Kako je biti lešinar?
Ja ne znam, ali možda da pitamo sve one koji su ovih dana u medijima izveštavali o hospitalizaciji Nevene Adžemović u Lazu Lazarević.
Kakva vest za dizanje čitanosti, kakav komad “mesa” za čupkanje kljunovima, bez srama, bez morala, bez etičnosti.
Na ovaj način izveštavati o nervnom rastojstvu jedne žene je za svaku osudu. Nadam se da će NUNS ili neko, bilo ko reagovati, jer ovim se samo još više stigmatizuju mentalni poremećaji, lečenje u ustanovama poput Laze Lazarević, sramote i izvrgvaju ruglu i osudi javnosti oni kojima je potrebna pomoć.
Osim dve do tri rečenice koje se tiču same hospitalizacije, sve ostalo lešinarčine su svele na “skandalozni život Modelsice koja se uvek provokativno oblačila i o čijim se vokalnim sposobnostima spekulisalo”. Onda su se dotakli njenog bivšeg muža, alimentacije, života nje i njene sestre na “roditeljskim plećima”.
Koga briga? Koga je zaista briga kako je Nevena živela, kako se oblačila i da li je otvarala usta? Koga briga da li je na roditeljskim plećima ili se izdržava sama? Koga briga zbog čega joj je muž hapšen?
Briga je lešinare što se pravdaju da “I oni moraju od nečega da žive”. Jadan je lebac koji ovako kupujete.
I briga je sjebane ljude koji se utrkuju u komentarima da osude, izvređaju, omalovaže Nevenu, jer mržnja je ovde nacionalni hobi. Samo nek se mrzi, ostalo ćemo lako. Nije Nevena jedina.
Žena je hospitalizovana u Lazi Lazarević a mrzitelji joj savetuju da je alimentacija za dete, ne za njene potrebe, poručuju da je njeno prošlo i da se dovati motike.
Tužno mi je sve ovo.
Jer dok dominira zajedljivost i mržnja, ne možemo očekivati ni gram saosećajnosti i razumevanja, a bez njih malo po malo svi ćemo doživljavati nervno rastrojstvo.
Dok se bavimo tuđim sisama, računima, muževima, bivšim muževima, poslovima, ne – poslovima (a ne svojim životom) svi ćemo malo po malo doživljavati nervno rastrojstvo.
Sve dok mediji na ovaj način budu izveštavali o problemima sa mentalnim zdravljem, onda kada budemo želeli da potražimo pomoć, ustuknućemo pa ćemo doživeti nervno rastrojstvo.
I onda ćemo biti oni “čije je prošlo”, oni “koji su trebali da se uhvate motike”, oni “koji su se oblačili provokativno”. Čudiće nam se, upirati prstom, rovariti po prošlosti, tražiti razloge hospitalizacije, jer samo OVDE uvek postoje neka nepisana vrlo ukorenjena pravila ko može da doživi nervno rastrojstvo, ko može da se razvede, od koga se očekivalo da bude žrtva muža, kako se žrtva ponašala, šta karakteriše samohranu majku, ko je kurva, kako izgleda poštena žena…
A ja mogu, i svako može da obuče minić, da se popne na visoke štikle, da otvara usta dok drugi peva, da se udam pa razvedem, pa opet udam, pa razvedem, pa kažem da je alimentacija mala, mogu da živim kod roditelja, mogu da izlazim po klubovima, mogu da na instagramu kačim fotografije iz izaska, mogu da lupam gluposti, mogu da ne znam kud udaram, mogu da pravim pogrešne odluke, i opet ništa ne naučim… mogu da doživim nervno rastrojstvo, kao što i ti sa skroz drugačijim životom možeš da doživiš nervno rastrojstvo, kao što su ga doživljavale toliko puta osobe “koje su imale sve, bile nasmejane, obrazovane, situirane”.
Svako od nas može da završi u Lazi Lazarević.
Zvuči zastrašujuće? Meni ne. Mnogo je gore biti lešinar ili mrzitelj, jer takvi poremećaji se ni u Lazi ne leče.
