Dokumentarac otkriva

Poslednja dva sata života Branka Ćopića: Šta je prethodilo kobnom skoku sa mosta

Momčilo ga je dozivao i trčao za njim, ali pisac ga nije čuo od zvona koja su zvonila iz Saborne crkve... 

Lifestyle 02.06.2020. - 14:15h Autor: Večernje novosti
Foto: Shutterstock

Branko Ćopić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske knjiženosti, oduzeo je sebi život 26. marta 1984. godine, skočivši sa Brankovog mosta.

 

Poslednja dva sata života ovog velikana srpske književnosti predstavljrna su u dokumentarnom filnu Moja mala iz Bosanske Krupe reditelja Puriše Đorđevića.

 

Polusatna priča zasniva se na dirljivom svedočenju Momčila Srećkovića, iz sela Zabrežja kod Obrenovca, koga su Ćopić i njegova žena Bogdanka kao dečaka školovali u Beogradu.

 

Zahvaljujući Srećkoviću, kome je Ćopić u to vreme pomogao da završi novinarsku školu i počne da radi kao novinar, Novosti su došle do proširene verzije njegovog svedočenja.

 

"Branka sam upoznao 14. jula 1964. kada sam primao nagradu Poletarca za najbolju pesmu, a on je bio član žirija. Ni danas ne znam zbog čega sam mu se dopao, tek, Branko i njegova žena Bogdanka došli su u selo i predložili mojim roditeljima da pređem kod njih da me školuju", kaže Srećković.

 

"Proveo sam u njihovoj kući skoro pet godina, prihvatili su me kao rođenog sina i naučili su me svemu vrednom u životu. Bio sam plašljiv, smušen, nosio sam kredu u džepu i obeležavao svaki ćošak kad izlazim iz stana, jer nisam poznavao Beograd, i nisam znao da se vratim kući. Branko mi je dosta pričao o sebi, pa i to kako je 1935. prvi put došao u Beograd, kako ga na stanici nije sačekao Miloš Bajić, budući slikar, i pošto nikog drugog nije poznavao, prenoćio je ispod savskog mosta… U tim pričama sećao se svega – govorio mi je o svom detinjstvu, porodici, prvim ljubavima, kako je počeo da piše, svemu važnom što mu se dešavalo u životu. Nije me oslovljavao imenom, nego sa "jarane moj"…

 

Najlepšu devojčicu Amerike neko je ubio: 24 godine kasnije ovaj događaj ledi krv u žilama mnogih ljudi! (VIDEO)

Branko Ćopić
Branko Ćopićfoto: Profimedia

Tog ponedeljka, 26. marta 1984, kada je definitivno odlučio da okonča život, Ćopić se javio upravo Momčilu.

 

"Branko me je oko dva po podne pozvao telefonom da hitno dođem, jer ima nešto važno da mi priča. Odmah sam krenuo za Beograd, a kad sam stigao, on već nije bio kod kuće. Cica mi je rekla da je u depresiji i da sedi u parku. Našao sam ga na klupi, nije okretao glavu, samo mi je rekao: Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj ‘dućan’, a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu.

 

Onda je predložio da prošetamo. Koračali smo od Terazija ka hotelu Moskva, pa je hteo da sedimo u bašti i popijemo po koktu. Branko je mnogo i brzo pričao, od toga da su mu najdraži Doživljaji mačka Toše i da je proza njegov domen, rudnik, do toga da nikada ni na koji način ne treba da se bavim politikom. Na njegovo insistiranje krenuli smo ka Zelenom vencu, iako je već bilo sedam uveče. Nije prestajao da priča – govorio je da su njegove bajke ukradene, nedosanjane, da su na naivne slike ljudi koje je imao pali studen i magla, a da su sve priče koje je napisao u spomen narodu koji ume da pljucka smrti u brk…"

 

Po Srećkovićevom svedočenju, tako su stigli i do savskog mosta – Branko je želeo da mu pokaže kamenu klupu na kojoj je proveo prvu noć u Beogradu, i kako je bio nagnut, naočari su mu pale dole.

"Otrčao sam stepenicama da ih nađem, a kad sam se vratio gore, Branka više nije bilo. Okretao sam se u mraku okolo, kad sam ga konačno primetio, on je već prešao polovinu mosta ka Novom Beogradu. Počeo sam da trčim i da ga dozivam, ali od zvona sa Saborne crkve koja su u tom trenutku zvonila nije mogao da me čuje. Ono što je za mene ostalo najstrašnije je to što sam stigao desetak koraka iza Branka kada sam video kako se naginje ka metalnoj ogradi i nestaje. Bio sam u šoku, odjurio sam dole skoro bez svesti, Branko je ležao u lokvi krvi, a oči su mu bile širom otvorene…

 

Stigla je policija i Hitna pomoć, i kako ističe, tada je usledio novi šok – ispitivali su ga zašto nije sprečio Ćopićevo samoubistvo, ili da li ga je on možda gurnuo sa mosta… Ispitivanje je prestalo tek kada je Bogdanka došla u stanicu policije sa oproštajnim pismom koje je Branko ostavio, a koje je pronašla tek te noći.

 

"Ogromnu nepravdu je Branko doživeo i veliko zlo. Skoro svi su ga ostavili i izdali – brojne kolege – pisci, mnogi drugovi – saborci, prijatelji. Njegova smrt prošla je sasvim tiho, a film Puriše Đorđevića donekle ispravlja tu nepravdu i rasvetljava istinu o tome zašto se Branko ubio.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...