Ako postoji područje koje se može nazvati ledenim paklom, onda je to sibirska tajga – ekstremna subarktička klima čini je gotovo nemogućom za život. Pa ipak, u ovim sablasno izoliranim šumama, gde se temperatura u zimskim mesecima spušta do pedeset stepeni Celzijusa ispod nule, jedna porodica je živela je duže od četiri decenije. Na mestu na kojem je Bog rekao “laku noć”, 240 kilometara udaljenom od najbližeg naselja, tri muškarca i tri žene odolevali su studeni, gladi i divljim zverima, ujedinjeni verom predaka i gotovo patološkim strahom od spoljnog sveta.
Sibir, jedna od najređe naseljenih regija sveta, kojoj su nekadašnji radni logori obezbedili ljupki nadimak “Staljinov prsten smrti”, svoju negostoljubivost kao da kompenzuje velikim mineralnim bogatstvom. Upravo potraga za blagom koje zemlja krije u svojim nedrima je, u leto 1978. godine, ovde dovela grupu sovjetskih geologa. Helikopterom nadleću guste šume u blizini granice s Mongolijom, na strmom terenu u blizini reke Abakan, pilot je ugledao nešto što nije trebalo biti onde, nešto mu se u početku činilo kao priviđenje: tragove ljudske prisutnosti. Očiju širom otvorenih, posmatrao je dugačke brazde, koje je nesumnjivo uzorala ljudska ruka!
Sat vremena kasnije, kad su uspeli pronaći područje pogodno za sletanje, članovi tima zaputili su se u potragu za tajanstvenim ljudima koji nastanjuju možda najnepristupačniji kutak naše planete. Bili su na oprezu: predvodnica grupe, geolog Galina Pismenskaja, priseća se kako je čvršće zgrabila pištolj koji joj je visio o boku. Nakon otprilike pola sata hoda, naučnici su shvatili kako je informacija koju im je dao pilot bila tačna – uredno posečene cepanice i stope u blatu dali su im do znanja da neko ovde zaista živi.
Kad je grupa stigla do oronule drvene kolibe, njeni članovi nisu ni slutili da će otkriti jednu od najneobičnijih priča dvadesetog veka. Njihov dolazak nije ostao nezapažen – na dovratku, kroz tek malčice odškrinuta vrata, virio je starac dugačke, raščupane brade, obučen u dronjke. Izgledao je prestrašeno, ali istovremeno i zantiželjno. Naučnici su ga ljubazno pozdravili, na što je ovaj, nakon kraće pauze, odvratio: "Pa, kad ste već putovali toliko dugo, bio bi red da vas pozovem u kuću".
Kad su prešli starčev kućni prag, istraživačima se učinilo kao da su se vratili u srednji vek– u mračnoj prostoriji bilo je ledeno kao u frižideru, pod je bio prekriven korama krompira i ljuskama oraha, a jedini izvor svetla dolazio je kroz nezamislivo prljave prozore, tek nešto veće od dlana. Tišinu su iznenada prekinuli tihi jecaji. U uglu jedine prostorije, stajale su dve žene, koje su kroz suze vikale nešto o grehu i kazni. Svativši da su reagovale na njihovo prisutstvo, naučnici su odmah napustili njihov dom.
Sledećeg dana, nakon što su podigli logor u blizini, do njih je došao njihov nesuđeni domaćin. Dve žene, i dalje prestrašene ali ne više u panici, pratile su ga na sigrunoj udaljenosti. Ponuđenu hanu starac je ljubazno ali odlučno odbio. “Nije nam dozvoljeno”, dao je objašnjenje koje nije govorilo ništa. Videvši s kakvim zanimanjem posmatra hleb na njihovom stolu, naučnici su ga pitali je li ga ikad jeo. “Ja jesam”, odvratio je, a potom, pokazavši prema dvema ženama, dodao: “Ali moje kćeri nisu… Štaviše, nikad ga nisu ni videle”.
Toga dana, starac – koji se predstavio kao Karp Likov – ispričao je došljacima neverovatnu priču svoje porodice.
