Jutroskop

Šta mi znači more?

Sve. Bukvalno sve.

Jutroskop 13.09.2020. - 10:00h Autor: Dobrojutro.rs / Milja Minić
Foto: Promo

Prvi put sam na more otišla sa četiri meseca. I ostala 6. Od te prve godine, vraćam mu se uvek sa neopisivom radošću i gledam da ostanem što duže. Srećom, samo sam dve godine radila u kancelariji – a i tada sam „lomila“ odmor na tri dela, da uhvatim i vikende. Na aerodrom sam odlazila petkom, direktno iz kancelarije a vraćala se na posao ponedeljkom, sa sve koferom.

 

Pored velike sreće (ali, i upornosti) da radim od kuće, imam i tu privilegiju da mi je mama sa mora. Doduše, u tom malom mestu sveže ribe nema ni za lek, ali se zato ćevapi i pečeni kukuruzi mogu naći na svakom koraku. Plaže su najsličnije onima iz Alan Forda, more je tamno zeleno i najviše liči na jezero.

 

Ali, pusti ti to. More je more. Volim tamo jednu pustu plažu, napuklu pontu starog manastira na izlasku iz grada. Na toj Banji, kako je meštani zovu, uvek duva maestral i ima jedna stara smokva pod kojom je, navodno, pisao Vuk Karadžić kada je sakupljao risanske narodne običaje. Između 11 ujutro i četiri popodne, nema žive duše. Tada je sunce najopasnije, pošten svet ruča i odmara a ja, grešna mi duša, peške po magistrali vukljam decu, dobrih dvadesetak minuta do Banje. Nekako stignemo, raspakujemo se na plaži, stavim u hlad vodu, voće i čuveni burek iz poslastičarnice (koji se već dvadeset godina prodaje samo do podneva, kada na scenu stupaju baklave i šampite). Vitar puše, more dobro nosi pa ne mogu da se opustim jer moram da gledam da mi deca ne završe na susednoj plaži, iznad mene magistralom prolaze kola, lokalni „šmekeri“ gare prastare skutere iz devedesetih kao da sutra ne postoji, sa leve strane vidim ostrva ali, jedva – zaklanja ih monstruozno veliki kruzer koji najopuštenije i uz sve moguće dozvole ulazi u zaliv… A opet, meni raj.

foto: Promo

Volim da uđem do kolena u vodu i tako stojim i stojim i stojim. Prosto se srodim i stopim sa vodom, ne znam gde počinje ona a gde ja. Gledam klince kako ciče i prskaju se, prevrću, rone, prave kolutove, oduševljavaju se kad nađu crnu mušlju, kao da su našli pravi biser u školjci… Voda je topla i bistra, radoznale ribice me grickaju za stopala, zainteresujem i kozice (minijaturni providni škampi) pa prilaze polako mojim nogama, manastirska krava mirno pase travu sa druge strane magistrale, zvona zvone, proleće galeb, čujem zrikavce, sunce je visoko i puca na čistom nebu. Neku ribu pojuri neka malo veća pa se ova prva praćakne na dva metra od mene, vidim jasno njenu sjajnu krljušt dok se izvija i beži da spase živu glavu. U tom prizoru vidim čistu lepotu iako znam da se tamo odvija prava borba za opstanak.

 

Podsećam decu da piju vodu ili pojedu neku smokvu. Nikad ne mažem zaštitni faktor, možda samo prva dva dana. Nekim čudom, iako svi plavi i beloputi, prosto ne gorimo ni na podnevnom suncu. Meni je važno da su deca hidrirana i da su najedena pa da nema nervoze. I da im ne upadne moj mobilni u vodu dok se slikaju kako skaču sa male, kamene kilone (stubić za vezivanje barki).

 

Od rekvizita za plažu imaju štapove koje je umilo i zagladilo more, ostatke ribarske mreže koju je more izbacilo a sunce spržilo, kamenčiće, krajnje skroman izbor zalivskih školjki, eventualno ribicu koju uhvate čašom za jogurt ili ingljun, tanka ribica koja liči na morsku travu i koja se hvata golim rukama jer je spora.

foto: Promo

Pametnom dosta.


Ukoliko sam povela i psa na plažu, svemu ovome dodajte i neprestan lavež mokrog psa koji najviše liči na mešavinu koze i hijene. Ako nije u vodi (u kojoj pliva i radi savršene osmice i po dva sata) ili ne glođe neku kamenčinu, Cane laje. Na sve. Na vetar, zvona, kola, kravu, osu, talas, barku, nebo, sunce, brdo. Jednom prilikom je izašla časna sestra iz manastira (sa dugim i svilenkastim, očigledno pažljivo negovanim brčićima) da me prilično nestrpljivo opomene da mi deca i pas prave preveliku buku i da se pokupimo i idemo odatle.

