SAZNAJTE

STRUČNJACI VAM POMAŽU DA BEZ GREŠKE DETEKTUJETE LAŽ: Evo kako vam psihologija može pomoći da razotkrijete lažova!

Koliko puta ste čuli da neko izgovori “Ja nikada ne lažem.”?

Lifestyle
17:41h Autor:
Foto: Shutterstock

Ovo je verovatno jedna od najčešćih laži na svetu. Istina je zapravo, da svi ljudi imaju sposobnost za laganje, i tu sposobnost vrlo često koriste – po nekim statistikama jednom do dva puta dnevno. To znači, da prosečan čovek dnevno izgovori jednu ili dve laži.

Ljudi lažu iz najražličitijih motiva i razloga, od najplemenitijih do patoloških, međutim hvatanje osobe u laži, naročito ukoliko nam je ona bliska, može ozbiljno narušiti odnos i poverenje između dve osobe. Psiholozi se već dugo bave fenomenom laganja, kao i metodama za uočavanje obmana.

Naučna, kao i pop-psihološka literatura na temu ljudske obmane je ogromna. Nebrojeno mnogo knjiga je napisano od strane profesionalnih istraživača, a platforme društvenih medija nude hiljade naizgled brzih i lakih tehnika, kurseva i priručnika za obuku pružaju informacije o tome kako tačno otkriti laži.

Ipak, videćemo da otkrivanje obmana nije uvek tako lako, iako postoje metode koje nam u tome mogu pomoći. U ovom tekstu, predstavljamo vam neke od njih, ali i istražujemo zbog čega ljudi imaju potrebu da lažu i kako se izboriti sa pokušajima da nas neko obmane.

Zašto ljudi imaju potrebu da lažu?

Ljudi lažu iz najrazličitijih razloga, a iako laži shvatamo socijano neprihvatljivim, treba napomenuti da neretko, ljudi govore neistinu iz najbolje namere, odnosno služe se takozvanim belim lažima. Ovo je najčešće slučaj kada ljudi žele da izbegnu neprijatnu situaciju ili budu ljubazni prema sagovorniku.

Ipak, važno je reći da uvek postoji način da se istina iskaže na takav način da ne uvredi drugu osobu, te iskaže mišljenje bez potrebe za lažima. No, motivacija za laganjem ljudi vrlo često nije uzrokovana plemenitim namerama. Ljudi će često lagati kada žele da se zaštite od osude, ili sramote.

Ljudi će često posegnuti za obmanama, lažima i neistini kako bi zaštitili svoje lične interese, ili sliku o sebi.

Takođe, oni koji iznova lažu, često osećaju neopisivu želju za kontrolom. Kada se objektivna istina ne poklapa sa njihovim željama, osećaju se da gube kontrolu i zbog toga kreiraju laž kako bi se narativ poklopio sa njihovim željama, u koji na kraju poveruju i sami.

Dečije laži nisu imune na roditeljski radar

Kod dece, često se primećuje potreba za laganjem da bi se izbegla kazna, odnosno dobila nagrada. Ovo se najbolje ogleda kroz čest primer laganja u vezi uspeha u školi, odnosno ocena.

Tinejdžeri će, s druge strane, često lagati kako bi zaštitili svoju privatnost. Zbog toga će ponekad izbeći da vam kažu gde idu ili s kim se to intenzivno dopisuju.

Zanimljivo je to da nam istraživanja pokazuju da su ljudi često daleko bolji u uočavanju kada član porodice ili druga bliska osoba laže. Ovde ljudi mogu da prepoznaju da se osoba ponaša drugačije ili da nešto nije sasvim u redu, što ih može upozoriti na obmanu.

Zapravo, roditelji često mogu da otkriju kada su njihova deca varljiva, jer je ponašanje dece dobro poznato i redovno su upućeni na njega, pa promene u ovim uobičajenim ponašanjima odmah izgledaju čudno.

