo morali da pređemo jer su oni rešili da nas unište, znači da nas ili pokolju ili pobiju zato što smo Srbi. Moj otac nije pripadao nikakvoj partiji niti se bavio politikom. Bio je seljak ili poljoprivredni proizvođač. Ne samo moj tata. Možda samo dvojica su bili tako politički nastrojeni ili, ne znam ni kako to da objasnim, opet ponavljam – samo zato što smo bili Srbi. Kad je došla ta treća ofanziva, onda je moj otac sa ostalim ljudima ili partizanima, ne bih znala da objasnim, trebalo da pređe preko Neretve. I nije uspeo da pređe. Vratio se ponovo u porodicu svoju i sa Kozare došli smo do Orahove. Bilo je...Moja majka i ta Jela su polile kuću jer bilo je i prašnjavo i bilo je i buva i vašaka i svega. Nemci su ušli unutra i tražili mog tatu pošto je jedan čovek rekao da se on nalazi sa Mirkom gore. I onda su prelazili iz sobe u sobu i tražili. A to što je moja majka bila polila pod, ne znam zašto je to bilo za mene tako značajno, ali ja sam se okrenula tako da ako padnem mrtva ne padnem na suvo, da ne padnem slučajno na mokro.
Nisu mogli naći mog tatu i tog Mirka, oni su bili gore u odžaku kako mi je majka rekla kasnije, što ja nisam tada znala. I onda, stavili su nas (dve familije su bile- Ilija, Živko, Jela i Ana i još dve žene i troje dece) pred mitraljez. Šarac se zvao, sad sam se setila.I naravno – gledali su u sat. Koje vreme su odredili, ni to ne znam, da nas postreljaju ukoliko moj otac ne izađe pošto su utvrdili da je on gore. I onda, i to sam čula od moje majke, taj Mirko je rekao: „Brate Božo, zar da nam strada cela porodica, izađimo mi napolje“. I onda su njih dvojica izašli i njih su vezali. Tata je imao crne pantalone sa prugama, to je jedino čega se sećam, i imao je kaput, i imao je šešir. I samo sam mu videla leđa kad je odveden u...Papudžijska muslimanska radnja je bila tu i tu je mama odlazila da ga vidi, a ja nisam. Onda je on radio u Mlaci i u Jablancu.
Odlazio je tamo da radi. Iz Gradiške. Moja tetka, njegova rođena sestra, ona je bila udata u Čovcu i onda je ona njega videla – on je i neki kurirski posao obavljao . I ona je njemu rekla: "Brate Božo, bježi.Nema šanse da ostaneš živ." On je njoj rekao: Sejo, samo da završimo poslove i oni će nas pustiti kućama. To je bio njegov komentar. Onda isto 1943. godine, strinina rođena sestra bila je u Uštici. Njen muž je bio tu, taj čika Đuka, i tata i celo selo, i naravno još ljudi koji su tad pobijeni. Oni su nosili lopate na leđima i prošli su kroz Ušticu, a svi seljani su morali da se sakriju da ne gledaju kroz prozore. Onda je ona valjda kroz crep videla da su oni otišli.
Kažu da su oni sami sebi kopali raku i da su oni maljevima ubijeni 1943 .godine zato što nisu hteli da troše municiju na tako slab narod ili te ljude koji su bili izrađeni. Sećam se dolaska u Staru Gradišku. Bili smo ispred logora smešteni i onda su... U staroj Gradiški su ljudima koji su oduzeli došli konje, krave, oni su iz Orahove sve to poterali dole, a ne znam zašto su ih terali da voze to, i onda su oduzeli sve što je bilo. Onda su tražili nakit od naroda da ga preda dobrovoljno. Spavali smo napolju, što kažu, pod vedrim nebom. Onda, ulazak u logor, tu su bila jedna vrata sa lukom i tu je stajao jedan sto i pored tog stola jedan ustaša koji je tražio opet, ponovo, ako neko nešto ima da stavi na taj sto. Naravno, mi nismo imali ništa.Mama je imala pare, ali u logoru je ona to sakrila u porub od suknje tako da je uspela to da spase. Ne znam koliko joj je to koristilo. A jedna Židovkinja je sakrila u punđu zlatne minđuše, a druga, verovatno Židovkinja je rekla da je ova to sakrila i onda su odmotali tu njenu punđu i iz pištolja su je ubili ispred samog logora.
