Najlepši period u mom životu počeo je pre 12 godina, kada sam se udala za voljenog čoveka i dobila dete. Imala sam veliku želju da sve držim pod kontrolom, upravljam svojim vremenom i stignem da završim obaveze do kraja dana.
Čim sam se udala, rešila sam da u mojoj kući sve bude savršeno, da mi muž uvek ima čistu košulju, da na policama nema zrna prašine, da nikad neću doći u situaciju da me iznenade gosti, a meni nered u kući, a sudovi neoprani u sudoperi, da nemam spreman kolač…
Nesvesno sam kopirala svoju majku, kod koje je večito sve caklilo, a ona je sve to sa lakoćom radila, ili je meni to bar tako izgledalo. “Detalj” koji sam previdela jeste da moja majka nije radila od 9 do 17h, već bi ustala ujutro, ispratila nas u školu i onda počinjala da obavlja po kući šta ima.
Potpuno iscrpljena od jurnjave za mojim malim savršenstvom u kući, na kraju sam pitala majku kako je sve to postizala.
“Ti, logično, nikad nisi ni znala kako to izgleda, jer u to vreme nikad nisi bila kod kuće. Ja ti lepo vas ispratim, skuvam sebi kaficu, pa u miru pročitam novine. Uživam u svakom srku, nigde ne žurim. Tiha voda breg roni. Uključim televizor, vidim ima li šta zanimljivo. Usput pristavim ručak, pa sednem da pogledam seriju. Uključim peglu, sređujem veš i smejem se uz film. I tako sve polako, šta stignem – stigla sam. Bar osnovno, ostalo me nije mnogo zanimalo. A kad vi dođete kući, onda sam posvećena vama. Tu više nema mesta za kućne poslove”, kazala mi je majka.
I onda sam odlučila da budem kao moja majka, na svoj način, u skladu sa svojim životom.
Prvo sam odlučila da moj dan zapravo ne počinje ujutro kad ustanem za posao. Ne, to je tuđi dan, jer sam posvećena drugima i zapravo, tuđem poslu. Moj dan počinje kada se sa posla vratim kući. To je moj dan. Kad skuvam sebi kafu i u miru i tišini je popijem uz novine. I to papirne, ne one na telefonu. Baš kao moja majka. I sada razumem koliko je u tome uživala. U svakom srku jake, tek skuvane domaće kafe, njenom mirisu, savršenoj teksturi, mirisu novinskog papira, šuškanju stranica kada se prelistavaju… Tek kada naučiš da vidiš i zavoliš te sitne detalje, onda naučiš da istinski uživaš.
A onda je vreme za kućne poslove – neophodne. Ono što ćemo jesti večeras, ne za narednih 7 dana, ono što ćemo sutra obući, ne u narednih mesec dana. Za igru s mojim detetom umesto peglanja planine veša. Za lep trenutak i drugu popodnevnu kaficu u miru i zagrljaju s mužem, umesto glancanja prašine svakog Božjeg dana. I mogu vam reći, život mi se promenio za 180 stepeni!
Srećnija sam, opuštenija, konačno sam naučila koliko je važno svoju snagu trošiti na prave stvari! Tu promenu i moju ljubav prema tom ritualu ispijanja kafe nakon posla, primetio je i moj muž i prećutno ga poštuje. Svakog dana u to vreme uzme dete za ruku i ode sa njim u šetnju ili park, da bih ja mogla da imam to svoje vreme za sebe i svoju “lekovitu” kafu. Takva sam bolja i sebi, i njemu, i našem detetu. I toga se ne bih odrekla ni da mi plate suvim zlatom!
