Ovo su imena trojice inženjera koji su otišli u ronilačkim odelima ispod vrelog nuklearnog reaktora u Černobilju i spasili celu Evropu:
- Aleksej Ananenko
- Valerij Bespalov
- Boris Baranov.
Ova tri čoveka spasila su milione stanovnika sveta.
Černobil je mogao da se pretvori u još strašniju katastrofu, da nije bilo samožrtvovanja ovih heroja, za koje većina nas nikada nije čula.
Samo pet dana nakon eksplozije, 1. maja 1986. godine, sovjetske vlasti u Černobilju su došle do strašnog otkrića: jezgro eksplodiranog reaktora se još topilo. Jezgro je sadržalo 185 tona nuklearnog goriva, a nuklearna reakcija se nastavila alarmantnom brzinom.
Ispod ovih 185 tona rastopljenog nuklearnog materijala nalazio se rezervoar od pet miliona galona vode. U elektrani je korišćena voda kao rashladno sredstvo, a jedino što je jezgro reaktora za topljenje odvajalo od vode bila je debela betonska ploča. Otopljeno jezgro je polako sagorevalo kroz ovu ploču, spuštajući se u vodu u tinjajućoj struji rastopljenog radioaktivnog metala.
Ako bi ovo usijano, topljeno jezgro reaktora dodirnulo vodu, izazvalo bi ogromnu eksploziju pare kontaminirane radijacijom. Rezultat bi mogao biti radioaktivna kontaminacija većeg dela Evrope. U pogledu broja poginulih, prva eksplozija u Černobilu bi izgledala kao beznačajan incident.
Na primer, novinar Stiven Makginti je napisao:
"Ovo bi dovelo do nuklearne eksplozije, koja bi, prema proračunima sovjetskih fizičara, izazvala isparavanje goriva u tri druga reaktora, sravnjenih 200 kvadratnih kilometara sa zemljom, uništenje Kijeva, zagađenje sistema vodosnabdevanja koji koristi 30 miliona stanovnika i učinio bi sever Ukrajine nenastanjivom više od jednog veka." (The Scotsman, 16. mart 2011).
Škola za ruske i azijske studije je 2009. dala još mračniju ocenu: ako bi topljeno jezgro reaktora dospelo u vodu, eksplozija koja je usledila „uništila bi pola Evrope i učinila Evropu, Ukrajinu i delove Rusije nenaseljenim oko 500.000 godina. "
Stručnjaci koji su radili na licu mesta videli su da jezgro koje se topilo proždire baš tu betonsku ploču, sagorevajući je – svakim minutom približavajući se sve bliže vodi.
NE PROPUSTITE
Inženjeri su odmah razvili plan za sprečavanje mogućih eksplozija preostalih reaktora. Odlučeno je da tri osobe prođu u ronilačkoj opremi kroz poplavljene komore četvrtog reaktora. Kada stignu do rashladne tečnosti, naći će par ventila i otvoriti ih tako da voda potpuno iscuri odatle dok jezgro reaktora ne dođe u kontakt sa njom.
Za milione ljudi u SSSR-u i Evropljane, koji su se suočili sa neizbežnom smrću, bolešću i drugom štetom usled nadolazeće eksplozije, ovo je bio odličan plan.
Što se ne bi moglo reći za same ronioce. Tada nije bilo goreg mesta na planeti od rezervoara vode ispod četvrtog reaktora koji se polako topi. Svi su savršeno dobro znali da će svako ko uđe u ovo radioaktivno grotlo moći da živi dovoljno dugo da završi ovaj posao, ali ne više od toga.
Sovjetske vlasti su objasnile okolnosti predstojeće druge eksplozije, plan za njeno sprečavanje i posledice: u stvari, to je bila neizbežna smrt od trovanja radijacijom.
Tri čoveka su se dobrovoljno prijavila da pomognu, znajući da će to verovatno biti poslednja stvar koju će uraditi u životu.
Bili su to viši inženjer, inženjer srednjeg nivoa i nadzornik smene. Posao nadzornika smene bio je da drži podvodnu lampu kako bi inženjeri mogli da identifikuju ventile koje treba otvoriti.
Sledećeg dana, černobiljska trojka obukla je svoju opremu i uronila u smrtonosni bazen, koji je bio u mrklom mraku, a svetlo iz vodootporne baterijske lampe nadzornika smene je bilo prigušeno i povremeno se gasilo.
Išli su napred u mutnom mraku, potraga nije donela nikakve rezultate. Ronioci su nastojali da što pre završe radioaktivno putovanje: u svakom minutu ronjenja, izotopi su slobodno uništavali njihova tela. Ali još uvek nisu pronašli odvodne ventile. I tako su nastavili potragu, iako je svetlo svakog trenutka moglo da se ugasi, a tama da se nad njima zatvori.
Fenjer je zaista pregoreo, ali to se dogodilo nakon što je njegov snop pokazao cev u mraku. Inženjeri su je primetili. Znali su da cev vodi do istih ventila. Ronioci su u mraku doplivali do mesta gde su videli cev. Zgrabili su ga i počeli da se dižu, hvatajući ga rukama. Nije bilo svetla. Nije postojala zaštita od radioaktivne, destruktivne jonizacije za ljudsko telo. Ali tamo, u mraku, postojala su dva ventila koji su mogli da spasu milione ljudi.
Ronioci su ih otvorili i voda je šiknula. Bazen je počeo brzo da se prazni, a kada su se trojica muškaraca vratila na površinu, posao je bio završen. Zaposleni i vojnici su ih dočekali kao heroje, i zaista jesu. Kažu da su ljudi bukvalno skakali od radosti.
Tokom sledećeg dana, svih pet miliona galona radioaktivne vode je isticalo ispod četvrtog reaktora. Dok je jezgro koje se topilo iznad bazena stiglo do rezervoara, u njemu više nije bilo vode. Druga eksplozija je izbegnuta.
Rezultati analiza sprovedenih nakon ovog ronjenja su se slagali u jednom: da trio nije uronio u bazen i isušio ga, eksplozija pare ubila bi stotine hiljada ili čak milione ljudi.
Živote stotina hiljada ljudi spasile su tri osobe.
Mnogi heroji su se odlučili na podvig zarad drugih, imajući male šanse da prežive. Ali ova trojica su znala da nemaju šanse. Zaronili su u dubinu, gde ih je čekala sigurna smrt.
Još jednom, za pamćenje: zvali su se Aleksej Ananjenko, Valerij Bespalov i Boris Baranov.