Psihološka istraživanja nam pokazuju da je jako teško prepoznati laž

Uopšteno govoreći, istraživanja psihologa otkrivaju da ljudi nisu dobri u otkrivanju obmana. Rezultati se odnose i za širu populaciju ali i za profesionalce. Psiholozi veruju da je to možda delimično zato što ljudi u svakodnevnim interakcijama ne očekuju laži, pa ih zbog toga teže uočavaju.

S druge strane, profesionalci fokusiraju svu svoju pažnju na indikatore laganja, te teško mogu da uoče istinite tvrdnje. Ovakve pristrasnosti ometaju način na koji ljudi razumeju svet oko sebe, što zauzvrat utiče na njihove odluke i presude.

Poznato je da su verbalni znaci od većeg značaja za otkrivanje prevare od fizičkog ponašanja ili govora tela, nasuprot onoga što se može naći u literaturi popularne psihologije. Oslanjanje samo na govor tela ometa našu sposobnost tačnog otkrivanja obmane, jer to nije pouzdan znak.

Psihološka literatura nudi smernice za poboljšanje šanse da se primeti lažljivac, čak i kada ta osoba nije poznata. Ove smernice produkt su brojnih istraživanja i socijalnih eksperimenta, od kojih izdvajamo jedan, kao interesantan primer u nastavku teksta.

Kako otkriti lažljivca – čemu nas uči socijalni eksperiment sa aerodroma

Psiholozi su radnicima obezbeđenja na aerodromu „podmetnuli“ lažljivce kako bi testirali koliko je pouzdana nova strategija za otkrivanje toga govori li sagovornik istinu ili ne. Ispostavilo se da su rezultati pretpostavljene metode bolji nego što se očekivalo!

Timovi za bezbednost na aerodromima koji su sarađivali sa psihologom dr Tomasom Ormerodom dobili su gotovo neizvodljiv zadatak – da na aerodromima širom Evrope razgovaraju s putnicima o njihovim ranijim putovanjima i planovima za buduća putovanja.

Ormerod je svojim saradnicima „podmetnuo“ učesnike eksperimenta s izmišljenim pričama i lažnim pasošima, a članovi obezbeđenja trebalo je da otkriju ko su njihovi sagovornici zaista. S obzirom na to da je samo jedan od hiljadu ljudi govorio neistinu, trebalo bi da ovaj zadatak bude jedan od najvećih izazova u njihovoj karijeri.

Gestikulacija i mimika – slaba tačka lažljivca

Istraživanje je pokazalo da će od 20.000 ljudi samo pedesetoro, s preciznošću većom od 80 odsto prepoznati čoveka koji ne govori istinu ukoliko pokušava da pronađe tragove u njegovoj mimici ili gestikulaciji. Ormerodov tim je pokušao drugi pristup, odnosno fokusirao se na konverzaciju, a rezultat je bio uspeh da se utvrdi ko ne govori istinu u najvećem broju slučajeva.

Odbacili su uobičajene znakove i pratili svoju novo razvijenu strategiju. Dr Ormerod, direktor Škole psihologije Univerziteta u Saseksu, i njegova koleginica Koral Dando s Univerziteta u Vulverhemptonu upotrebili su, naime, nekoliko taktika koje bi trebalo upotrebiti u konverzaciji kako bi se povećala verovatnoća za otkrivanje laži.

Iako čak i uz upotrebu ovih psiholoških tehnika, uočavanje lažova ostaje izazov, ovo istraživanje otkrilo je da se šanse za otkrivanje mogu značajno poboljšati ukoliko se pitanja postavljaju sistematično.

#1 Koristite pitanja koja zahtevaju duži odgovor

Reči su nosioci obmane, pa bi svako pitanje trebalo da izazove što više reči. To znači, gde god je to moguće, postavljati otvorena pitanja. Na primer, „Recite mi sve o vremenu koje ste proveli u Njujorku“, umesto: „Kažete da ste živeli u Njujorku“.

Prvi primer zahteva potpuniji i detaljniji odgovor, dok se na drugo može odgovoriti sa kratkim „da“ ili „ne“. Na taj način lažljivac mora da obogati svoju priču novim detaljima i može lako da upadne u zamku.