Zapanjeni geolozi saznali su da je porodica Likov pune četrdset dve godine živela u izolaciji – bili su toliko odsečeni od sveta da nisu znali ni da se vodio Drugi svetski rat! Karp Likov pripadao je tzv. “Starim vernicima”, fundamentalnom ogranku ruske pravoslavne crkve. Kad su 1917. godine preuzeli vlast u Rusiji, boljševici su počeli proganjati članove ove grupe. Porodica Likov, koja je živela na selu, uspela je izbeći čistke sve do 1936. godine. Baš kad su se uljuljkali u lažnu sigurnost, na njihom posedu nahrupila je grupa naoružanih muškaraca. Karpovog brata, kojeg su jedinog zatekli, mučki su ubili. Kad su se vratili iz posete rođacima, preostali članovi porodice shvatili su da za njih života tamo više nema. Skupivši tek osnovne namirnice i nešto tople odeće, Karp i njegova supruga Akulina s decom su se zaputili tamo gde ih niko neće tražiti – u Sibir. Nakon dugog putovanja s devetogodišnjim sinom Savinom i dvogodišnjom kćeri Natalijom, svili su dom u Velikom ništavilu, u kolibi koju su muž i žena svojeručno izgradili. Par je u ledenoj pustoši dobio još dvoje dece, sina Dimitrija 1940. i kćer Agafiju 1943. godine. Osim članova porodice, dvoje najmlađih do dolaska geologa nije videlo drugo ljudsko biće!
Istraživači su otkrili da starosedioci nisu nikakva primitivna čeljad, kako im se isprva učinilo. Svi članovi porodice imali su britku inteligenciju i izuzetnu fizičku snagu, osobine koje su im omogućile da toliko godina opstanu u surovim uslovima. Sinovi su se, tokom godina, razvili u vešte i neshvatljivo izdržljive lovce: Savin je, na primer, životinje po snegu znao loviti bos, a Dmitrij im je krzna gulio improvoziranim alatom. Kćeri, koje su međusobno komunicirale na teško razumljivom jeziku koji je naučnike podsetio na gugutanje, preuzele su uloge kuvarica, švelja i dadilja. Sva deca znala su čitati i pisati – koristili su pritom naoštrene grančice breze umočene u sok od biljke orlovi nokti– a glavni izvor znanja bila im je stara, poluraspadnuta Biblija.
Jedina zabava koju je porodica imala bilo je okupljanje oko vatre te prepričavanje svojih snova. Na nogama su nosili kaljače izrađene od drveta, a odeću, bezbroj puta zakrpljenu, učvršćivali su nitima konoplje. Tajga im je nudila obilje čistih, ledenih brzaka, ali ne i mnogo hrane. Bilo je godina kad su preživljavali hraneći se bobicama i mahovinom, a zavijanje želuca bilo je muzika pozadinje njihovog života.
Najteže je bilo 1961. Te godine, sneg je neočekivano pao u julu, pa je sve što je porodica uzgojila u svome malenom vrtu propalo. Odlučna u nameri da oskudne zalihe prepusti deci, Akulina je te godine umrla od gladi. Ostatak porodice spasilo je jedno jedino seme raži: kad se sneg povukao, uspeli su ga posaditi, dobiti slabašan usev te tako preživeti.
Naučnici, koji su posao geologa zamenili onim antropologa, u logoru su se zadržali pune tri godine. Članove porodice, s kojima su razvili blizak prijateljski odnos, upoznali su s mnogim blagodatima civilizacije – pomogli su im zasaditi nove kulture, poklonili im kuhinjski pribor i toplu odeću, pa čak i džepne baterije… Dok su se pater familias i starija deca držali rezervisano prema tim novotarijama, smatrajući kako vode u greh, Dimitrij i Agafija kao da su hteli u što kraćem roku upiti što više tih divnih čuda.
Druženje s došljacima, koje se isprva činilo kao blagoslov, s vremenom se pokazalo kao prokletstvo. Godine 1981., u razmaku od samo nekoliko nedelja, troje od četvoro dece starog Karpa Likova podleglo je bolestima. Premda nije dokazano što im je presudilo, kobnim se najverovatnije pokazao susret s patogenima s kojima se ranije nisu susreli pa tako ni na njih mogli razviti imunitet. Geolozi su pokušali nagovoriti preživele članove porodice, Karpa i Agafiju, da se vrate s njima u civilizaciju, ali oni su to odbili.
Karp je umro 1988. godine, a kćerka ga je sahranila nedaleko od njihove skromne kolibice. Agafija, danas 77-godišnjakinja, još uvek živi u Sibiru sasvim sama. Naučnici su je posećivali dugi niz godina, dobila je donacije od nekoliko ruskih moćnika, pa čak i posetila civilizaciju u šest navrata, ali ostala je tvrdoglava u nameri da kosti ostavi u sibirskoj pustoši.
"Ovo je moj dom, jedini koji sam ikad poznavala", objasnila je jednom od retkih posetilaca žilava kći tajge.
