Virus humane imunodeficijencije trebalo bi, kao i svaki drugi, da ostane SAMO TRI SLOVA u medicinskom kartonu, ipak, i posle četiri decenije od otkrivanja, predstavlja razlog za stigmu, diskriminaciju i zanemarivanje obolelih.
Marko je jedan 1827 osoba u Hrvatskoj koje su obolele od virusa humane imunodeficijencije. Ispričao je kako je saznao za dijagnozu, šta mu je bilo najteže i kako su reagovali ljudi u njegovoj okolini.
HIV je virus humane imunodeficijencije, ulaskom u ljudski organizam napada specifičnu vrstu belih krvnih ćelija te se u njima množi, uništava ih i tako postupno dovodi do slabljenja imuniteta. Reč je o virusu koji može dovesti i do AIDS-a, smrtonosne i neizlečive bolesti. Prema podacima Registra za HIV/AIDS, u razdoblju od 1985. godine, kada su zabeleženi prvi slučajevi zaraze HIV-om u Hrvatskoj, do kraja 2020. godine je zabeleženo ukupno 1827 osoba kojima je dijagnostikovana infekcija HIV-om (izvor HZJZ). Jedan od njih je i Marko (22). Menadžer dva kafića u Zagrebu i grafički dizajner ispričao je kako izgleda njegov život i što se promenilo kad je u 18. godini saznao za dijagnozu. S obzirom na to da se radi o tabu temi, odlučio je da ostane anoniman.
- Ni dan danas ne znam kako sam se zarazio. To leto sam radio sezonski posao i živeli smo u neprikladnim uslovima, a i praktikovao sam s**s bez zaštite. Nakon sezone otišao sam u Nemačku kod tetke kojoj sam previjao rane da bih tek kasnije saznao da ona ima HIV - govori nam.
Međutim, naglašava kako virus ne može dugo da živi van tela pa "teorija" o prenosu sa tetke na njega je zaista neverovatna. Međutim, lekari su mu rekli da se virus razvio u razdoblju kad je boravio kod nje.
- Ne želim više da "razbijam" glavu time kako je došlo do zaraze. Imam ga i sad se fokusiram na lečenje - naglašava.
Dijagnoza HIV-a
Za svoju dijagnozu je saznao sasvim slučajno. Bio je dobrovoljni davalac krvi i samoinicijativno je otišao u Petrovu bolnicu. Međutim, veče nakon davanja krvi mu je pozlilo. S obzirom na to da je bio sportista, mislio je da će se sutradan oporaviti.
Sledeći dan su ga zvali iz Petrove, a on je ignorisao poziv jer je mislio da ga zovu zbog toga što je zaboravio karton davaoca.
- U međuvremenu sam dobio temperaturu i tri večeri zaredom sam išao na Rebro jer nisam mogao da je spustim. Izgubio sam i na težini. Treće veče sam završio u bolnici jer sam uz temperaturu imao i unutrašnje krvarenje. Zbog visoke temperature popucali su mi kapilari na ždrelu. Nakon svih nalaza i pretraga su me poslali kući jer niko nije ni posumnjao na HIV - rekao je Marko.
Dodaje kako su ga i dalje zvali iz Petrove bolnice.
- Napokon sam se javio i rečeno mi je da je ozbiljna situacija i da moram da se javim u njihovu ambulantu. Po dolasku sam saznao da više ne smem da dajem krv jer sumnjaju na određene bolesti. Potom sam poslat u Kliniku za infektivne bolesti Dr. Fran Mihaljević. Tamo su me automatski hospitalizovali i nakon nekoliko pretraga utvrđen mi je HIV - otkrio je.
Priseća se kako se već tada virus jako razvio, imao je pet miliona kopija u telu. Prvu terapiju nije dobro podneo i za mesec dana je izgubio 16 kilograma. Čak su počele i rane na telu da mu se otvaraju. Međutim, medicinsko osoblje je brzo pronašlo rešenje.
- Moje telo je prihvatilo treću terapiju i danas sam na njoj. Nakon mesec dana mi se vratila boja, snaga i apetit. Uspeo sam, sa pet miliona kopija virusa do nule, što je iznenadilo i lekare. Danas sam čist. Ne mogu da se izlečim, ali mogu da držim virus pod kontrolom. Srećom, u mom slučaju nikad nije došlo do AIDS-a - rekao je.
Reakcije drugih i diskriminacija zbog bolesti
Marko ističe kako je bio u šoku kad je saznao da je pitanju HIV jer se seća da je u školi učio kako je to najgora bolest od svih. Međutim, sad kad ju je iskusio iz prve ruke, zna da se može voditi normalan život s njom. Kroz sve što je prošao naučio je i neke važne životne lekcije.
