"Imam 44 godine i preko 300 kilograma. Medicinski naziv za moje stanje je: morbidno gojazna osoba.
Kao odrasla osoba, najniža kilaža mi je bila 250 kilograma u junu 2000. godine", počinje svoju ispovest žena, a njenu priču prenosi huffpost.com.
"Moje ponašanje je daleko od zdravog, mada sam većinu vremena živela zdravo kako bih smršala. Međutim, da budem iskrena, smatram da mršavost po svaku cenu ne donosi zdravlje.
Pomirila sam se sa tim da nikad neću biti mršava, ali se moja okolina nije pomirila sa tim. Od svoje 15 godine slušam kako ću sigurno jednog momenta jednostavno doživeti srčani udar zbog debljine.
Ljudi su mi svašta pričali, neki svesno, drugi nesvesno me vređali. Pojedini su otvoreno predlagali da se ubijem kako bih poštedela državu troškova oko brige za mene, ali kako bih poštedela svoje voljene.
Blateći nas debele, pojedini ljudi su postali čak i poznati i slavni.
Sa svih strana nama, debelim ljudima, se nameće sramota. Od porodice, od prijatelja, lekara, od medija...
Da li je stvarno neophodno da nam svaki dan, iznova i iznova govorite da smo na ivici smrti?
Početkom 2007. godine sam pokušala opet sa dijetom. Ali nakon par dana jednostavno više nisam mogla. Zatim sam našla terapeuta sa kojim sam pričala o prejedanju i pokušala da napravim kakav - takav plan ishrane koji bi mi odgovarao. Od te žene sam prvi put u svom životu čula da je sasvim u redu voleti sebe baš takva kakva sam - debela.
Odjednom se moj svet promenio. Nakon toliko godina mržnje prema sebi, shvatila sam da može i drugačije da se živi. Tada i tu sam prihvatila svoje telo takvo kakvo jeste.
2016. godine, dok sam bila na odmoru sa suprugom (da, udata sam. Iza nas je 16 godina divnog zajedničkog života) pala sam. Desilo se tako što sam sa suprugom došla u jedan restoran na ručak. Kada je počela gužva, unervozila sam se jer me ljudi uvek čudno gledaju, a osim toga ja zauzimam toliko prostora samo svojim postojanjem da je nezgodno da se "provučem" kroz gužvu, a da ne napravim pometnju. Muž je video moju nervozu, pa smo odlučili da krenemo. U žurbi sam zakačila za prag restorana i pala sam. Dovoljno je loše da padnete u javnosti, a još je gore kada imate oko 300 kilograma i nosite drečavo zelenu košulju.
Prilično sigurna sam da sam bila u šoku. Pošto sam pokušala da se "zadržim" za vrata, istegla sam ruku i nešto je puklo. Skoro 16 nedelja sam imala podlive na ruci, a i danas imam grčeve kada napravim nezgodan pokret.
Slično mi se desilo pre 10 godina, kada sam pala na poslu pa sam pomerila rame pokušavajući rukama da se zadržim. To su neke povrede sa kojima se susreću debeli ljudi, ali doktori kao da ne znaju kako da nas leče. Mahom su me puštali da idem kući sa uputstvom da privijam led na otok. Šta ako je moja ruka polomljena??? Izgleda da mi debeli nemamo ista prava na lečenje kao mršave osobe.
Kada vidite moje telo, većina ima pitanja: Kako se udebljala toliko? Šta jede? Verovatno jede po ceo dan? Da li može da se seksa? Ko bi hteo seks sa njom? Kladim se da obožava brzu hranu... i td...
Šta god loše pomislili o meni, verujte mi ja sam 100 puta gore već mislila o sebi.
Srećom, dovoljno sam jaka da slušam sve vrste kritike i istrpim začuđenje, zgađene poglede. Izgleda da je najbolje na meni, moj žilavi mozak.
Međutim, trenutno sam umorna od te stalne borbe. Želim da budem srećna! Prihvatila sam sebe takva kakva jesam, ali mi smeta to što mi stalno govore kako ću sigurno umreti, kada me svi gledaju kao bolest.
Moje telo se neće promeniti značajno. Ali životi drugih debelih ljudi mogu da se promene. Kada bi samo ljudi prihvatili činjenicu da se postoje debeli, mršavi, normalni, neuhranjeni, pretilni ljudi...
Morate da shvatite jednu stvar: to što sam debela neće me sprečiti da se zaljubim u nekoga, da završim fakultet, da radim, da imam seks, da se smejem, da plačem...Drugim rečima, svi mi debeli ljudi smo isti kao vi, koji imate tela normalne veličine. Samo što nas ljudi gledaju kao cirkuske atrakcije.
Mi zaslužujemo osnovno ljudsko dostojanstvo i poštovanje i ne dugujemo objašnjenje za veličinu našeg tela."