U logoru je bila jedna baka koja je sisala srž iz kostiju, ljudskih kostiju, da bi se prehranila. Baš je bila onako stara. Da je opišem ne bih sad znala. Samo znam da je bila stara. A možda i nije bila stara. Tu je bio krug – tako smo se tu šetali, išli i ja sam tražila od moje majke: Mama, ja sam gladna. Ona kaže: Jelo, ovde nema da se jede. A zašto nema? Pa ovo je logor. Znači, nisam bila ni svesna da sam ušla u logor. I kaže moja majka da sam ustala i da sam pogledala na sve četiri strane i da više nisam tražila, nisam se žalila da sam gladna.
Mlade žene su došle u logor. Kako su se stvorile ne znam, i išle su od porodice do porodice. Verovatno je to bile saradnice od gospođe Budisavljević, i govorile da se deca odvoje od majki, da će im biti bolje i da će imati lepo da jedu i sve. Ja nisam plakala što se odvajam od majke. Međutim, bosanska deca su mnogo plakala i to je jauk bio jako težak.Plakali su. Onda su nas jednog dana odvojili.Tužno malo, imali smo jednu fotografiju mog tate i ja sam tu fotografiju stavila u nedra. I majka je naravno, pošto nema puno stvari, videla da nema te fotografije i pitala: Ko je uzeo fotografiju i ja sam rekla da ne znam.I ona mi udari šamar i ja izvadim sliku i dam joj.
Mi prelazimo u neku zgradu do toga logora.To je bila isto zgrada na sprat. Ja mislim da ima negde i slika. Mi smo spavali negde u dvorištu na slami nekoj, a mala deca među njima i moj Ilija – gore na spratu. Moj brat Živko je uzeo proje i nosio njemu gore. Zašto ja nisam išla, to ne bih znala da kažem. I onda , kad smo krenuli iz Gradiške u tom transportu, ta moja sestra Mara je otišla gore i uzela Iliju, donela ga i nosila ga stalno, i brinula je o njemu u vagonu. Kad smo došli u Zagreb i ušli u tu kupaonici, Ilija je sedeo dole na betonu, hajde da tako kažem, jer kupatilo je od betona. Njega je uzela časna sestra i okupala. To sam videla. Ja sam se, kako sam se okupala, ni to ne znam, što kažu...Ko me šišao? Mislim da su civili bili ti koji su nas šišali do glave. Kad sam ja sela na stolicu za šišanje komentar je bio: Ovde ima dosta vaški.
I tu, u Zagrebu, bila je neka dugačka baraka. Tu smo spavali nutra.Nismo spavali napolju.A vreme smo provodili napolju, u tom dvorištu. Ja nešto ne znam, nisam bila sa mojim bratom stalno, onako prisna i zajedno. S kim sam bila, ne bih znala ni sad da vam kažem. Ali, propustila sam to da vam kažem, kad sam se okupala, i kad sam sišla dole niz stepenice, mog Iliju su nosili domobrani na nosilima, ne samo mog Iliju nego svu decu koja nisu hodala. Ali, ja i moja majka smo tražile mog Iliju posle rata u Zagrebu. Rekli su joj da je umro. Međutim, ove godine sam dobila dokument formata A4 , gde je ubeležen moj brat Živko, ja i moj brat Ilija. I vidi se da je on treći po redu. Da li je on treći po redu usvojen, da li je umro... ali verovatno je usvojen. Verovatno će da se nađe. Ja se nadam tome danu.Ne bih htela da ...Ako ga nađem, to je moja želja, ne bih htela da ga poremetim u njegovom domaćinstvu ako je živ, i u njegovoj porodici, nego bih htela da sve to ostane tako kako jeste, jedino da zna da nije on tamo rođen gde sada živi, nego da je rođen u selu Jablanac.
NE PROPUSTITE
U knjizi „Mlaka i Jablanac“ je upisano da je moj brat Ilija Buhač ( devet meseci star, rođen 1941 godine) nastradao u Gradiški. Međutim, ja tvrdim, a to i jeste tako i vidi se i iz dokumenta, da je Ilija bio u logoru u Staroj Gradiški, da smo iz logora došli u Gluhonijemi zavod u Zagrebu, da je on sedeo dole i da ga je uzela časna sestra, skinula i okupala, da sam se ja isto tako okupala, da su me ošišali do gole glave, da sam se obukla i sišla dole niz stepenice i stajala sa leve strane gledajući gore u zgradu, i Ilija je bio na nosilima sa više dece. Domobrani su ga sneli dole. Dalje ne znam gde je otišao i ne znam gde su ga odneli. Možda su ga čak odneli i u bolnicu, možda je negde uzet. Svaki trag ...To je bilo 17. 08.1942.godine kad je Ilija došao u Zagreb. A svi ostali na spisku ispred nejga imaju oznaku „M“ i krst. A on je ispod broja 85 na broju tri i tu ima samo da je došao u Zagreb 17. 08.1942 i dalje ništa nema. Ja njega tražim...verovatno od kako sam...i u mislima i ovako .
Onda, svi koji su dolazili iz Zagreba u jasenovac na godišnjicu, svakom kome sam mogla pisala sam cedulje da mi vide zna li neko nešto više o njemu, pisala sam da je bio u Gluhonijemom zavodu, da je nestao, da je imao beleg , da...Međutim, ni od koga nisam mogla ništa da saznam. A ono što je još bitno u tome: mi kad smo 1945. godine oslobođeni, nije se pisalo ko je bio u logoru i nisam znala kako da dokažem da sam bila u logoru. Sad imam dokumenat koji sam dobila iz Muzeja žrtava genocida na Trgu Republike. Ja sam kako sam rekla pre, bila u logoru Stara Gradiška, moj brat Živko, ilija, majka Ana i ja, da bi, zahvaljujući gospođi Budisavljević, izašli iz logora i bili podeljeni po porodicama (majka je kasnije otišla u Nemačku, u Lajpcig), što sam posle saznala kroz štampu.
I sad je skoro bilo u „Novostima“ šta je sve ona uradila za nas, ne samo za nas iz mog sela grupno, nego za sve ljude kojima je ona mogla da pomogne, ona je pomogla onako kao što naši ni danas ne pomažu ni sebi ni drugima, mislim na naše Srbe koji su i u vladi i koji samo gledaju sebe. A gospođa Budisavljević se žrtvovala rizikujući svakog trenutka smrt spašavajući decu i majke i vadeći ih iz tog logora. Iz Zagreba sam došla sa bratom Živkom i malim Ilijom. A da napomenem, Ilija je vođen sve vreme kao da je nastradao u Gradiški od ustaša. Međutim, ja sam s njim došla do Zagreba i ušli smo u Gluhonijemi zavod, u kupatilo. On je bio mali, imao je devet meseci i nije mogao sam da ni se okupa ni ništa...Bio je jako dete isto kao što sam i ja, i danas i ranije sam uvek bila, i zdravo dete. Jer, majka je imala zdravu svu decu. Jedna časna sestra je uzela mog Iliju i okupala ga. Ja sam se sama okupala, a kako – ne znam. Jedan čovek je mene ošišao. Imala sam dugi kosu do pojasa. On me je ošišao i kometarisao: Ovde ima dosta vašaka. Kad sam okupana bila, onda sam se obukla i sišla dole niz stepenice. Imala sam neki zavežljaj.
Ne sećam se šta sam imala u tom zavežljaju. Stala sam sa leve strane od stepenica koje su vodile iz tog kupatila iz kojeg sam izašla, a koje je bilo visoko gore. Domobrani su na nosilima nosili više dece i tu je bio i moj Ilija, koji je sedeo, naravno.Imao je istu haljinicu kao i ja što sam imala suknju i bluzu na sebi. To je biilo zadnje viđenjnje mog Ilije, te 1942. godine. A to što sam bila u logoru, to nikome nisam mogla da dokažem, i sama sebi da ne poverujem, a kamo li da kažem ostalima koji ne veruju u to i nisu to doživeli, koji samo u prolazu o tome poslušaju. Dobila sam iz muzeja žrtava Jasenovca koji se nalazi na Trgu Nikole Pašića, tu sam dobila potvrdu da smo i ja i Živko i Ilija došli iz Gradiške u Zagreb.
Na tom listu piše da nam je majka Ana, da smo svo troje došli 17. 08. 1942. godine. Za mog Iliju nema podatka gde je dalje otišao, nikakvih podataka o tome na tom dokumentu nema. A za mene i mog brata Živka ima da smo 18.09.1942 iz Zagreba otišli u Slokovec, u suštini u Ludbreg. U Ludbregu su nas uzeli poljoprivrednici, seljaci, naravno da služimo kod njih. Mene je hteo da uzme jedan gospodin, ali ja sam odbila da idem sa njim. Rekla sam: A moja braća i sestre?Kad sam se okrenula, već su svi bili podeljeni i sad me više niko nije hteo da uzme, pošto sam bila mala ja, naravno. Nije me više niko hteo. Onda je jedna gospođa ili seljanka, komšinica iz Slokovca prišla i uzela mene i ja sam došla u tu kuću. Moja drugarica Milica Čanak mi je rekla da kažem da sam Hrvatica. Stavili su me na jednu stolicu, a gazdarica, ta mlada gazdarica je otišla u drugi sobu i plakala. Plakala je zato što nema nikave koristi od mene: šta ću ja da radim tako mala, neću moći ništa da radim.A njena majka je rekla: Pa, biće ti poštonoša. Kao za to ću da služim.Ja sam kasnije saznala da je moj gazda bio u crnoj legiji. Mirko se zvao. On je odlazio u Ludbreg i vraćao se nazad ili je njegova supruga odlazila tamo i spavala. I kad god bi se vratila, ona bi , naravno, vaške prenela. I onda sam ja dobijala batina što imam vaške, a ne što ih je ona donela.
Morala sam svake večeri da idem u crkvu da se molim Bogu. Posle toga, svako veče sam morala prva da izgovorim deset zapovedi božijih i Oče naš do pola, jer sam bila dete i spavalo mi se. Onda me gurnu kad treba ja da počnem Oče naš i da izgovorim molitvu do pola pa onda oni koji su ostaji zadnji. Tu sam ja provela jedno vreme i onda su me pitali koga još ja imam. Ja kažem da imam brata koji je ostao u Ludbregu, nisam rekla Ludbreg, nego tamo odakle su me oni uzeli, jer nisam znala da objsnim da je to Ludbreg. I onda me je gazdarica povela u Ludbreg. Nedelja je bila i došli smo u crkvu i posle crkve otišli smo kod sveštenika. I onda sam videla tog mog brata rođaka Branka. Ja kažem :Ovo je moj brat. Oni su mislili da to znači da mi je rođeni brat, međutim –nije.
Onda dođe taj moj brat rođeni, pojavio se i nas dvoje u porti – u dvorištu crkvenom - kad smo se sastali, mi smo jako plakali zagrljeni i nismo hteli da se odvojimo. Naravno, verovatno su pošle suze i ostalom narodu koji je tu bio prisutan. Baš je bilo puno sveta, ceo krug se oko nas stvorio. I onda su uzeli mene i mog baju i doveli nas kući. On je bio sa tim „japom“ kako tamo zovu tatu, a ja sam bila ovde u kući .E, to sam zaboravila: sašila mi je gazdarica konopnu haljinu. Imala sam samo konopnu haljinu. Znači, ni donjeg veša nisam imala, ništa. Imala sam klompe drvene i nisam imala zimi šta da obujem. Bila sam bosa, naravno. Dobila sam neki materijal pa mi je gazdarica kasnije sašila haljinu koju sam nosila na mojoj slici sa mamom i bajom.
Ispod te haljine je bila konopna haljina, kao košullja ili potkošulja, kako god da se to nazivalo. Kad sam bila bolesna i kad sam imala temperature, bilo mi je naravno teško, jer ja nemam često visoke temperature, a tada sam imala.Onda me gazda tako maltretirao, i gazdarica. Kad ne bih isekla repu za krave, oni se uvek jako naljute.Kad partizani negde pobede i kad oni to čuju, onda sam ja...Nisam se igrala sa decom jer sam morala da obavljam kućne poslove, bez obzira na to koliko sam bila u stanju.Kažem, čuvala sam i svinje, čuvala sam i krave, i kosala sam repu, hranila sam tu njihovu devojčicu, skupljala sam orahe, skupljala sam jabuke, i to je bio moj posao. Majka je došla 1944.godine i naravno, to moram da priznam, jedva sam je prepoznala. To je, znači, 1942, 1943 i 1944.godina...[vreme provedeno bez majke]. Ja sam majku jedva prihvatila. Već je prešlo to u zaborav. Majka kao majka – donela je ona meni neke haljinice i znam da je rekla da je tata živ, a u stvari nije bio živ.
I to mi je rekla dole u WC-u kad smo otišle dole u dvorište.Onda je ona našla sebi posao u Bolfanu i odvela mog baju kod nje. Ja nisam odlazila tamo.Onda, iz Bolfana, pošto je to bilo partizansko selo, onda je otišla u Kapelu, u Kapeli je našla mesto. I to je tužno: kad bih otišla nedeljom kod mame i tako bila sa njom u sobi gde je ona spavala i kad ja kažem: Mama, ja moram da idem kući.Mene će teta da tuče ako ne dođem na vreme. Kako je to bnilo mojoj majci da čuje teko nešto. Onda bi me ona ispratila do pola puta i ja bih išla od Kapele do Slokovca. Moja majka je, ne znam iz kojih razloga, prešla u Ludbreg kod te gopođe Potoćke.Ona [Potoćka] je imala svoju kafanu, imala je jednog sina koji nije bio ni u domobranima ni u ustašama, ali se kao Hrvat sklanjao od partizana. Bilo mi je lepo tu. Kako lepo? Tada sam imala lepo detinjstvo kao što sam ga imala kod mojih roditelja do uzrasta od sedam godina.
Mogla sam da se igram sa decom, da se družim, da gazdarici brojim pare koje dobije u kafani, da spavam u lepom krevetu, da ujutro imam lep doručak, lep ručak i večeru. To sam sve imala kod te gospođe Potoćke. Bila je baš prava gospođa. I, sad je došlo oslobođenje. Ja znam da su došli i Čerkezi bili u Ludbregu.To je bio maj mesec i sad je došlo oslobođenje. Moja mama se sprema da, naravno, organizovano krene u Slavoniju, u svoje rodno mesto, zajedno sa nama. Ta gazdarica je želela da ja ostanem kod nje dok se mama ne snađe, ukoliko nešto nađe u Slavoniji. Bio je razlog jedan čaršav.
