Svetislav Ivan Petrović bio je prvi Srbin koji se između dva svetska rata proslavio na filmskom platnu u Evropi.
Rođen je 1. januara 1894. godine u Budimpešti, u srpskoj porodici. Školovao se u Novom Sadu a u Budimpešti studirao politehniku ali je brzo napustio studije i posvetio se glumi na filmu.
Debitovao je u filmu mađarskog reditelja Mihalja Kertesa „Natčovek“, sa kojim je ukupno snimio tri ostvarenja, od kojih je najpoznatije „Dama sa suncokretom“ iz 1920. godine
Osim nesumnjivog dara za glumu imao je i fizičke atribute neophodne za uspeh na filmu: bio je visok, zgodan, lep i privlačan muškarac.
Posle Drugog svetskog rata boravio je kraće vreme u Jugoslaviji snimajući slovenački film „Dalmatinska svadba“ gde je tumačio jednu od glavnih uloga.
Pao je u zaborav jer se njegovi filmovi nisu prikazivali u bioskopima i to, navodno, zato što je glumio u nemačkim filmovima snimanim za vreme Hitlerove vladavine iako se radilo o običnim ljubavnim filmovima.
Pored glume, pokazivao je i talenat za pevanje, svirao je violinu, i bavio se sportom, najviše plivanjem. Učestvovao je na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine.
Na Fejsbuk stranici Gromade filmske izašao je tekst o prvoj velikoj zvezdi koja je potekla sa ovih prostora.
Prenosimo ga u celosti.
"Čovek koji je znao pet svetskih jezika, ali se uvek potpisivao na ćirilici, čak je i autograme strancima davao isključivo na matičnom pismu. Talentovan pevač, violinista, kao plivač učestvovao na Olimpijskim igrama, a najbitnije od svega, on je prvi Srbin koji je bio velika zvezda evropskog i svetskog filma, a vrlo verovatno i najveća svih vremena sa ovih prostora.
Kralj Aleksandar kada mu je uručivao orden Svetog Save, u Beogradu su ga dočekale desetine i desetine hiljada ljudi, zavladala je histerija kakvu je u to vreme samo Rudolf Valentino mogao proizvesti na svetskom nivou.
Zabeleženo je kako su mu se devojke doslovno bacale pod automobil.
Rudolfu je upravo i trebalo da bude naslednik. Posle iznenadne i prerane smrti latino zavodnika broj 1, tražio se superstar koji već ima renome, harizmu, stas i koji je već izgrađeno ime i prepoznatljivo lice na platnu. Međutim kao što Radeta Šerbedžiju decenijama jak slovenski akcenat sabija na uloge zlih Rusa u američkim filmovima, tako je njega koštao ozbiljne holivudske karijere (mada je upao u par naslova) pošto je zvučni film u to vreme krenuo da cveta i nije se mogao neko sa tako očitim neameričkim naglaskom stavljati u prve redove.
Pomenuti događaji sa Aleksandrom i Rudijevom smrću odvijali su se krajem ’20-ih godina prošloga veka, a ako se vratimo na 1. januar 1894. dobićemo dan rođenja našeg večerašnjeg junaka. Mesto je Novi Sad, mada po nekim izvorima je rođen u Budimpešti iako je uvek upisivao da mu je NS rodno mesto zbog osećaja ponosa koji ga je vezivao za taj grad. U Novom Sadu je svakako odrastao, ali ga je put kasnije naneo ipak u pomenutu Budimpeštu, pa u Beč u kom je posle I svetskog rata krenula njegova filmska priča, a nastavila se u Parizu i ostalim većim prestonicama Starog kontinenta.
On je u deset godina od upliva u glumačke vode do onog svetosavskog ordena i zamalo holivudskog sna postao vrhovno božanstvo evropske kinematografije, a naročito su zapažena neka francuska ostvarenja (“Umetnička duša”, “Gola žena”, “Sirena Morgana”), kao i nekoliko njih sa kasnijim rediteljem “Kazablanke” Majklom Kertizom (“Dama sa suncokretom”). Tridesete i početak četrdesetih su takođe bili njegovo vreme, a svoju slavu nije ispuštao nego je nastavio rad u najboljim evropskim produkcijama. Za to vreme je sa takođe našom ikonskom Itom Rinom snimio i “Princezu korala” (1937) na Jadranu, što je jedan od prvih koprodukcijskih filmova tadašnje Jugoslavije.
Drugi svetski rat je odneo i njegov status glavnog glumca. Nakon nekoliko snimljenih ljubavnih filmova pod nacističkim režimom, primirio se do kraja rata, te sačekao bolja i nezavisnija vremena za umetnike. Od četres pete do kraja života (1962) radio je manje role, a najznačajniji film u kom je glumio je vrhunski noar triler Luja Mala “Lift za gubilište” sa Morisom Roneom, Žanom Moro i Linom Venturom. Poslednji naslov ikad mu je “Putovanje” takođe velikog Anatolea Litvaka. Preminuo je od stomačnog kancera, a sahranjen je u Minhenu.
Da ne bude da mora američka ambasada da nam napravi reklamu ne bismo li se upoznali sa svojim velikanima, eto možemo i sami. Momčina koja je sa ponosom uvek isticala svoje poreklo i koji je još u SFRJ bio zaboravljen, danas već pod metrima prašine, a to nikako nije zaslužio, imao je svoj ciklus u Kinoteci pre par godina, međutim još uvek ni blizu to nije priznanja koje bi govorilo u ime svih nas: ponosimo se i mi njim. Valjda će ga nekad biti.
Toliko veliki da je morao imati dva imena – Svetislav Ivan Petrović!”
