znate li?

Prvi Srbin koji je bio svetska filmska zvezda: Srpski Rudolf Valentino govorio je 5 jezika i pisao ćirilicom!

Prvi Srbin i nesuđeni naslednik Rudolfa Valentina koji je bio svetska zvezda u prvoj polovini prošlog veka

Lifestyle 12.01.2021. - 14:13h Autor: Stil
Foto: PrintscreenJutjub/Alparfan

Svetislav Ivan Petrović bio je prvi Srbin koji se između dva svetska rata proslavio na filmskom platnu u Evropi.

 

Rođen je 1. januara 1894. godine u Budimpešti, u srpskoj porodici. Školovao se u Novom Sadu a u Budimpešti studirao politehniku ali je brzo napustio studije i posvetio se glumi na filmu.

 

Debitovao je u filmu mađarskog reditelja Mihalja Kertesa „Natčovek“, sa kojim je ukupno snimio tri ostvarenja, od kojih je najpoznatije „Dama sa suncokretom“ iz 1920. godine

 

Osim nesumnjivog dara za glumu imao je i fizičke atribute neophodne za uspeh na filmu: bio je visok, zgodan, lep i privlačan muškarac.

 

Posle Drugog svetskog rata boravio je kraće vreme u Jugoslaviji snimajući slovenački film „Dalmatinska svadba“ gde je tumačio jednu od glavnih uloga.

Pao je u zaborav jer se njegovi filmovi nisu prikazivali u bioskopima i to, navodno, zato što je glumio u nemačkim filmovima snimanim za vreme Hitlerove vladavine iako se radilo o običnim ljubavnim filmovima.

 

Pored glume, pokazivao je i talenat za pevanje, svirao je violinu, i bavio se sportom, najviše plivanjem. Učestvovao je na Olimpijskim igrama u Stokholmu 1912. godine.

Na Fejsbuk stranici Gromade filmske izašao je tekst o prvoj velikoj zvezdi koja je potekla sa ovih prostora.

 

Prenosimo ga u celosti.

 

"Čovek koji je znao pet svetskih jezika, ali se uvek potpisivao na ćirilici, čak je i autograme strancima davao isključivo na matičnom pismu. Talentovan pevač, violinista, kao plivač učestvovao na Olimpijskim igrama, a najbitnije od svega, on je prvi Srbin koji je bio velika zvezda evropskog i svetskog filma, a vrlo verovatno i najveća svih vremena sa ovih prostora.

 

Kralj Aleksandar kada mu je uručivao orden Svetog Save, u Beogradu su ga dočekale desetine i desetine hiljada ljudi, zavladala je histerija kakvu je u to vreme samo Rudolf Valentino mogao proizvesti na svetskom nivou.

 

Zabeleženo je kako su mu se devojke doslovno bacale pod automobil.

Čovek koji je znao pet svetskih jezika, ali se uvek potpisivao na ćirilici, čak je i autograme strancima davao...

Posted by Gromade Filmske on Петак, 02. новембар 2018.

Rudolfu je upravo i trebalo da bude naslednik. Posle iznenadne i prerane smrti latino zavodnika broj 1, tražio se superstar koji već ima renome, harizmu, stas i koji je već izgrađeno ime i prepoznatljivo lice na platnu. Međutim kao što Radeta Šerbedžiju decenijama jak slovenski akcenat sabija na uloge zlih Rusa u američkim filmovima, tako je njega koštao ozbiljne holivudske karijere (mada je upao u par naslova) pošto je zvučni film u to vreme krenuo da cveta i nije se mogao neko sa tako očitim neameričkim naglaskom stavljati u prve redove.


Pomenuti događaji sa Aleksandrom i Rudijevom smrću odvijali su se krajem ’20-ih godina prošloga veka, a ako se vratimo na 1. januar 1894. dobićemo dan rođenja našeg večerašnjeg junaka. Mesto je Novi Sad, mada po nekim izvorima je rođen u Budimpešti iako je uvek upisivao da mu je NS rodno mesto zbog osećaja ponosa koji ga je vezivao za taj grad. U Novom Sadu je svakako odrastao, ali ga je put kasnije naneo ipak u pomenutu Budimpeštu, pa u Beč u kom je posle I svetskog rata krenula njegova filmska priča, a nastavila se u Parizu i ostalim većim prestonicama Starog kontinenta.


On je u deset godina od upliva u glumačke vode do onog svetosavskog ordena i zamalo holivudskog sna postao vrhovno božanstvo evropske kinematografije, a naročito su zapažena neka francuska ostvarenja (“Umetnička duša”, “Gola žena”, “Sirena Morgana”), kao i nekoliko njih sa kasnijim rediteljem “Kazablanke” Majklom Kertizom (“Dama sa suncokretom”). Tridesete i početak četrdesetih su takođe bili njegovo vreme, a svoju slavu nije ispuštao nego je nastavio rad u najboljim evropskim produkcijama. Za to vreme je sa takođe našom ikonskom Itom Rinom snimio i “Princezu korala” (1937) na Jadranu, što je jedan od prvih koprodukcijskih filmova tadašnje Jugoslavije.

Drugi svetski rat je odneo i njegov status glavnog glumca. Nakon nekoliko snimljenih ljubavnih filmova pod nacističkim režimom, primirio se do kraja rata, te sačekao bolja i nezavisnija vremena za umetnike. Od četres pete do kraja života (1962) radio je manje role, a najznačajniji film u kom je glumio je vrhunski noar triler Luja Mala “Lift za gubilište” sa Morisom Roneom, Žanom Moro i Linom Venturom. Poslednji naslov ikad mu je “Putovanje” takođe velikog Anatolea Litvaka. Preminuo je od stomačnog kancera, a sahranjen je u Minhenu.

 

Da ne bude da mora američka ambasada da nam napravi reklamu ne bismo li se upoznali sa svojim velikanima, eto možemo i sami. Momčina koja je sa ponosom uvek isticala svoje poreklo i koji je još u SFRJ bio zaboravljen, danas već pod metrima prašine, a to nikako nije zaslužio, imao je svoj ciklus u Kinoteci pre par godina, međutim još uvek ni blizu to nije priznanja koje bi govorilo u ime svih nas: ponosimo se i mi njim. Valjda će ga nekad biti.

 

Toliko veliki da je morao imati dva imena – Svetislav Ivan Petrović!”

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...