Ja sam došla sa mamom do pola puta, a mam mi kaže: Jelo, vrati se da uzmeš čaršav koji sam zaboravila kod gospođe Potoćke .Od Ludbrega do Slokovca je bilo tri kilometra. Znači, kilometar i po ja sam trčala da bih uzela taj čaršav i isto toliko trčala da bih se vratila sa tim čaršavom i da ga predam majci. Znači, nije uspela da me ostavi, jer ja sigurno nisam tako želela. Dok još nisam bila došla kod te tetke Potoćke, ta teta Mara [gazdarica u Slokovcu] je bila kod svoje sestre u Ludbregu, pa kad bi me gazdarica isterala ako nisam nešto dobro uradila (ta njena majka) ja nisam iz Slokovca išla kod moje majke nego kod te Mare, da joj kažem kako me gazdarica isterala i ona me je uveče vraćala, i uvek sam ostajala tu.Ne znam da li sam to dobro radila ili loše, verovatno dobro.
A to kad smo se vraćali u [rodnu Slavoniju], vraćali smo se nekim vagonom, otvorenim vagonom, naravno.Ja sam bila stalno žedna. Nije bilo vode u tom vagonu.Kako i zašto, ne znam.Pošto se ložilo tu, meni padne žar, evo imam belegu tu [od opekptine], i prestala sam da budem žedna.Kad smo došli u Okučane, sišli smo sa voza i onda smo pošli u Čovac.Prolazimo kroz Čovac i moja majka stane kod tetka. Tatina rođna tetka je bila udata u Čovcu.Ona je umrla. Tetak pita moju mamu: Ano, gde ćeš ti? A ona kaže: Ne znam, tetak. I on kaže: Ajde, svrati ovde. Tu smo bili kratko vreme da bi moja majka otišla u Jablanac zajedno sa nama da nas troje, ja i baja Živko i mama vidimo... Došli smo u Jablanac. To se ide preko jednog velikog polja i preko jedne šume da bi došli do Jablanca. U Jablancu nismo našli ni kuću ni štalu – ništa.
Ostao je samo đeram. Ja se i sećam toga bunara. Onda smo otišli u Mlaku gde je bila moja baka. Ni tu nije bilo kuće.I tu je bilo porušeno i spaljeno i mi nismo imali gde da budemo, nas troje, zaista. Da, moja majka je pošla iz Ludbrega sa jednim jorganom, jednim čaršafom i jednim jastukom.To je imala za nas troje, sve troje. I onda je jedno vreme radila kod tog tetka, a spavali smo kod njegove ćerke u drugoj kući. Ja sam se igrala sa decom, nije bilo ni škole, ničega, niti je neko nešto... Evo, jedan detalj, uhvatili su jednog ustašu tada i terali su ga partizani kroz Čovac, tukli ga i vikali: Reci da si ustaša! Meni je to bilo tako teško i ja sam plakala. Bez obzira na to što su mi naneli bola i jada, ali ja sam plakala što oni njega maltretiraju.
Moja majka onda ode u Rajiće i nađe jednu kuću na sprat i tu nas odvede, mene i baju, i bili smo gore na spratu i imali smo dva kreveta i jedan sto, i tetka nam je svaki dan kuvala pasulj i proju od mekinja i kačamak ujutro. To smo imali od avgusta do decembra svakodnevno. Možda sam i ostala tako jaka jer korisno je, mekinje su korisne za ishranu ljudsku. I onda je moja mama videla da nema ništa od toga.Donela je ona iz te Bačke i masti, i kukuruza i pasulja i ne znam šta još. Onda je rekla da će da ide u Mlaku i useli se u neku Džajinu kuću, a mene ostavi u Donjim Rajićima kod moje tetke Milke da tu idem u školu. Bilo mi je vrlo lepo. Tetak mi je bio vrlo fini.On je bio Bosanac.Naučio me je tablicu množenja, naučio me nekom redu što nisam imala prilike da učim: kad uveče idem da spavam da kažem laku noć, ujutro kad ustanem da kažem dobro jutro. I bila sam dobar đak. I oni su se predomislili i otišli u Mlaku, a mene su dali u Paklenicu, kod te druge sestre Milkine.Tu mi je bilo loše. Tu sam morala na odmoru da idem da nosim cigle jer je ona pravila kuću, i da čuvam dete.
