U životu sam imala dva straha: strah od vožnje i strah od porođaja. Mislila sam da nikad, nikad neću uraditi ni jedno ni drugo. Živeću bez dece i putovaću isključivo autobusom/vozom/avionom, ali ja nikad neću voziti automobil.
Strah od porođaja stekla sam onog momenta kada su nam u školi pustili "film" o rađanju bebe. Mislila sam da je to nešto najstrašnije što sam u životu videla.
A onda, jednog dana, strah od porođaja je zamenio drugi, mnogo jači strah: da nikad neću biti mama.
Nešto pre mog dvadeset i sedmog rođendana, udala sam se za divnog, odgovornog muškarca. Odjednom sam uhvatila sebe kako maštam o našoj deci. Mališanima koji bi ličili samo na nas dvoje. Nismo mnogo čekali, zajedno samo se složili da decu dobijemo odmah. Međutim, život se ne odvija kako ti želiš, nego kako ti je suđeno. Pune dve godine su prošle bez bebe. Beskonačni niz pregleda, hormonske terapije, vađenje krvi i priča: "Desiće se kada se opustiš!"
Ali kako da se opustiš kada je sve što želiš jedno malo biće koje će biti samo tvoje? Počinješ da sumnjaš da te stiže neka kletva, da nisi dovoljno dobra žena, da si promašaj od supruge.... A onda jednog dana shvatiš da nisi dobila menstruaciju.
Prebrojavaš dane na prste, pa opet gledaš kalendar sa nevericom. Razmišljaš da li da mu kažeš ili da ćutiš još samo malo, možda sedam dana? A onda vidiš da te on bojažljivo gleda, sa pažnjom ti donosi toplu čokoladu, "tera" te da se umotaš u ćebe dok gledaš televiziju, namešta ti jastuk ispod glave...
Nikad neću zaboraviti taj osećaj kada je test pokazao dve linije. Odjednom me preplavio talas sreće i talas nenormalnog straha koji me naterao da mrmljam bez glasa: "Bože pomozi, bože pomozi..."
Toliko sam se plašila da nešto ne krene po zlu da dugo ni roditeljima nismo rekli da sam trudna. A onda, kada me doktor uverio da je beba "školski primer" i da se sve odvija baš kako treba, odlučila sam da savladam svoj drugi strah.
Upisala sam vožnju! Mnogi su smatrali da jedna trudnica ne treba da se izlaže stresu, ali mnogi ne znaju koju snagu jedna trudnica ima. Tih devet meseci sam bila ubeđena da mogu brdo da pomerim, ako zatreba. Osećala sam da mogu sve i mogla sam sve! Položila sam vozački i prve i odmah sela u naša kola da vozim – bez straha!
Ipak sam mužu prepustila volan one noći kada su počeli prvi trudovi. Ne znajući koliko dugo to može da traje, odmah sam otišla u porodilište. Uz pravilno disanje, spavanje između trudova i mnogo strpljenja na svet je došla naša ćerkica. Porođaj je izledao tačno onako kako sam ga gledala na onom filmu iz škole, ali tada nisam mogla da znam da sreća poništava bol.
Ponos, ushićenje, zadovoljstvo što sam na svet donela jedno malo, zdravo i pravo detence je bol stavila u pozadinu. Pa samo pitajte bilo koju mamu, ni jedna se ne seća porođajnog bola, a svaka se seća neverovatne sreće kada je na svet došlo njeno dete.
I još nešto: biti žena je pravi blagoslov. Imati mogućnost da u tebi raste beba, da osetiš njene prve pokrete, da rodiš je nešto neverovatno. A mesečna krvarenja su samo mala žrtva koju hrabro podnosimo!
Kakva je tvoja prča? Ispičaj nam je, jer naše #pričeiznutra treba da se čuju! I zbog nas samih, i zbog žena koje misle da su same, da su jedine sa istim strahom.