Budite nastrojeni upitno, sa željom da razumete, a izbegavajte agresivno, formalno i optužujuće ispitivanje. Ispitivanje osobe predstavlja složenu socijalnu interakciju, koja će često biti prijatnija i daleko produktivnija ako su ispitanici u stanju da stupe u kontakt sa ljudima na način prikupljanja informacija.

#2 Obratite pažnju na detalje

Postavite pitanja za pojašnjenje. Na taj način lažljivac mora da obogati svoju priču novim detaljima i može lako da upadne u zamku.

Ove vrste pitanja istražuju više detalja o prethodnom odgovoru ili početnom izveštaju. Lažovi se mogu boriti sa detaljima, a takođe mogu biti i nedosledni kada ponavljaju detalje.

Slušajte radije nego da govorite. Ispitivači bi trebalo da kažu što manje, kako bi sebi dali vremena da slušaju, razmišljaju i potpuno razumeju odgovore na svoja pitanja. Neka se svako pitanje broji i pitajte ga što manje.

Takođe, uključite neki vremenski element u svoja pitanja. Prebacivanje između prošlih, sadašnjih i budućih namera često može biti toliko mentalno zahtevno za lažove da nehotice otkrivaju svoju obmanu praveći greške, protivurečeći sebi i / ili protivrečnim objektivnim činjenicama koje je ispitivač znao.

#3 Pratite promene u samopouzdanju

Dok misli da drži sve konce u svojim rukama, osoba koja govori neistinu će biti prilično pričljiva, ali ne i kada primeti da gubi kontrolu.

Ovaj neobičan metod Ormerod i Dando su nazvali kontrolisanom kognitivnom konverzacijom, a pokazalo se da je zahvaljujući njemu otkriveno 20 puta više lažljivaca nego postojećim strategijama.

Utvrđeno je da neki lažovi pokazuju jedno ili više, ili nijedno od, širokog spektra fizičkog i / ili verbalnog ponašanja, kako kontinuirano, tako i / ili isprekidano kada lažu, dok drugi ne.

Na primer, smeh i osmeh, pomeranje ruku i prstiju, dodirivanje sebe (često se naziva i samoprilagodljivačima), mucanje, odvratnost pogleda, glumljenje nedostatka memorije i dugotrajno odgovaranje na pitanja, primećeni su kod lažova, ali ne uvek. Štaviše, kazivači istine takođe redovno izlažu neka ili sva ova ponašanja, ali opet, ne uvek.

Recimo, ukoliko bi sagovornik tima obezbeđenja na aerodromu rekao da pohađa Univerzitet u Oksfordu, oni bi ga zamolili da im opiše svoj put do posla. Ipak, ako primetite neku kontradikciju, nemojte se odavati, savetuju dr Ormerod i Dando, već dopustite lažljivcu da oseća samopouzdanje i dozvoli sebi da se ponovo oda.

Međutim, poruka iz psihološke literature o ljudskoj obmani je jasna i prilično dosledna – ne postoji pouzdan pokazatelj obmane. Jedan od razloga zašto je tako teško uočiti obmanu je taj što se svaki lažov ponaša drugačije, ali ne nužno drugačije od onih koji govore istinu.

Budite taktični. Ako ste svesni objektivnih činjenica, razmislite o postavljanju pitanja o svakoj činjenici pre nego što otkrijete da znate odgovor. To će vam omogućiti da shvatite da li je ta osoba generalno iskrena ili ne.

Imajte na umu, da osoba koja je slagala jednom, ne mora biti okarakterisana kao lažljivac, iako je ovo dobar indikator za potrebnu opreznost.

Nadamo se da vam je naš tekst bio koristan, te da ste u njemu naučili nešto novo i korisno, i da će vam ove tehnike poslužiti u budućnosti, tako da budete veštiji u prepoznavanju obmana! Srećno!

(Stil.kurir.rs)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...