Mozak je lažov. On pravi pretpostavke koje nisu zasnovane na činjenicama, izvodi zaključke koji su više povezani sa strahom nego sa nekim logičnim argumentom i sadrži uvide koji su često manipulisani od strane medija i tuđih neodoljivih priča.
Istraživači već godinama znaju da sećanja nisu dobar izvor informacija. Zašto? Zato što je mozak nepouzdani narator. Ne razume istinu onako kako je mi često definišemo – izjednačavanje sa činjenicom ili realnošću. Sasvim suprotno, njegovo funkcionisanje se bazira na subjektivnoj istini: činjenice i realnost koje prođu kroz filter naših subjektivnih shvatanja i percepcije sveta. Ova „istina“ je takođe podložna kognitivnim greškama koje pravimo svakodnevno.
Mozak se često angažuje u nizu negativnih misli koje se nazivaju „automatske negativne misli“ („Automatic Negative Thoughts“ odnosno A. N. T.s). Ove misli nas obično zatvore u određeni obrazac razmišljanja koji formira stres i anksioznost i onemogućava rast. Jedan od razloga zašto se ovo dešava je to što mozak ima potrebu da zadrži status quo kao mehanizam preživljavanja. Ali, ograničavanjem svojih razmišljanja propuštamo prilike za rast. Ovakvo razmišljanje nazivam „obmanama“. Ovo je način na koji mozak pokušava da nas ubedi da su delovi ili potpuno neistiniti iskazi zapravo istina. To je način na koji nas mozak laže. Kognitivne greške, kako se nazivaju u krugovima mentalnog zdravlja, mogu da prodube obrasce razmišljanja koji su povezani sa depresijom i da utiču na to da postane još teže nositi se sa poremećajima raspoloženja.
Naš mozak (pre)često je sklon da manipulaciji nama
