"Inteligentni um zna sve, osim onoga što je dobro za njega. Srećni um zna šta je dobro za njega pre svega."
Sreća i inteligencija se međusobno isključuju jer je sreća stanje uma, dok je inteligencija opseg uma - prva je više fiksna, a druga fluidnija. U stvari, inteligencija je društveni konstrukt koji je problematičan. Evo razloga zašto se mnogo inteligentnih duša bori da nađe sreću:
1) Inteligentni ljudi imaju visoke standarde.
Imati standarde je dobra stvar. To vam može pomoći da ostanete na pravom putu ka sreći i uspehu. Međutim, postavljanje standarda koji su previsoki može postati problem. Inteligentni ljudi imaju tendenciju da znaju šta žele i odbijaju da se zadovolje sa bilo čim manjim od toga. Njihovi visoki standardi odnose se na sve oblasti njihovog života. Posao, odnosi, određeni ciljevi. To im može otežati da budu zadovoljni. Mogu se stalno osećati kao da njihova dostignuća nisu dovoljna, ili da im posao ne dozvoljava da napreduju. Njihovi standardi takođe mogu značajno uticati na njihove odnose.
2. Inteligentni umovi nisu zadovoljni sadašnjim trenutkom onakvim kakav on jeste, oni stalno pokušavaju da mu pronađu novo značenje.
Kada je "inteligentno" u pitanju, svest gubi prednost nad znanjem. Naši umovi nisu zadovoljni sadašnjim trenutkom onakvim kakav je i zato ga ili napuštaju ili odlutaju mislima, dodaju ili oduzimaju od njega, oplemenjuju ga ili preoblikuju, razumeju ili interpretiraju, itd.
Um pokušava da "izmeni" trenutak i da mu doda novo značenje, jer trenutak sam po sebi nije dovoljan. Ovo nezadovoljstvo podstiče um na očajničku trku da bi se stekle sve informacije i uspomene koje je sačuvao kako bi trenutak bio "bolji". I tokom ovog procesa um postaje nestrpljiv, mahnit ili izgubljen, jer su njegovi nalazi nedovoljni ili ne uspeva da pronađe ništa.
3. Sreća je um koji se smiruje; inteligencija je um koji odbija da se smiri.
Za srećan um, šta god da je u pitanju - dovoljno je. On ne pokušava da izmeni bilo šta, on to samo prihvata tako kako jeste i postupa u skladu s tim. Inteligentni um nije tako lako zadovoljiti.
4. Većina inteligentnih ljudi previše razmišlja.
Visokointeligentni ljudi imaju tendenciju da stalno analiziraju i proučavaju do iznemoglosti. Oni će izvagati prednosti i mane i suditi nakon što se tiho povuku. To često dovodi do depresije.
5. Kada su uslovi manji od optimalnih, osećaju se iznevereno.
Stvari često nemaju isti krajnji rezultat: inteligentni ljudi imaju čvršće shvatanje svega i uvek im je u glavi najbolje rešenje za sve uslove.
6. Nepogrešiva samokontrola.
Većina inteligentnih ljudi ima tendenciju da naginje ka niskom samopoštovanju i slabom osećaju ponosa zbog grubosti u načinu na koji sami sebe procenjuju. Oni neće favorizovati loše osobine i prihvatiti ih po nominalnoj vrednosti. Njihovi lični standardi su visoki.
7. Traže više sfere.
Većina inteligentnih ljudi su vešti u razlikovanju dobra od lošeg. Oni ne prihvataju loše osobine. Neprestana racionalizacija mogućih ishoda je njihova prava priroda.
8. Malo ljudi ih zaista razume.
Ljudski kontakt može biti najveći izvor sreće. Mi uvek delimo naše brige i stresove sa ljudima, tako da ih je onda lakše nositi. Većina inteligentnih ljudi retko pronalazi nekoga sa istom dubinom karaktera sa kim bi mogli da podele svoje brige i ublaže svoj teret.
9. Inteligencija često može dovesti do psiholoških problema.
Ljudi koji imaju natprosečni koeficijent inteligencije imaju neki vid psihološkog poremećaja koji ih čini neprestanim sudijama time što postavljaju nemilosrdna pitanja. Ljudski um je veoma složen i nije u potpunosti shvaćen. Prekomerna analiza i osećaj izolovanosti je činjenično stanje za inteligentne ljude. Ovo ipak može biti nezdravo.
10. Sreća je svakodnevni naporan rad.
"Sreća u inteligentnim ljudima je najređa stvar koju znam."
Ernest Hemingvej
