1990-te godine bile su specifične i nezaboravne, kako zbog političkih i društvenih promena, tako i zbog načina na koji smo živeli, u svetlu mnogo skromnijih tehnoloških uslova. Danas, kada imamo pristup naprednoj elektronici, pametnim telefonima, računarima i mnogim drugim uređajima, teško je zamisliti svakodnevicu bez tih "starinskih" predmeta koji su tada činili našu realnost. Oni su bili nezamenjivi i činili da naš svet funkcioniše, bez obzira na to koliko su bili jednostavni. Generacije koje su odrasle u tom periodu dobro pamte svaki od njih, jer su nosili sa sobom specifičan šarm i značaj, pa čak i mirise i zvuke koji su označavali domove i živote ljudi.
Jedan od tih predmeta bio je upaljač u automobilu, specifičan po tome što se palio na dugmešce, poput malog svetionika u vozilu. Nije bilo automobila bez tog sitnog, ali nezamenjivog detalja.
Svi smo znali kako funkcioniše – jednostavno, ali efikasno – i predstavljao je simbol tehničke praktičnosti tog vremena.
Zatim, šivaća mašina koja je zauzimala značajno mesto u svakom domaćinstvu. Mašina je bila smeštena u ogromnu kutiju, koja je izgledala gotovo kao mini zamrzivač. Nije bila samo alat za šivenje, već je bila pravi porodični centar za popravke i izradu odeće. Zvučala je specifično – s onim karakterističnim šuštanjem dok je ubrzano šila tkaninu, ali je bila nezamenjiva. Učimo decu kako da koriste elektronske uređaje, a tada smo znali kako da popravimo i zamenimo dugmadi, pa čak i sami šivamo.
Nekada je svaka kuća imala ručni mlin za kafu, koji je bio neizostavan alat za sve ljubitelje tog napitka. Danas, naravno, koristimo aparate za kafu i kapsule, ali tih godina, miris sveže pržene kafe koji je dolazio iz kuhinje bio je nešto posebno. Mlin je bio deo svakog doma, a njegov zvuk dok je meljao kafu bio je deo svakog jutra. Miris sveže mljevene kafe, koji je ispunjavao prostoriju, predstavljao je začetak dana i davalo je kući karakter.
Zanimljivo je kako su fotografske trake bile jedini način da sačuvamo uspomene tog vremena. Danas se svaka fotografija čuva na telefonu ili računaru, ali tada su trake bile sakrivene u posebnoj kutiji, pažljivo čuvane, a fotografije su se nosile na štampanje. Svaka fotografija bila je dragocena, kao mala uspomena koja je zauvek ostala sa nama. Proces razvijanja filmova bio je magičan – čekanje da slike izađu, otkrivanje rezultata. Danas, sve te uspomene držimo na telefonima, ali su one lako dostupne, pa često gubimo tu čar i pažnju koja je bila prisutna tada.
Pored traka, olovka za premotavanje kaseta bila je jedan od nezamenjivih predmeta. Kasetofoni su bili simbol muzike, a olovka je bila alat bez kojeg nije bilo mogućnosti premotavanja trake, bilo da ste želeli da preslušate omiljenu pesmu ili da snimite nešto novo. Kasetofon je bio zvučni centar, dok su se pesme puštale, presnimavale i razmenjivale među prijateljima. U tom periodu, svaki trenutak i svaki zapis imao je svoju vrednost.
Još jedan mali, ali nezamenjiv predmet bio je mali metalni otvarač za konzerve, koji je mogao da se spakuje i ubaci u džep. Njegova praktičnost bila je neprocenjiva, jer je omogućavao da uvek imate alat za otvaranje konzervi, bez obzira na to gde ste se nalazili. Nije bilo potrebe za velikim aparatom – dovoljno je bilo samo da imate ovaj mali, ali izuzetno koristan uređaj.
Ne smemo zaboraviti ni gumicu za brisanje, onu čuveno plavo-crvenu koja je imala svoj karakterističan oblik. Crveni deo gumice je bio kao šmirgl papir, pa je često stranicu više pocepao nego što je obrisao grafitnu olovku. Iako nije bila idealna za preciznost, bila je važan deo svakodnevnog života, od školske učionice do porodičnih radnih stolova.
Na kraju, stari narandžasti fen koji je ličio na mikrofon bio je još jedan predmet koji je bio nezaobilazan u svakom domaćinstvu. U to vreme nije bilo modernih fenova kakve danas koristimo, ali taj stari, narandžasti fen bio je znak stabilnosti i jednostavnosti. Njegov zvuk je bio uobičajen, a oblik, iako neuobičajen, davao je poseban šarm svakom kupatilu.
1990-te godine bile su vreme kada su predmeti, koliko god jednostavni bili, imali svoju funkcionalnost i značaj. Te generacije pamte te predmete sa nostalgijom, jer su oni činili svakodnevnicu, a često su nosili i emocionalnu vrednost.
Danas, u eri digitalnih uređaja, možda nam deluje čudno, ali upravo ovi predmeti činili su našu svakodnevicu živahnijom, a uspomene vrednijim.
