Rimsko carstvo se smatra izuzetno naprednim za svoje vreme. Ali je uprkos tome, imalo i neke, u najmanju ruku, specifične zakone i običaje, koje su danas teško razumljivi.
Žene nisu mogle da plaču na sahranama
Smatralo se, što više ožalošćenih osoba na sahrani, pokojnik je popularniji. Tako nije bila retkost da Rimljani unajme profesionalne narikače da plaču na sahrani. Međutim, stvari su ubrzo izmakle kontroli jer je glumaca koji bi glasno zapomagali i cepali odeću, na pogrebima bivalo sve više. Odlučeno je da je potreban strog zakon da bi se obuzdala ova praksa, pa je ženama zabranjeno da plaču na sahranama.
Dok su u svakodnevnom životu robovima bili uskraćeni mnogi luksuzi u kojima su njihovi gospodari redovno uživali, kupatilo je bilo izuzetak. Tamo je svako, od roba do cara, mogao da se skine i opusti u toploj vodi.
Za obične ljude bilo je zločin nositi ljubičastu boju
Odeća je bila pokazatelj statusa, a boje su se mogle koristiti za pokazivanje bogatstva. Farbanje tkanine u ljubičasto je koštalo mnogo novca, tako da su za početak mogli da je nose samo bogati. Do četvrtog veka nove ere, to je bila boja koju je mogao da nosi samo car.
NE PROPUSTITE
Nema sahrane ako te ubije grom
Bogovi su uvek bili prisutni u svakodnevnom životu Rimljana. Pošto je Jupiter nosio gromove, smatralo se da je svakoga ko je ubio grom ubio sam otac bogova. Dakle, sahranjivanje tela bi lišilo Jupitera njegove žrtve.
Ako ste odlučili da sahranite nekoga ko je umro na ovaj način, onda biste bili žrtvovani Jupiteru umesto njih.
Možete prodati svoju decu kao robove – ali samo tri puta
Ako je rimski otac imao više dece nego što je mogao da izdržva, mogao bi da sklopi ugovor sa nekim da odvede jedno ili više njegove dece kao robove. Za razliku od drugih robova, deca bi bila vraćena posle određenog vremena.
Međutim, ako je otac prodao isto dete tri puta, on se smatrao nepodobnim roditeljem. Shodno tome, kada bi detetov rok robovanja prošao, ono bi bilo odvojeno od svojih roditelja.
Žene su morale da napuštaju dom tri dana u godini ili postaju vlasništvo muža
Muškarac u Rimu mogao je da poseduje bilo šta - uključujući i svoju ženu. Žena koja nije napuštala muževljev dom tri dana zaredom svake godine automatski bi postala vlasništvo svog muža. Ova pravila su smatrala da muškarac poseduje sve što je posedovao dovoljno dugo, tako da su žene imale naviku da uzimaju redovne trodnevne odmore za sebe kako bi sačuvale malo slobode.
Njihove kazne su bile zastrašujuće
Ako je neko počinio posebno težak zločin, kazna sa kojom se suočava mogla bi biti podjednako teška. Pošto su Rimljani poštovali očinske figure i porodicu, svako ko je počinio ubistvo roditelja ili bliskog člana porodice suočio bi se sa stavljanjem u vreću sa raznim opasnim životinjama, najčešće zmija, petao i majmun - i tako bi bio bačen u vodu da se udavi. Ideja je bila da je ta osoba toliko odvratna, da joj ne bi trebalo dozvoliti da dodirne ili čak umre na dobrom, poštenom rimskom tlu.
Neki spisi samo kažu da je krivac zašiven u vreću sa živim zmijama, dok drugi navode da su bili uključeni zmija, majmun, pas i petao. Ali svi zapisi slažu se da je to bila užasna kazna.
