Otprilike sat vremena pre otvaranja, stvara se gužva ispred radnje. Kupci se približavaju ulazu, sa kolicima spremnim da jurnu čim otvorimo vrata. Ali ne nudimo pametne telefone ili televizore sa ravnim ekranom. Bavimo se prodajom konzervi i izgleda jedinom zalihom toalet papira u gradu.
Pandemija korona virusa je stvorila osećaj kao da je svaki dan Crni petak. U poslednje dve nedelje, sve naše prodavnice doživele su neviđen porast posla, dok su se ljudi širom zemlje spremali za izolaciju.
Jutarnja smene počinje sa radom u 6h. Nakon što napunimo rafove i bacimo prazne ambalaže, imamo toliko vremena da popijemo prvu jutarnju kafu "s nogu" dok besna gomila ljudi s nestrpljenjem čeka da otvorimo vrata.
Kada se otvore vrata u 8h, kupci nagrnu ne poštujući razmak od propisanih dva metra između njih, trčeći ka konzerviranoj hrani i toalet papiru. Sa nevericom gledam u čoveka sa maskom kako koristi lakat kako bi 10 konzervi pasulja stavio u svoju korpu.
U isto vreme jedna žena iz tuđih kolica uzima pakovanje toalet papira i vraća ga na policu dok se besno dere: "Samo jedno pakovanje po kupcu!"
10 ljudi na jednom mestu u meni izaziva paniku. Svaki kašalj me uznemirava. "Ostanite kod kuće!" Želim da viknem, ali umesto toga pokušavam da pažljivo udahnem vazduh, kako bih se smirila.
Do pre dve nedelje prodavnica je bila ispunjena dokraja robom. Danas su rafovi skoro prazni.
Do pre dve nedelje smo sa osmehom pozdravljali jedni druge, a sada se sklanjamo od ljudi kao sa smo i oni i mi šugavi.
Sati koje provodim u ovom okruženju, teraju me da brinem ne samo za fizičko, već i mentalno zdravlje. Živim sa takvom vrstom stresa koja može da izazove ili rak ili nagli pad imuniteta.
Svaki dan se pitam da li sam se razbolela. Da li imam simptome korona virusa? Da li je ovo grebanje u grlu posledica razgovora sa kupcima ili je za to kriv Covid-19? Svaki dan kažem mužu da mi je ovo poslednji dan na poslu, da sutra neću više da radim, a onda sutra ustanem i krenem na posao...
Firma i dalje apeluje na nas da ostanemo kod kuće ako osetimo i najmanji nagoveštaj simptoma virusa. Kažu da će nam i dalje isplaćivati plate i da to neće uticati na naš status zaposlenja. Ipak, svako jutro ustajem u 4:30, oblačim sveže opranu majicu, uzimam torbu i krećem na posao.
Obično mi je neprijatno da kažem ljudima kako radim u trgovini. Na pitanje čime se baviš, odgovaram da sam diplomirani inženjer, ali da u nedostatku posla radim u trgovini.
Rad u tgovini je nevidljiv posao. Kada maštaju o kraijeri, ljudi nikad ne pomisle na rad u trgovini.
Kada me sretnu, prijatelji me sa užasom pitaju: "Još radiš ovde?"
Nekada sam sa osmehom radila u prodavnici. Ekipa je fantastična i to je ono što me je držalo na poslu. Ali od pojave korona virusa, sve se promenilo.
Sada sa strahom dolazim na posao. Kupci su napeti, nervozni, besni... Sve ih nervira. Kao da smo mi krivi za nestašicu toalet papira, konzervirane hrane, kvasca...
Trudim se da budem hrabra, strpljiva, sabrana, ali po nekad bih zlobno odgovorila na pohlepu pojedinih kupaca koji misle samo na sebe.
Svet se za nekoliko sedmica okrenuo naglavačke. Mnogi su ostali bez posla i brine ih osnovna egzistencija.
Vlasnici malih preduzeća nisu sigurni da će se ponovo otvoriti. Odmori su otkazani, tržni centri zatvoreni, nema društvenih okupljanja... Sve ovo više izaziva stres kod ljudi nego pojava virusa.
U želji da barem nešto držimo pod kontrolom, mi kupujemo veliku količinu namirnica, a onda idemo u još jednu nabavku da bismo se izložili mikrobima.
Možda se ne ljutimo zbog nedostatka omiljenog proizvoda, nego je taj proizvod naše zaštitno ćebe. Možda kritikujemo druge, kako bih zadržali kakav takav red u svom životu.
Ljudi kažu da smo mi prodavci na prvoj liniji u borbi protiv korone. Volela bih da se tako osećam. Ali ono što ja osećam je samo da mi je dosta svega.
Nisam položila Hipokratovu zakletvu, nikad nisam bila u Crvenom krstu. Vraćam se svom poslu jer sam jednako uplašena kao ostali. Utehu pronalazim u rutini, u tome što svakodnevno vidim ista lica. Odlazak na posao je nešto što mi daje utisak da je ipak sve isto, da se nije ništa promenilo. Kada ne bih morala da idem na posao, mislim da bih doživela nervni slom.
Jutros je parking ispred radnje bio prazan. Pojačali smo muziku i malo plešemo dok punimo rafove.
Moja koleginica i ja razgovaramo o svemu osim o korona virusu: o novim planovima za baštu ili o kućnim ljubimcima ili o onome šta smo sinoć večerale...
Polako punimo rafove, popunjavamo ona mesta gde je nekad bilo brašno i kvasac, drugim proizvodima. Stvaramo osećaj obilja jer znamo da će to naši kupci ceniti. Cilj nam je da sačuvamo izgled naše prodavnice, da ne izgleda kao da je smak sveta.
Zamišljam da mnogi naši kupci dolaze u radnju iz istog razloga kao i mi. To je trenutno jedan od poslednjih ostataka "normalnog" života.
(Stil.kurir.rs)