Kad bih ušla u razred, učitelj bi mi pregledao ruke.One si bile skroz prašnjave jer sam radila.A moja majka u Mlaci, u toj Džajinoj kući, zaposlila sa kao sezonski radnik.U šlep je tovarila hvatljike, drva, to su hvatljike od metar i nešto, da bi ona izdržavala nas dvoje, mene i brata. I onda je ona tako zaradila da je imala i kravu i svinje i pčele.Imala je i livade i kosila ih je. Stvarno se, što kažu,borila svojski. Pošto je u Jablancu trebalo da se pravi kuća, za šta je bila potrebna muška ruka, moja majka je odlučila da prihvati kolonizaciju. Jer vlast hrvatska je davala samo građu [za obnovu uništenih kuća] i drugo ništa drugo što treba za kuću. Znači: pravi sam. I ona je to dobila pravo na kolonizaciju u Srbiju. Kad sam završila treći razred, i ja sam se preselila iz Paklenice kod moje kume u Nikince. Mama me je tamo poslala da se upišem u četvrti razred.To je treće mesto mog školovanja. I dođem ja tamo kod te moje kume, bila sam onako dobro dete, počistim joj i dvorište i ulici i poslušam je. I pišem mami kartu.
„Draga mama dođi u Nikince. Ovde ima belog hleba i paradjz čorbre. Dođi da živimo ovde. " Naravno, majka dođe. Imali smo kuću , i sad je tamo, broj 50, Paprik šor je bio naziv ulice. Kuća je, naravno, bila prazna. Ona [mama] je donela i žito, i kukuruz, i sve je preselila tu. Tada je bilo oduzimanje viška proizvoda i svega što si imao. Bez obzira na to što se ona toliko napatila i na taj njen trnoviti put – odvajanje od dece, ubijen muž, sa 29 godine je ostala udovica – nju je vlast tadašnja oterala u zatvor. Ona je bila dve noći u zatvoru zato što nije imala šta da da. Ne znam kako se to zove, ali taj višak ona nije imala i nije mogla da da. Drugo, ona se snalazila, išla je u Bogetić da nosi jaja, da kupi u Nikincima i nosi u Bogetić da ih proda. I ona dođe na stanicu železničku, i neki Janković iz Nikinaca, Srbin, milicioner, nju sretne i pita gde će. Ona kaže gde ide, on je pregleda, vidi da nosi jaja i oduzme joj sva ta jaja. Ona naravno dođe kući praznih ruku.
Nije mogla da to uradi. U tim Nikincima, bedno smo živeli, bedno, zaista bedno, siromašno. Ja sam išla u Hrtkovce u školu. Nisam imala doručka, nije mogla majka da mi spremi, nije imala odakle. Moje drugarice koje su bile starosedoci u tim Nikincima i koje su nosile hleba i masti davale su mi parče kad im ostane. Da li su one znale da ja nemam ili nisu, ne znam.Četiri godine sam išla u školu u Hrtkovce. Da povežem te Nikince sa Hrtkovcima: Moj brat se oženio devojkom iz Slavonije,iz kuće Sladojevića koji su se u Mlaku doselili iz Bardače.Dobio je sina i ćerku. Ćerka je stasala za udaju i uda se za Hrvata Tomislava Dogana. Moj brat, ne zbog toga što je mladić bio Hrvat, nego nije želeo da se ona uda sa 19 godina, ali ipak je pristao. Moja majka bez obzira što je sve to propatila, rekla je: Neka se uda. Jela, i ćerka mog brata se zove isto Jela, je rekla: Majko, ako ne mogu da se udam za Tomislava, obesiću se na ovu šljivu. I tako su oni pristali da bi kad je ono bilo preseljavali Srbe lapsus: misli na iseljavanje Hrvata 1990-ih iz Hrtkovaca i kad je bila razmena imovine između Srba i Hrvata, ja sam patila zbog toga.