- Drago mi je što sam oboleo jer mi je to promenilo svest. Da se ta bolest nije dogodila, ne znam gde bih završio. Verovatno bih se i dan danas pokoravao svojim roditeljima, porodici i živio prema tuđim planovima - rekao je.
Marko navodi kako se nakon dijagnoze njegov odnos i s roditeljima poboljšao.
- S majkom sam oduvek bio blizak, a moja bolest ju je dosta pogodila. S tatom ipak nisam imao odnos, a moja zdravstvena situacija nas je zbližila. Sviđa mi se što me ne vide kao bolesnu osobu - priča za "Živim.hr".
Nažalost, kaže kako šira porodica nije dobro reagovala.
- Iskreno da sad ponovo prolazim kroz to, ne bih nikome rekao. Moram reći da su oni od sebe pravili žrtvu zbog moje dijagnoze, a mene nisu pitali kako sam - ističe.
S obzirom na to da je ova bolest i dalje tabu, doživeo je i diskriminaciju.
- Kod dede na sahrani, kako je pre smrti svima govorio da imam HIV, dosta je ljudi znalo. Međutim, oni su se ponašali kao da imam kugu. Više od 90 posto ljudi na sahrani mi nije ni pružilo ruku za saučešće, dok ostatku moje porodice jesu - priseća se.
Susreo se i s pogledima nepoznatih ljudi na kontrolama u Klinici za infektivne bolesti.
- Osetiš poglede na sebi, to mi je bilo užasno kad sam na početku išao na preglede jer je u pitanju odeljenje za polne bolesti. Ali, otupeo sam na to. Sad nastojim da razgovaram s ljudima, pogotovo kad vidim da je neko mlad i u sličnoj je situaciji kao ja. Znam da osobi nije lako pa rado popričam - ističe.
Alternativna medicina i prehrana
Uz terapiju lekovima, Marko je odlučio da potraži pomoć i u alternativnoj medicini.
- S obzirom na to da mi je imunitet dosta ugrožen, lako mogu da obolim od drugih bolesti. Stoga nastojim da održim zdravlje i drugim metodama - napominje.
Otkrio je kako ne sme da unosi smilje i kantarion jer negativno utiču na terapiju, ali zato se okrenuo nekim drugim lekovima iz prirode.
- Najviše mi je pomoglo ulje crnog kima, pio sam čajnu kašičicu na prazan stomak. On je odvratnog okusa, ali je čudo za imunitet. Uz to redovno pijem čaj od matičnjaka, maslačka i sikavice - rekao je.
Navodi kako su to sve preparati koji pomažu u održavanju imuniteta i u detoksikaciji.
- Imao sam upalu jetre, zbog lekova i stresa, i mislim da mi je tinktura od maslačka dosta pomogla u tome - kazao je.
Što se tiče ishrane, naglašava da jede sve, ali svakodnevno kuva.
Intimni odnosi
Tokom razgovora, prirodno se nametnulo i pitanje se**ualnog života.
- Nisam opasan ni po koga, čak i kad je u pitanju nezaštićeni polni odnos, jer primam terapiju i kontrolišem svoje stanje. Naravno uvek možeš naići na nekog ko možda ni ne zna da ima HIV zato je važno praktikovati seksualni odnos sa zaštitom - objasnio je.
Navodi da u partnerskim odnosima ne skriva svoju dijagnozu, a primetio je i da je porasla svest o tome. Međutim, svestan je da postoje pojedinci koji ne vode brigu o reproduktivnom zdravlju.
Život s HIV-om nije kraj
Kroz sve izazove koje mu je život doneo, Marko ne posustaje. Naglašava kako mora da se bori da bi imao dobar život, ali ima dovoljno vere u sebe.
- Sve mogu, sve mi je dostupno samo se moram potruditi – ističe.
Dodaje kako ciljeve ima, ali ne planira ništa dugoročno niti 10 godina unapred nego živi dan po dan.
- Ne želim da me iko sažaljeva, dobro sam i smatram da živim lagodnije nego neko ko ima dijabetes. HIV je autoimuna bolest, ali je lako održiva. Naravno da bih hteo da budem zdrav, ali činjenica je da mi je bolest promenila život na bolje - kaže.
Nekad, priznaje, posumnja u sebe, ali se brzo sabere.
- Mislim da stvarno treba da gledamo ono sve što je dobro u našem životu - ističe Marko u razgovoru za "Živim.hr"
Za one koji boluju od HIV-a poručuje: "Ljudi se boje i misle da je to kraj sveta, a nije. Možeš da nastaviš dalje i život može da ti bude i bolji nego pre. Nije kraj! - zaključio je.
