Kako je biti lešinar?
Ja ne znam, ali možda da pitamo sve one koji su ovih dana u medijima izveštavali o hospitalizaciji Nevene Adžemović u Lazu Lazarević.
Kakva vest za dizanje čitanosti, kakav komad “mesa” za čupkanje kljunovima, bez srama, bez morala, bez etičnosti.
Na ovaj način izveštavati o nervnom rastojstvu jedne žene je za svaku osudu. Nadam se da će NUNS ili neko, bilo ko reagovati, jer ovim se samo još više stigmatizuju mentalni poremećaji, lečenje u ustanovama poput Laze Lazarević, sramote i izvrgvaju ruglu i osudi javnosti oni kojima je potrebna pomoć.
Osim dve do tri rečenice koje se tiču same hospitalizacije, sve ostalo lešinarčine su svele na “skandalozni život Modelsice koja se uvek provokativno oblačila i o čijim se vokalnim sposobnostima spekulisalo”. Onda su se dotakli njenog bivšeg muža, alimentacije, života nje i njene sestre na “roditeljskim plećima”.
Koga briga? Koga je zaista briga kako je Nevena živela, kako se oblačila i da li je otvarala usta? Koga briga da li je na roditeljskim plećima ili se izdržava sama? Koga briga zbog čega joj je muž hapšen?
Briga je lešinare što se pravdaju da “I oni moraju od nečega da žive”. Jadan je lebac koji ovako kupujete.
I briga je sjebane ljude koji se utrkuju u komentarima da osude, izvređaju, omalovaže Nevenu, jer mržnja je ovde nacionalni hobi. Samo nek se mrzi, ostalo ćemo lako. Nije Nevena jedina.
Žena je hospitalizovana u Lazi Lazarević a mrzitelji joj savetuju da je alimentacija za dete, ne za njene potrebe, poručuju da je njeno prošlo i da se dovati motike.
Tužno mi je sve ovo.
Odakle dolazi tokila količina mržnje, kojoj svakoga dana svedočimo u medijim ai na društvenim mrežama?! A, posebna priča je zabrinjavajući (selektivan) nedostatak empatije, i to kada je nekome najteže u živou!