Čak sam išla u stranku Šešeljevu da vidim da li mogu nekako da pomognem toj bratovoj ćerki i zato što mislim da taj dečko, Jelin muž Tomislav, nije mogao da bude ustaša kad se nikako nije odvajao od nje. Ruku na srce, on je bio stalno s njom kud god su išli.Jedino je u lov išao bez nje, to je jedini bio izlazak. Imali su i dvoje dece. Međutim, to ništa nije pomoglo.
Svi ovi koji su otišli iz Hrtkovaca dobili su bolje kuće nego što su imali ovde u Hrtkovcima. Moja snaja, Živkova žena, ne može to da prežali s obzirom na to da je njeno dete otišlo. Moj brat nije bio živ i sigurno bi mu srce prepuklo. Tako da ne može tu ništa da se uradi.Samo naša vlast, naša vlast nas nigde ne podržava. Niko ne brine. Ne treba da brine. Ali, da se zna, vi ste prvi ovde koji ste došli u moju kuću, koji ste uzeli intervju i koji želite da prosledite to moje detinjstvo i do starosti šta sam sve preživela. Hvala vam veliko. Mislim, to ne može ni da se zaboravi ni da se kaže. Opet kažem, osim toga što sam dobila od Muzeja žrtava genocida i osim vas, ja nikada nisam imala prilike da negde se izjasnim i da kažem ko sam, šta sam i šta sam preživela.
Ja sam završila malu maturu u Hrtkovcima i nisam mogla da ostanem tamo je mi je majka bila siromašna, i cela porodica. Razmišljala sam, a ne znam zašto, da neću moći da se udam tamo jer će biti potreban miraz, koji moja majka nema odakle da mi da. Ujedno, želela sam da dođem u grad. Došla sam kod moje tetke na Novi Beograd. Ona me je prihvatila i nije mi naplaćivala stan. Jedino sam se sama hranila. A u međuvremenu je i moj brat učio zanat u Sarajevskoj ulici, pa sam ja kuvala za njega i nosila u Beograd da bi se hranili oboje. Nisam mogla da dobijem posao odmah. Došla sam 24.novembra 1954. godine na Novi Beograd, a u maju 1955. godine, zahvaljujući mom komšiji, zaposlila sam se kao radnica u „Sutjesku“. Sada je to pamučni kombinat, ne znam da li još uvek postoji. Znači, nisam mogla kao ratno siroče da se zaposlim u bilo koje preduzeće, nego sam morala da se mučim.
Mislim da sam se mučila i tada. U međuvremenu sam iz Sutjeske prešla na novi posao u Desetom domu zdravlja, a odatle sam prešla u zemunsku bolnicu. Tu je moj budući suprug ležao kao pacijent. Sa njime me je upoznala moja snaja Budimirka Milii mi smo izašli dva-tri puta i on me je doveo u porodicu Radojčić. Kad sam ušla u kuću Radojčić, gde sam i sada, zatekla sam moju zaovu koja je preležala da li meningitis, da li trbušni tifus, ali posledice su ostale – centar za ravnotežu je bio oštećen. Ona mi je bila kao majka, dobra, pametna, davala je časove. Kretala se po kući pridržavajući se za predmete. Zatekla sam i svekra koji je bio šlogiran, tako da sam brinula i o jednom i o drugome, ne svih sto posto, ali 50 posto nege sam im pružala ja.
Ta porodica je bila imućna pre rata, naravno.Imali su i stanare i sve, ali su puno propali kako su partizani došli. Njima je oduzeto mnogo i bili su jako velika sirotinja u odnosu na ranije, tako da su i ono što im je ostalo prodali da bi se lečila ta njihova ćerka Mirjana, moja zaova. I otac je bio šlogiran.
Jedino što mi je Bog podario da sam zdrava i da se ne dam. Imala sam dva carska reza – rodila sam dva sina, imala sam karcinom debelog creva i bila operisana, imala sam frakturu XII pršljena, frakturu leve i desne noge - sad će godinu dana kako je to prošlo. Još uvek sam u snazi da mogu da pomognem i drugima i sebi. Jača od sudbine? Da!", zaključila je.