 

Podsetila sam je, umiljatim i pomirljivim glasom, da su svi oni Božija stvorenja i da ih je lično kreator stvorio takvima kakvi jesu – a jesu nesputani, opušteni i nasmejani. I da ja tu ne mogu ništa, osim da doprinosim buci urlajući da se stišaju. I to za badava. Ostavila sam je bez teksta te je odustala.

 

Jedina dve dobre stvari kod dovođenja Caneta na plažu je to što se sirotan sit iskupa i nauživa i što, sasvim nenamerno, otera svakog ko pokuša da pronađe malo mira pored mora, na mojoj napuknutoj ponti. Videla sam i najstrastvenije ljubitelje pasa koji nehajno odmahuju rukom na moje izvinjenje što je Cane nesnosan, u stilu:

 

„Ma, hajde, ja obožavam pse. I presladak je, uopšte mi ne smeta!“.

 

Ne prođe ni pola sata, taj ljubitelj se uzvrpolji, prene par puta iz slatkog sna a onda i sasvim odustane, spakuje svoje pinkle i kroz zube promrmlja pozdrav.


Kada sunce već malo oslabi i postane najlepše, znamo da je vreme za pokret. Jer, sada će nagrnuti oprezni ljudi koji poštuju savete pedijatra i lekara. Nemamo mi tu šta da tražimo. Pravilo je da se posle pakovanja još jednom lansiramo u more a zatim mokri i bosi krenemo put kuće.

foto: Promo

Ako usput sretnemo i mog starog druga koji je ribar, pa mu iskamčim koju svežu ribu za decu – e to smatram uspešnim danom na moru. Ribice će se uskoro naći u tiganju a onda ćemo ih onako hrskave i tople jesti napolju, ispod lipe. Bez ičega, rukama. Meni će zafaliti limun, pa ću poslati stariju da ubere sitnu, okruglu i sočnu limetu iz dna avlije. Cane će kunjati u hladu, slan i zadovoljan, u rupi koju je sam izdubio i kojoj se vraća svake od ovih 12 godina koliko ima.

 

Cvrčci će početi da preteruju, proći će možda i neka zmija uz bršljan a kornjača koju svake godine ubacimo u avliju (jer, navodno tera zmije) šušnuće iz trave.

Kamena kuća će ponuditi debelu hladovinu, snežno bela starinska posteljina na gvozdenim krevetima (koje su Nemci ostavili za vreme rata, kada su mojoj porodici oduzeli kući i u njoj napravili svoj štab) insistiraće da se, onako slana, pružim i „samo malo odmorim oko“, dok lipa šumi a deca se zanimaju u prastaroj radionici gde nema šta nema.

 

Posle toga, zna se, šetnja „u pjaci“, centru gradića, sladoled na kugle i limunada, krug oko parka, malo sedenja na klupi pored mora i onda pravac kući. Spava se sa otvorenim vratima, mačke redovno ulaze da zapodenu kavgu u sred noći sa Canetom, skakavci vise sa lampi i zavesa, a nebo je načičkano zvezdama. Do nas dolazi miris mora i nema tog blaga koje bih menjala za ovo.

A kada mi je dosta bureka, ne budem lenja i napravim sendviče za plažu. Od ove godine, još manje će me mrzeti, jer samu esenciju mog letovanja, neki pametni ljudi su zapakovali i nazvali Dobro jutro sa maslacem i morskom solju.

 

Takosi sa sardinama

foto: Promo

Priprema:


Tortilje tanko premažite margarinom, pecite ih u tiganju na srednje jakoj vatri sa obe stane dok ne porumene, a zatim svaku blago skupite kao da hoćete da ih preklopite, postavite ih između dve čaše i ostavite da se ohlade. Kada se ohlade biće čvrste i spremne za nadev.

 

U jednoj činiji viljuškom usitnite sardine pa ih začinite sa dosta limunovog soka i bibera, dodajte polovinu naseckanog luka i rikotu, odnosno pavlaku. Sve dobro promešajte i ostavite sa strane.


Paradajz, ostatak luka i avokado sitno naseckajte i pomešajte u činiji. Začinite sa limunovim sokom, biberom, mirođijom ili peršunom.

 

Unutar svake tortilje stavite malo namaza od sardine, pa preko toga izdašnu količinu salse od paradajza. Služite sa kriškom limuna.

 

Sastojci:


2 konzerve sardina u ulju
2 pune supene kašike rikote ili kisele pavlake
1 veza mladog luka
2 veća paradajza
1 avokado
2 limuna
biber
mirođija ili peršun
1 pakovanje tortilja
1 Dobro jutro sa morskom soli

 

Kojim obrokom počinje vaše dobro jutro?

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...