Gladovanje je verovatno najstarija intervencija u oblasti ishrane. Post je prisutan u mnogim religijama i duhovnim praksama i ima svoj duboki duhovni smisao, ali isto tako i fiziološko opravdanje. Dosta vremena unazad o gladovanju se uglavnom pričalo u alternativnim krugovima, ali poslednjih godina gladovanje, i to ono povremeno ili naizmenično (intermittent fasting – IF) je sve popularnija praksa. Definiše se kao šema ishrane u kojoj se smenjuju unapred određeni periodi tokom kojih se jede i gladuje. Razlika između opcija IF-a je u dužini perioda sa hranom i bez nje.
Jedan od napoznatijih zagovornika IF-a je kanadski nefrolog, dr Jason Fung koji ovu metodu uspešno primenjuje na svojim pacijentima. Osim što tekstove o IF-u objavljuje na svom blogu, napisao je i dve knjige: “The Obesity Code” i “The Complete Guide to Fasting” koji je friško izašao iz štampe u oktobru.
Možda prva misao koja se javi kada spomenemo gladovanje jeste nepodnošljivi osećaj gladi koji preti pri takvoj jednoj prilici i opasnost koja može da se javi za organizam ako ne unosimo hranu. Ima li opravdanja za ovakav stav?
Jedna od najbitnijih razlika između posta gladovanjem i gladovanja kao nemogućnosti da dođemo do hrane jeste čin dobrovoljnosti. Prilikom posta (bez obzira da li su u pitanju duhovni, zdravstveni ili neki drugi razlozi), mi se doborovljno odričemo hrane i taj čin možemo prekinuti kada god to želimo. Ukoliko gladujemo zato što nemamo hranu, mi ne znamo kada će nam hrana sledeći put biti dostupna i naša fiziologija tada teče u drugom pravcu.
Ako prepuštanje ukusima hrane donosi osećanje zadovoljstva, da li uzdržavanje stvara suprotan efekat? Uglavnom naglašavamo značaj kvalitetne ishrane, ali i povremeno gladovanje ima svoje dobre strane.
