Supruga sa kojom je gospodin Andrej (71) u braku proveo 43 godine bila je krhkog zdravlja, a poslednjih zajedničkih pet godina obeležilo je obilaženje bolnica. Kad je preminula, uprkos tugi i bolu, osećao je kako ponovo diše punim plućima. I vrlo brzo ga je kao grom iz vedra neba pogodila nova ljubav – na opšte zaprepašćenje rodbine!
“Ja Slavonac, ona Međimurka – supruga i ja dobro smo se slagali kroz život. Imamo kćer koja danas ima 41 godinu, i mnogo rodbine. Ja sam imao tri brata i dve sestre, a ona brata i sestru i oboje smo jako držali do dobrih porodičnih odnosa. Često smo se družili, zajedno išli na izlete, piknike, letovanja, često bi se okupljali u porodičnim kućama iz kojih smo potekli. Šta god je kome trebalo u životu, bili smo mu na pomoći”, govori gospodin Andrej.
No, preko noći je, u svojoj 67 godini, izgubio svako prijateljstvo, svaku pomoć i razumevanje od strane rodbine i celokupne okoline.
“Da bi shvatili što se dogodilo, moram se vratiti u one 43 godine braka. Supruga je od mladosti bila krhkog zdravlja. Borila se sa ozbiljnom autoimunom bolesti kože, alergijama, na to su se nadovezivale i druge razne boljke koje su narušavale kvalitet njenog života. Radila je ali je i stalno bila na bolovanjima. Sve se to odražavalo i na mene i ćerku. A kako je kroz život uzimala silne lekove, na kraju je dobila i rak debelog creva. Pet godina smo intenzivno obilazili lekare, alternativce, morala je proći kroz nekoliko operacija, dugo je ostajala u bolnici. Patila je, i ja s njom”, iskren je gospodin Andrej.
Poslednjih meseci, kaže, supruga više nije ustajala iz kreveta. Ćerka im se davno odselila i zasnovala svoju porodicu u drugom mestu. “Ja sam joj bio jedini na usluzi 24 sata dnevno, jedino pred sam kraj je na sat dnevno dolazila i medicinska sestra”, i dodaje da mu ništa nije bilo teško, jer je i ona u životu učinila mnogo za njega.
“Bila je povučena, ali odana svojoj široj porodici, pa mogu reći, i mojoj. To naglašavam da shvatite koliko se trudila povezivati nas sve. Porodićne okupe nikad nije propuštala, uvek je govorila da je porodica najvažnija u životu, što sam uz nju i ja naučio, prihvatio i poštovao. Cela je porodica sa njene strane bila takva, nikad se nitko nije rastao, nije bilo, barem ne meni poznatih, preljuba, i bili su veliki vernici. Dolazili su nam u posetu dok je bolovala, imala je podršku svih nas”, ispričao je.
Ošamarila ga nova ljubav
“Supruga je umrla nedugo nakon što sam otišao u penziju. Da ne klonem, uključio sam se u jednu lokalnu zajednicu penzionera pa sam sa njima odlazio na organizovane izlete. Već na prvom izletu upoznao sam ženu, šest godina mlađu penzionerku, takođe udovicu. Ceo smo dan proveli zajedno u razgovoru, šetnji, za ručkom u planinarskom domu na Papuku. Živnuo sam”, rekao je.
Kako je ispričao, uželeo se bio novog društva – u danima koji su usledili nakon smrti supruge, bio je usamljen, televiziju nije mogao gledati... “Kad sam na telefonu duže listao po društvenim mrežama, imao sam osećaj gubljenja vremena. Na kući nisam imao šta raditi, niti sam tada imao volje za to. I za duge telefonske razgovore s rodbinom ponestajalo mi je strpljenja. Ponekad, najčešće nedeljom, posetila bi me ćerka, ili netko od rodbine, ali sve u svemu, ukratko, praznina u meni, praznina oko mene”, govori.
Ljubav je na sve to došla – iznenada, samo tri meseca nakon smrti supruge. “Nisam se nameravao ponovo zaljubiti, no moram priznati da sam već polako duboko u sebi priželjkivao prijateljicu s kojom uvek mogu ići na kafu, u šetnju, deliti ručak. Ali meni se dogodila ta neka slatka zaljubljenost i nisam se libio to odmah pokazati celom svetu. A onda sam dobio hladan tuš od okoline”, govori iskreno.
Svi su mu okrenuli leđa
“Najpre mi je rođena kći rekla da me ne žele više videti i zapretila mi da neću vidjati ni unuke bude li druga žena kročila prag njihove kuće. Zatim me nazvala sestra, i rekla da sramotim porodicu i od sebe pravim klovna. Ostala rodbina pokojne supruge samo mi je poručila da ne mogu verovati kakav sam ja to čovek. Govorili su da sam jedva čekao da mi supruga umre, da nađem nekog drugog. I da ljubavišem dok su oni još u dubokoj žalosti”, kaže gospodin Andrej.
Mimo svih komentara, on je nastavio svoj život. “Niko oko mene nije mogao verovati da mogu opet biti srećan, bilo je prošlo šest meseci od smrti supruge kad su rođaci prešli na drugu stranu ulice kad su me ugledali s novom prijateljicom. Zaobilaze me i mnogi i danas. Da, srećan sam i dalje, ali i patim zbog okoline. Nije mi to drago, ne zna čovek šta ga sutra čeka, ko će mu zatrebati. Verujem da će mi makar ćerka i unuci do kraja oprostiti, on sa mnom komunicira, ali hladno. Sestra mi ponekad navrati, ali uvek spomene da sam se previše zaneo. Strpljiv sam, čekam da prihvate”, rekao je uzdahnuvši duboko, prenosi Mojevrijeme.hr
