Zaboravljanje je česta pojava u današnjem društvu. Svima nam se desilo da nešto zaboravimo. Na primer, ušli ste u prodavnicu i ne možete da se setite šta ste hteli da kupite. Ne znate gde vam je telefon ili zaboravili ste da ponesete novčanik, ključeve. Pozovete drugaricu da joj nešto važno ispričate, ali u trenutku ne pada vam na pamet šta ste hteli da joj kažete. Zaboravili ste da prenesete kolegi važnu poruku, niste upamtili gde ste parkirali automobil, ime osobe koju ste nedavno upoznali, hotela gde ste odseli. Odete u drugu prostoriju da uzmete nešto, a onda ne možete da se setite šta je to, zaboravljate gde ste ostavili ključeve.
Zašto zaboravljamo?
Nije svako zaboravljanje znak da sa vašim pamćenjem i moždanim funkcijama nešto nije u redu, prenosi story.rs.
Postoje mnogi drugi razlozi zašto nečega ne možemo da se setimo. Savremeni čovek izložen je velikom broju informacija. Neke od njih preradimo i uskladištimo u dugoročnu memoriju, a druge ostanu u kratkoročnoj memoriji i brzo nestanu iz nje.
Po pravilu, zaboravljamo informacije koje nismo u poslednje vreme pominjali i obnavljali: imena drugova iz škole, podatke o nekim mestima koje smo posećivali i tako dalje. Ne treba se čuditi što smo takve informacije zaboravili: nismo ih obnavljali i zbog toga ne možemo da ih izvučeno iz memorije.
Normalno je da se ponešto i zaboravi. Svakoga dana stvaramo nova skladišta informacija, pa ona stara postaju nedostupna svesti. Naša memorija prostorno je organizovana i granice u tom prostoru sprečavaju nas da se nečega setimo. Dugogodišnjom meditacijom brišu se granice virtuelnog prostora i postaju nam dostupne informacije iz svih zona memorije i delova subjektivnog prostora.
Pored meditacije, memorija se unapređuje i jednostavnim vežbama pamćenja. Što više znate, više možete i da zapamtite jer je veća verovatnoća da nova saznanja povežete sa starim i tako ih uskladištite u dugoročnu memoriju Efikasno je i svakodnevno rešavanje ukrštenih reči, dakle mentalni napor da se nešto zapamti ili da se nečega setite.
Ko zaboravlja?
Osobe koje su anksiozne, pod stresom ili previše zabrinute za većinu stvari u svom životu, konstantno su okupirane sobom i svojim stanjem, pa im ostale svakodnevne stvari promiču. Zbog toga imaju subjektivan osećaj da mnogo zaboravljaju i ništa ne pamte. Unutrašnji monolog i bitke koje vode sami sa sobom, odvajaju ih od realnosti, pa često nisu uključeni u aktivnosti koje rade (da li sam zaključao, zatvorio, platio…). Većinu radnji izvode automatski, bez fokusirane pažnje, pa često saopštavaju kako nisu svesni da su nešto uradili. Postoje i osobe koje toliko nemaju poverenja u sebe i svoje pamćenje da se stalno preispituju oko najmanjih sitnica (da li sam sve spakovao, poneo, šta sam ono juče jeo za ručak). S obzirom na to da stalno trže dokaze o svojoj zaboravnosti, preispitivanjem na njih i nailaze.
Mlada glumica Ema Votson primetila je da joj se često događa da zaboravlja stvari. Ipak, potpuno je odgovorna kada je posao u pitanju, ali joj brzi ritam života priređuje iznenađenja pa joj se dešava da zaboravi osnovne stvari. Prvo je počela da zapisuje neophodne obaveze, a potom je smanjila nivo nepotrebnih informacija u svom životu, a potom je sve lagano počelo da se slaže i više joj se nije dešavalo da zaboravlja sve što treba da uradi u toku dana.
