U selu Brda na Bjelašnici u živi bračni par koji je decenijama zajedno - Omer (71) i Hava (74). Iako su u osmoj deceniji života, imaju i te kako vedar duh, volju i želju za radom i uvej pronalaze razlog za osmeh. Kao starosedeosi, poznaju celu istoriju kraja, koji ni po koju cenu ne bi napustili.
U selu nema puno ljudi, ali priroda je idilična.
- Imamo sve ovde - telefon, vodu, struju. Put je prohodan. Svaki dan ima neki prevoz. Pre se nikada nije čistio put, sada je mnogo drugačije, nisu više tako teški uslovu. Ali, omladina ide sa školom, poslom i firmama, zato ovde nema života - započinje priču Omer.
Imaju tri ćerke i jednog sina, a svi su osnovali svoje porodice u Bosni. Ponosni su na to što su nasledike obezbedili i danas im pomažu kad god mogu.
- Zašto da se vraćaju ovde i da se muče kao što smo mi pre. Sve smo im obezbedili, lepo žive i neka idu svojim putem. Dođu da nas posete i pomognu - nastavlja Hava.
I dok kako kaže, "kubi vunu", objašnjava šta će s njom da radi.
- Plešću čarape i to one debele za zimu. Neke prodam, a ako su nekome potrebne i poklonim. Iako sam starija od Omera 3 godine, sve mogu da radim. Gotove čarapa pošaljem i prijateljima, pa oni prodaju. Ja ne mogu da sedim besposlena. Šta smo mi sve radili, ovo nije ništa. Sve smo na leđima nosili, sada imaju mašine - kaže.
A onda je Omer nastavio da se šali na njihov račun.
- Da, starija je od mene. Bio sam mlad i neiskusan, a ona zrelija, pa sam naleteo. Dobro sam nagrabusio - govori kroz osmeh, a Hava dodaje da je više ona "nastradala".
- Ma više sam ja nastradala. Njemu da nije valjalo, našao bi drugu. Ali, dok mu ide penzija, dobar je. Tolike godine sam radila na crno i ja nemam, ali sam se naradila. Bolje što je mlađi i ako Bog da, ostaće iza mene. I on je bio snažan, puno je radio u šumarstvu - priča Hava.
I sad pod stare dane se bavi poljoprivredom i drže stoku.
- Bez krave se na selu ne živi. Ove godine sam malo radio, deca su nam puno pomogla. Sve imamo, nema zdravijeg mleka od domaćeg. Posejao sam krompir, imamo i mašine, ne može čovek da se prepusti - smatra Omer.
Iako u okolini ima prelepih kuća, selo je pusto.
- Živi samo pet domaćinstava. Sve te kuće su bile oronule, pa su popravljene. Nekoliko njih se samo bave stočarstvom, ali, verujte mi, to je crn hleb.
Ističu da su starije žene u planinama "žilavije, zdrave i hitrije". A Hava otkriva šta joj u 75-oj godini daje snagu.
- Ja ti ni gotovu supu ne jedem. Ako je do hrane, do sada sam sto puta trebala umreti. Meso da pojedem, nema govora. Jedem kajmak, sir i povrće svaki obrok. Kod lekara nisam ni išla, jednostavno ne mogu to da jedem. Evo kad sam i došla kod Omera, svekrva mi je sve posebno kuvala - objašnjava, a Omer se nadovezuje:
- Ja to ne mogu da shvatim, da 75 godina jede isti obrok. Meni nekad dođe da plačem. Evo, naradila se, stekla je, nismo ni siromašni, imamo sve što nam treba. I kad vidim šta ona jede, ne bude mi dobro, ali džabe. Ne mogu je naterati da pojede nešto drugo. Kao dete je pojela negde neku džigericu i od tada joj se skoro sve smučilo. Kada, na primer, kuva pasulj, dve su šerpe, jer meni stavi meso. A toliko ima volje za radom i snagu. I kosu koliko ima - čudi se.
Sov rodni kraj ne nameravaju da napuste, a nadaju se da će još dugo živeti zajedno.
- Dok smo zajedno i dok nas služi zdavlje, nikako ne bih odavde otišao. E, da ostanem sam, stvarno ne mogu ovde da živi bez nje. Iako je starija i danas brine o meni - zaključuje Omer.
