Neverovatno

Dr Kliava radi na dečijoj reanimaciji 36 godina: Gledao sam smrt stotine male dece, zbog toga ne verujem da duša umire!

Tuga zbog gubitka je velika. Ali za one koji postave pitanje "šta je smrt" i traže odgovor na njega, težina patnje se povlači, jer osoba počinje da shvata: nema smrti

Lifestyle 05.06.2020. - 19:10h Autor: Stil.kurir.rs
Foto: Printscreen/ youtube/ Boris Borisov

Svakog dana na poslu na odeljenju interzivne nege dečje kliničke bolnice u Rigi, Peteris Kliava spašava milione života ugrožene dece i nemo posmatra odlazak onih kojima ne može da pomogne.

 

S jedne strane on je mali bog, a s druge - bespomoćni posmatrač. Kad je takav posao u pitanju, lekari postaju ili cinični ili nihilisti, ili filozofi. Jednostavno je nemoguće ostavljati pitanje sebi svaki dan:

 

"Da li sam učinio sve da ovo dete živi?" i "Zašto ljudi toliko pate?"

 

Peteris je odbrao put filozofije. Od 1985. godine ozbiljno je proučavao pitanje života i smrti i svojevoljno sa nama deli svoje znanje.

 

Peteris Kliava rođen je 20. jula 1964. godine. Diplomirao je na pedijatrijskom fakultetu u Rigi. Specijalizovao se za anesteziologa i reanimatora. Više od dvadeset godina radi kao reanimator na Dečjoj univerzitetskoj klinici. Od 1985. godine proučava globalna pitanja vezana za život i smrt, vantelesno iskustvo i ljudski razvoj. 2001. godine bio je inicijator i glavni organizator posete Dalaj Lame Letoniji.

 

Šta je smrt?

 

"Nepoznato i nepovratnost onog što se dogodilo plaši ljude. Radim na dečijoj reanimaciji i vidim stotine smrtnih slučajeva kod dece. Primećujem roditelje koji su izgubili dete i oni vrlo retko postavljaju pitanje : Šta je smrt? Oni samo misle "nikad više", trpe, odlaze na groblje i gledaju fotografije dugi niz godina. Patnja zbog gubitka je velika. Ali za one koji postave pitanje "šta je smrt" i traže odgovor na njega, težina patnje se povlači jer čovek počinje da shvata: smrti nema. Postoji prelazak u drugi oblik postojanja, spajanje sa onom belom svetlošću koju su videli svi koji su doživeli kliničku smrt.

 

Mnogi mudraci to znaju. Anštajn je napisao ovo u Cirihu, kada mu je umro najbolji prijatelj: "Smrt za nas fizičare ne znači ništa. Ti si prvi otišao, ja ću te slediti. Prošlost, sadašnjost i budućnost su opsesija iluzije."

 

Deca to ponekad intuitivno osećaju. Osmogodišnja devojčica koju sam lečio, pred smrt je rekla roditeljima:

 

"Mama i tata, morate da shvatite da ne treba da se bojite: smrt ne postoji. Kad Bog pomisli na sebe, pojavljujemo se mi u njegovom umu."

 

Da li postoji život posle smrti?

 

Bela svetlost smrti, koju ćemo svi pre ili kasnije videti, je relikvijska energija Univerzuma koja je postojala pre svega. Koncept je zajednički za kvantnu fiziku i za sva religijska učenja, uključujući hrišćanstvo. I učenjaci i verske vođe kažu: svetlost je osnova svega, to je čista energija, koja se na neki način pretvara u materijalni svet. Ona je u svemu. I u nama.

 

Deci koja su na samrti nikad ne kažem da će umreti. I nikad nikog ne obmanjujem obećanjem da će nastaviti ovaj život. Pokušavam da detetu kažem istinu: Nema smrti. Napuštate telo i prelazite u drugo stanje. I dete od mene dobije potvrdu da će živeti, samo u drugom obliku.



Koji događaji su vas naveli da razmišljate o smrti i životu posle smrti?

 

Vatrogasci, doktori, piloti i drugi ljudi koji smrt gledaju svakodnevno sigurno su imali neka čudna iskustva koja nisu hteli da podele sa drugima jer su smatrali da bi ih drugi ismejali.

 

Pre više od dvadeset godina, kada sam tek počinjao da radim na dečjoj reanimaciji, desio se slučaj u jednoj zgradi da je eksplodirao cilindar sa gasom. Mama je odmah umrla, a sin je došao sa opekotinama na 90% tela. Dečak je doveden na intezivnu negu, bio je već osuđen na smrt. Nemoguće je spasiti osobu sa takvim povredama. Išao sam hodnikom, spremao se da uđem u sobu kod dečaka kada je ispred mene ušla žena sa dugom kosom i labavim ogrtačem na sebi. Pomislio sam da je kod nas zaposlena neka nova medicinska sestra. Ušao sam u sobu, ali tamo je bio samo dečak. Njegovo stanje se naglo pogoršalo i umro je u roku od par minuta. Započeo sam reanimaciju, ali dete je umrlo. Tada sam shvatio: ta žena koju sam video je bila njegova majka koja je došla da mu pomogne da izađe iz svog tela.

 

Još jedan slučaj me dugo mučio. Trogodišnja devojčica je umrla nakon komplikovane operacije srca. Nekoliko dana posle, u praznoj sobi klinike čuo se njen plač. Čak i oni koji su slučajno došli na to odeljenje i uopšte nisu poznavali devojčicu čuli kao zapomaže i zove majku. Dete nije moglo da pređe, zadržana je u našem svetu na mestu smrti, plače i pati za majkom.

 

Svi treba da znamo da je smrt dug i složen proces, a ne trenutni čin: postojao je čovek - prasak i više ga nema! Razumeli smo da bi se razvijao embrion u majčinoj utrobi kako treba, potrebna mu je hrana, ljubav, muzika... Tako se rađa zdrava i dobra osoba. Dduša koja umire takođe mora biti negovana, okružena pažnjom... Napokon, pred njom je dug put da ode tamo negde i ponovo se rodi u drugom telu, obliku....

 

 

Da li je poželjno da tugujemo, plačemo?

 

Ne, to nije neophodno, jer će onda duša te osobe da ostane i patiće. Vapaj nesrećne osobe u trenutku kada duša prelazi u drugu dimenziju remeti taj proces. Trenutak prelaska je pun milosti, treba da se dogodi u tišini, svetlosti i ne sme biti uzdrman tugom. U suprotnom, osoba će ostati u zemljinoj atmosferi, poput duha koji se vezao za kuću ili rodbinu.

 

Najbolje je da se u tim teškim momentima molite. Molitva Bogu će pomoći umrlim. Poželjno je da molitva traje do 40 dana dok duša u potpunosti ne pređe u drugu dimenziju.

 

Da ste svemogući, šta biste promenili u našem životu?

 

Pitao bih Boga: "Jasno je da je sve iluzija, ali zašto si Bože morao da stvoriš iluziju u kojoj deca i odrasli pate, umiru od bolesti i gladi? Stvori još jedan san za um. U ovoj noćnoj mori osećam se loše!"

 

(Stil.kurir.rs)

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs