Pozicija i uloga žene u društvu bila je u drugom planu, ne samo na Balkanu nego u celoj Evropi, pa i svetu. Ako pogledamo kroz vreme primetićemo mali broj žena u umetnosti. To nije zbog toga što žene nisu imale talenta, nego što su im kroz istoriju dodeljivane drugačije uloge, koje nisu podrazumevale umetnost. Tridesetih godina 20.veka Kraljevina Jugoslavija nije videla ni zadržala veliki talenat kome se Njujork klanjao. Za najtalentovaniju i najobrazovaniju slikarku nije bilo mesta u rodnoj zemlji. Milena Pavlović Barili našoj sredini bila je nepoznata do sredine 20. veka iako je uvek volela svoju rodnu zemlju i u njoj pokušavala da pronađe svoje mesto pod suncem. Njene modne ilustracije objavljivane su u „Vogu“ četrdesetih godina prošlog veka. Skupila je u sebi talente i lakoću življenja jedne Italije, ali i večitu tugu, misaonost i tradiciju jedne Srbije.
Jasno je izražavala ljubav prema svojoj domovini u pismima majci sa kojom je bila posebno bliska. Pisala je:
- Znaš mamo, na dnu moje duše ima jedan plamičak, kao kandilo koje se nikad ne gasi, uvek je živo i treperi, a to je moje srpsko poreklo. Svet je divan. Zemlje lepe, ljudi interesantni, ali ni jednu varoš ne volim kao što Beograd volim rano ujutro. I nigde mi nije nebo lepo kao noću iz naše požarevačke avlije. Ni u Španiji, ni u Italiji! Naše je najlepše!
Milena Pavlović Barili je jedini afirmisani predstavnik nadrealizma u srpskom slikarstvu. Njene slike ispunjene su romantičarskim raspoloženjem, na njima se jedan lik, upravo njen, transformiše u različito projektovane osobe sa različitim atributima kao nosiocima bogatih simboličnih značenja. Na njenim slikama se mogu čitati mudrosti meditacije i života kroz čest prikaz lampe. Prepoznaje se i čin predavanja, žrtvovanja i ljubavi kroz prikaz plamena i žiška.
Govorili su da je graciozna i lepša od svojih slika. Zračila je harizmatičnom lepotom i lako osvajala aristokratske krugove. Bila je krhkog zdravlja i zamišljena nad večitim temama života i smrti. U jednostavnoj haljini, bez nakita, sa šeširićem koji je sama napravila, Milena Pavlović Barili očaravala je svojom pojavom.
Talenat rođen ukrštanjem dva suprotna sveta, patrijarhalnog i modernog
Milena Pavlović Barili rođena je 5. novembra 1909. godine u Požarevcu. Bila je dete ljubavi, prvo i jedino dete Srpkinje Danice Pavlović i Italijana Bruna Barilija. Danica Pavlović bila je potomak najstarije Karađorđeve ćerke Save, studirala je klavir i pevanje na Minhenskom konzervatorijumu. Tamo je upoznala Bruna Barilija. Kasnije se iz pisama saznaje da je bila očarana njegovom duhovitošću i talentom. Bruno Barili bio je kompozitor, pesnik, muzički kritičar, pisac nekoliko knjiga. Ovo je važno napomenuti jer su roditelji imali veliki značaj u formiranju ličnosti i karaktera Milene Pavlović Barili.
Budući da su joj roditelji poticali iz različitih sredina, tako se i Milena Pavlović Barili uvek nalazila između dva suprotna sveta, između Požarevca i Rima, patrijarhalnog i modernog. To je bilo veoma teško za dete, ali je pozitivno uticalo na njeno stvaralaštvo i umetnički talenat. Prema sećanjima njene majke Milena Pavlović Barili bila je čudo od deteta. Do dvanaeste godine obrazovala se u ova dva grada, naizmenično. Sa dvanaest godina primljena je u „Umetničku školu“ u Beogradu, kao „vunderkind“. Potom odlazi u Minhen da bi se u privatnoj školi pripremila za prijemni ispit Minhenske akademije. Profesor akademije Franc fon Štuk radove Milene Pavlović Barili obeležio je kružićima, kao radove koji se izdvajaju. Na njenom svedočanstvu sa prijemnog ispita zapisano je : „ Na ovaj talenat obratiti naročitu pažnju“.
Majka Danica Pavlović, znala je da govoriti strane jezike znači otvoriti sebi još jedan prozor kroz koji se može gledati u svet. Tako je malu Milenu učila da priča italijanski, nemački i francuski. Devojčica sa 5 godina tečno čita i piše tri jezika. Majka je znala da je najvažnije da njeno dete vidi svet, pa su stalno putovale, što je u Mileni razvilo nomadski duh. Danica Pavlović je na taj način pokušavala da svoje dete integriše u evropski milje, blještaviji i uvek otvoreniji za talente, a dobro je znala da je njena ćerka veliki talenat. Nije želela da je brak sputa u ostvarivanju karijere. Milena Pavlović Barili bila je oduševljena Parizom, zaljubljuje se u taj grad, u Luvr, u Versaj, u svetle krovove i velike parkove. Od oduševljenja joj se zdravlje pogoršava, što se dešavalo svaki put kada oseti veliko uzbuđenje i ljubav prema nečemu. Svaku njenu ljubav i strast prati neka nova bolest koja joj oslabi telo. Prvi put se zaljubila vatreno i stidljivo i to u Rudolfa Valentina.
Beograd i Jugoslavija nemaju razumevanja za talenat Milene Pavlović Barili
Godine 1929. Milena Pavlović Barili priređuje prvu samostalnu izložbu u Novinarskom domu, u Beogradu. U sećanjima na tu izložbu majka Danica Pavlović relativno je suzdržana, ali ipak besna na sredinu, koja kao da se trudila da sputa talentovane i krhke osobe. Malograđanština, birokratija, te palanački duh nisu imali razumevanja. Milena Pavlović Barili nije shvatala kako stvari u njenom rodnom kraju mogu biti tako loše. Ona pokušava da pronađe službu u Jugoslaviji, ali joj to ne polazi za rukom. Za nju nema mesta ni u Požarevcu, ni u Šidu, čak ni u Velesu, ni u Tetovu. Kao da Jugoslavija nije želela Milenu Pavlović Barili. Nakon tog razočarenja ona je poželela da ode u Španiju, zemlju vatre i flamenka. Milena je tamo uzbuđena i srećna.
Zabeleženo je da je jedne večeri istrčala na podijum, uzela kastanjete i počela da igra flamenko. Kasnije će naići na odbacivanje od strane jugoslovenske ambasade. Godinu 1935. provela je u Beogradu, gde je primetila da je nepoželjna. Baš kada je htela da se vrati u Pariz dobija ponudu da uradi portret svoje dalje rođake, jugoslovenske kraljice. Posle godinu dana čekanja preko maršalata Dvora dobija obaveštenje da neće raditi portret i kao utehu četiri hiljade dinara. Povređena, razočarana i ljuta zauvek je napustila Jugoslaviju, Beograd i Požarevac.
Lutajuća duša, slikarka blagih snova i nemira
Nakon operacije i kratkog oporavka zajedno sa majkom odlazi u London. Danica Pavlović je želela da se Milena integriše u engleski umetnički svet. Oduševljena slikala je London, njegove ulice i kuće, a potom napravila izložbu u „Blumsberi galeriji“ 1931. godine. Milena Pavlović Barili je bila zadovoljna izložbom, ali njena majka nije bila zadovoljna prodajom. Iznenada se Danica Pavlović razbolela i napustila svoju ćerku. Njenim odlaskom kao da je nastao nov period oslobođenja u životu mlade slikarke. Milena Palović Barili još neko vreme boravi u Londonu, a potom odlazi u Pariz i uprkos majčinoj zabrani biva okružena ljudima koji su je podsećali na oca, stalnog vagabunda koji nikada nije bio sa svojom porodicom. Druži se sa Bretonom, Polom Valerijem, Fargom, Lotom, Kasuom. U galeriji „Mlada Evropa“ održava prvu parisku izložbu. Na svoja platna izlila je sve svoje nataložene fantazije, sve svoje snove prepune lepeza, velova, grčkih bogova. Ova izložba je pokazala da se u njoj rodila slikarka blagih snova i nemira. Smatralo se da je Milena Pavlović Barili krenula putem metafizičkog slikarstva. Njena najbolja dela su „Devojka s velom“, „Devojka s lampom“, „Slikarka sa strelcem“ i ključno delo „Autoportret“.
Direktor galerije Antonio Anjante, postaje njen obožavalac. Tajanstvena Milena Pavlović Barili nije bila zainteresovana za svoje udvarače. Ovom izložbom izašla je iz uštogljenog akademizma. Tadašnji nadrealisti su je uznemirili a Lot dotukao. Iskritikovao je njene slike, te kazao da nipošto ne treba da slika portete. Parizom su počele da kruže priče kako je Milena Pavlović Barili u incestuoznoj vezi sa majkom, koje je proširio Sava Šumanović, da bi kasnije to demantovao, kazavši da je te priče plasirao Vaše, kome se Milena Pavlović Barili izuzetno dopala. Ona je bila zblanuta i šokirana. Muza Lotovog kružoka, slikarka Kiki objasnila je Mileni Pavlović Barili da treba da pronađe muškarca, kako bi demantovala svoje ljubomorne udvarače. Ubrzo se zaljubila u jednog pijanistu iz jugoistočne Azije, ali o tome nema mnogo zapisa.
Talentovana slikarka ubrzo odlazi u Rim kod oca. Tamo otvara izložbu na kojoj se okupilo mnoštvo italijanskih grofica i markiza, pesnika i kritičara. Milena Pavlović Barili je blistala. Tada joj je italijanska vlada ponudila državljanstvo, što je ona odbila. Mogo je volela Jugoslaviju, ali predstavnici tadašnje jugoslovenske ambasade nisu došli na njenu izložbu i odbili su da joj pomognu u finansijskoj krizi.
Ubrzo je otkrila opus i dela Dantea Gabrijela Rosetija i prerafaelističko slikarstvo. Ono ju je u potpunosti promenilo, formiralo njenu duhovnu sigurnost i razjasnilo neke večne dileme. Rosetijeva „Beata Beatriks“ našla je svoj odraz u mnogim Mileninim slikama kao što su „Usnula lepotica“, „Melanholija“, i mnoge druge. Njene slike pune su dinamike, akcije i pokreta. Na njima nema mira i statičnosti. I sama je bila takva. Često je radila autoportrete. Na prvim autoportretima primjetni su njeni uplašeni pogledi. Već na autoportretu iz 1936. godine vidi se promena, pogled joj je odavao tajnu.
Amerika otvara vrata tajanstvenoj slikarki
U tom periodu bilo je izvesno da se centar umetnosti premešta u Njujork. Jedva je uspela da skupi novac za odlazak u Njujork, ali joj se činilo da će tamo imati sreće. Otuda je pisala svojoj majci:
- Mamo moja, kad smo sirotovale, gladovale, mrzle se i jednu obuću nosile, bila si pored mene; a sad kad tvoja Milena ima dve sobice, kupatilo i telefon na raspoloženju, sad nisi sa mnom, maco moja!
Danica Pavlović i dalje je zahtevala da se njena ćerka dobro uda. Milena Pavlović Barili nije izveštavala majku o svim svojim susretima sa poznatim muškarcima počevši od Hercoga Franc Jozefa Habzburškog do Alfreda de Lijagara, princa Faradina, koje je prikazala na svojim slikama. Bila je nesrećno zaljubljena u Kubanca Rodriga Gonzalesa, ali ta ljubav nije imala budućnost. Slike i pesme koje je stvarala u Americi bile su ispunjene nostalgijom za rodnim krajem. Svetu je otkrila i svoje pesme. Prema rečima njene majke, najviše je volela da piše pesme na španskom. Međutim, pronađene su samo pesme na italijanskom, izuzev jedne na francuskom jeziku. U Italiji se njene pesme hvalili, objavljivali njene slike, fotografije i crteže. Sve one su bez naslova, lične i ispovedne.
Radila je ilustracije za „Vog“, „Taun end Kantri“ i živela je malo bolje nego u Parizu. Crtala je dame u jednostavnim haljinama, sa spuštenim strukom ili dekolteom nepravilnog oblika koji obnažuje ramena ili leđa, ukrašene perlama, ogrlicama, minđušama. Svetske žene crtala je po uzoru na sebe.
Radila je reklame za firmu „Bonvit teler“, za „Hajensove“ čarape i nezaboravne sličice za miris „Eskejp“. U tim zečićima, ptičicama, cveću vidi se ona Milena Pavlović Barili za koju su govorili da je najveći talenat za dekorativno. Svoje radove slikala je uljem na platnu. Posle „Voga“ radila je za mnoge magazine kao što su „Šarm“, „Glamur“, „Bazar“ i drugi. Njen posao krenuo je tako dobro jer je urednik „Voga“ bio njome fasciniran. Ona nije bila oduševljena da radi komercijalni dizajn ali u to vreme slične poslove su radili Dali, Bajer, Bobritski. Tih godina Njujork su osvajali nadrealisti. Posle modernista tridesetih godina Pikasa, Miroa, De Kirika dolaze nadrealisti. Milena Pavlović Barili pošla je u Ameriku da bi videla veliku izložbu modernista 1942. godine. Nadrealizam je proširio njene vidike, ali je i unio konfuziju u njen patrijarhalni i kozervativni duh. Nije joj uvek najbolje išlo na poslovnom planu.
Nedostajala joj je majka, a muškarac njenog života, onaj kojeg je prizivala u svojim setnim pesmama i na platnima punim čežnje, nije se pojavljivao.
Krajem 1943. godine Milena Pavlović Barili udala se za dosta mlađeg Roberta Goslena. Smatra se da je ušavši u njegov život, promenila i svoj što se zaključuje po slikama s manjim poetskim značenjem i portretima koji su postajali naturalistički. Godine 1944. dok su se vraćali klizavim putem na konju, ona pada i povređuje kičmu. Šest meseci je ležala u gipsu. Za to vreme Goslen je bio brižan ali često odsutan. U knjizi „Tajni život slavnih Srpkinja“ Isidora Bjelica dolazi do skandaloznih činjenica da je Goslen bio homosksualac, te da su Njujorkom kružile priče o njegovoj biseksulanosti.
Umrla je 1945. godine u Njujorku a njena smrt se tumačila na više načina. Jedni su tvrdili da je umrla od posledica pada s konja, a drugi da je umrla od srčanog udara. Isidora Bjelica u svojoj knjizi „Tajni život slavnih Srpkinja“ navodi da je Milena Pavlović Barili bila čak i u službi špijuna, te da je možda ubijena od strane neke tajne službe.
Tek pedesetih godina prošlog veka nakon izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, srpska javnost se više zainteresovala za sjajnu slikarku. U njenom rodnom Požarevcu 1962. godine otvorena je galerija u kojoj se danas nalazi oko 800 njenih radova.
Nadajmo se da će se nešto promeniti na našem podneblju, da ćemo znati prepoznati, podržati i sačuvati velike talente. Da ih nećemo odgurnuti kao što se dešavalo kroz istoriju. Nesrećni život velike slikarke još jedan je primer odbacivanja pravih vrednosti. A ona je svoj uspeh doživljavala tek onda kada je donosio dobrobit rodnoj zemlji.
