Mozak je lažov. On pravi pretpostavke koje nisu zasnovane na činjenicama, izvodi zaključke koji su više povezani sa strahom nego sa nekim logičnim argumentom i sadrži uvide koji su često manipulisani od strane medija i tuđih neodoljivih priča.
Istraživači već godinama znaju da sećanja nisu dobar izvor informacija. Zašto? Zato što je mozak nepouzdani narator. Ne razume istinu onako kako je mi često definišemo – izjednačavanje sa činjenicom ili realnošću. Sasvim suprotno, njegovo funkcionisanje se bazira na subjektivnoj istini: činjenice i realnost koje prođu kroz filter naših subjektivnih shvatanja i percepcije sveta. Ova „istina“ je takođe podložna kognitivnim greškama koje pravimo svakodnevno.
Mozak se često angažuje u nizu negativnih misli koje se nazivaju „automatske negativne misli“ („Automatic Negative Thoughts“ odnosno A. N. T.s). Ove misli nas obično zatvore u određeni obrazac razmišljanja koji formira stres i anksioznost i onemogućava rast. Jedan od razloga zašto se ovo dešava je to što mozak ima potrebu da zadrži status quo kao mehanizam preživljavanja. Ali, ograničavanjem svojih razmišljanja propuštamo prilike za rast. Ovakvo razmišljanje nazivam „obmanama“. Ovo je način na koji mozak pokušava da nas ubedi da su delovi ili potpuno neistiniti iskazi zapravo istina. To je način na koji nas mozak laže. Kognitivne greške, kako se nazivaju u krugovima mentalnog zdravlja, mogu da prodube obrasce razmišljanja koji su povezani sa depresijom i da utiču na to da postane još teže nositi se sa poremećajima raspoloženja.
Sedam čestih obmana
Sledećih sedam obmana predstavljaju neke od najtipičnijih načina na koje nas naš mozak obmanjuje.
„Nebo pada“ obmana: Suština ove obmane je da možemo učiniti da problem bude značajniji nego što zapravo jeste, često zamišljajući da će da se dogodi apsolutno najgora stvar.
„Crno-bela obmana“: Fokus je na tome da situaciju uvek opažamo ili kao sjajnu ili kao očajnu. Ne postoji sredina.
„Pesimistični kod“: Često se javlja u slučajevima traume i/ili zlostavljanja. Postoji hipersenzitivnost na opasnost i vidimo samo negativno u svakoj situaciji. Iz ove perspektive ne postoji „dobro“.
„Moto perfekcioniste’’: Mnoga deca i odrasli sa velikim potencijalom padnu u zamku ove obmane. Ovde, fokusiramo pažnju na ono što smatramo svojim manama i minimiziramo bilo kakvo priznanje naših snaga.
„Negativna oznaka’’: Originalni ,,ANM’’ pojam je razvijen na temelju upravo ove obmane. Ovde sebe označavamo na oštre i negativne načine. Fokusiramo se na sitne aspekte naše ličnosti koji doprinose negativnoj slici o nama samima.
„Obmana proročice’’: U ovoj obmani, govorimo sebi šta mislimo da druge osobe govore i misle o nama – i naravno uvek u negativnom kontekstu.
„Ja sam žrtva’’: Česta obmana kod dece. Ovde krivimo druge ljude za sve što nam se dogodilo, a sebe uvek postavljamo u ulogu žrtve.
Sve ove obmane imaju zajednički cilj – da sabotiramo sebe u kontekstu rasta i promene. Na sreću, postoje rešenja koja nam mogu pomoći da prevaziđemo navedene obmane.
– Prihvatanje da naše misli nisu uvek pouzdane i tačne. Podrazumeva da naučimo da razlikujemo koje su misli tačne, a koje nisu i da ih prilagodimo i promenimo ako je neophodno.
– Vežbanje svedočenja našim mislima, kako bismo prepoznali kad naš um pokušava da nas obmane. Što više budemo obraćali pažnju, više ćemo moći da utičemo na misaoni tok.
– Mišljenje s namerom i svrhom. Kad prepoznamo obmane, možemo utišati misli i ispraviti greške. Promenimo okvir misli iz negativnog u okvir koji može da nam pruži prostor za razvoj i napredak.
– Svrsishodno ulaganje vremena i truda u brigu o samom sebi. Ukoliko to aktivno radimo, bićemo spremniji da brže menjamo negativan okvir sopstvenih misli.
Može biti teško da počnemo da prepoznajemo kad naš mozak pokušava da nas obmane. Može biti teško naučiti našu decu o obmanama našeg uma. Ali u redu je dati sebi vremena da se prepoznaju i nauče lične obmane i uvežbava sposobnost menjanja okvira naših misli koje će nam koristiti da pomognemo našoj deci da učine isto.
