obavezno pročitajte

One su krojile istoriju britanskog kraljevstva: Odlučne, inteligentne i šarmantne! (FOTO)

Skoro po pravilu - u pitanju su veoma hrabre dame..

Vip priča 21.01.2018. - 19:01h Autor: velikabritanija.net
Volis Simpson i Edvard VIII, Foto: Profimedia

Venčanja lako mogu da iskroje istoriju, čak mogu da imaju i dalekosežne posledice – svakako, ako se radi o kraljevskim brakovima. Takvi su tokom istorije bili dogovarani između dve zemlje kako bi se osiguralo savezništvo, pa su često bili vezani uz sklapanje mira ili su pak bili povod za izbijanje rata.

Ali čak i unutar granica jedne monarhije kakve su bile Engleska, Škotska, Velika Britanija i danas Ujedinjeno Kraljevstvo, neki kraljevski brakovi su uistinu u velikoj meri uticali na budućnost monarhije.

Poznavaoci britanske istorije teško će u sledećih šest kraljevskih brakova koji su bitno uticali na razvoj monarhije naleteti na bilo kakvo neočekivano iznenađenje; moglo bi se možda tu i tamo raspravljati oko redosleda, ali u slučaju prva tri braka – čak ni oko toga. Odakle počinjemo? Pa, početak 16. veka čini se kao dobar prelomni trenutak:

 

1. Henri VIII i Ana Bolejn

 

Ukratko: Henri VIII raskida s katoličkom crkvom koja odbija da mu da razvod od Katarine Aragonske kako bi mogao da oženi Anu Bolejn. En je odresita: "Nema seksa pre braka", a Henri strašno želi sina.

 

Henri VIII i Ana – potpuna opčinjenost kralja koja je za posledicu imala ne samo njihov brak, već i potpuni razlaz Engleske i Katoličke crkve, poznata je priča. Pet vekova kasnije – a to je direktna posledica želje ovog kralja da prekine svoj prethodni brak s Katarinom Aragonskom kako bi mogao da oženi En – Ujedinjeno Kraljevstvo i dalje ima svoju crkvu čiji je vrhovni poglavar upravo monarh. Uprkos nekim skorašnjim približavanjima i produbljavanju komunikacije anglikanske i katoličke crkve, prilično je neverovatno da bi moglo da se dogodi išta što bi preokrenulo ovu odluku iz 1533. godine.

 

Henrijev potez imao je tako dalekosežne posledice ne samo za razvoj crkve u Engleskoj tokom sledećih pet vekova, već i na razvoj britanske ustavnosti zbog njegovog polazišta da kraljevo pravo da vlada na zemlji predstavlja njegovo božansko pravo, odnosno da između njega i Boga – nema nikoga.

 

Kraljevski moto Henrija V iz 15. veka, dieu et mon droit ("Bog i moje pravo"), time je uzdignut na jedna posve novi nivo. Bilo ko, ko bi se usudio da se pobuni protiv toga da je kralj vrhovni poglavar crkve u Engleskoj bio bi optužen za veleizdaju u skladu sa zakonom iz 1534.

 

Nakon što Ana nije Henriju uspela da rodi toliko željenog sina, optužena je u montiranom procesu za veleizdaju i pogubljena, a Henri je sreću pronašao sa trećom ženom, Džejn Sejmor. Ona će mu roditi i prvog zakonitog sina, Edvarda VI, iako ironijom sudbine nije on bio taj koji će da ostavi dublji trag u engleskoj istoriji – već upravo Anina ćerka, Elizabeta I.

 

2. Edvard VIII i Volis Simpson

 

Ukratko: Edvard VIII napušta presto kako bi mogao da se oženi Volis Simpson, zbog čega je Britaniju doveo do faze ustavne krize.

 

Manje od jedanaest meseci vladao je Edvard VIII Ujedinjenim Kraljevstvom: od 20. januara 1936. do 10. decembra te iste godine. Čak i ako do sad niste znali za ovu priču, ona vam je verovatno poznata nakon velikog filmskog hita "Kraljev govor": Edvard VIII zaključio je da toliko voli već dvaput razvedenu Amerikanku da jednostavno mora da se oženi njom, čak i po cenu odlaska s britanskog prestola.

 

Na prvi pogled romantičan zaplet (kralj bira ženu svog života umesto prestola jedne od najmoćnijih zemalja na svetu) u stvarnosti je bio mnogo manje idiličan: parlament ne bi mogao da odobri brak kralja s razvedenom ženom, Engleska crkva takođe nije zagovarala ponovnu udaju žena nakon prvog braka (osim u slučaju smrti prethodnog supruga), a ni narod nije obožavao Volis Simpson i nije mogao da je zamisli kao svoju kraljicu. Mišljenje crkve bilo je u direktnoj suprotnosti s kraljem koji je njen glavni poglavar, a čak i kada to ne bi bilo dovoljno, protivljenje parlamenta kraljevom braku dovelo bi do ozbiljne ustavne krize.

 

Nikakvi alternativni načini rešavanja ovog problema nisu bili mogući (Edvard VIII predložio je čak i da Volis Simpson službeno ne postane kraljica, kao što je to običaj kod supruga monarha, pa da ni njihova deca nemaju pravo da naslede presto), pa je abdiciranje i prepuštanje prestola sledećem u nizu bilo jedino rešenje. Edvarda VIII nasledio je Džordž VI, otac današnje kraljice Elizabete II. Da je Edvard VIII kojim slučajem uspeo da ostane na prestolu ili da je odustao od braka s Volis i oženio se nekom drugom devojkom, sva je prilika da ni Elizabeta II danas ne bi bila na britanskom prestolu.

3. Džejms IV i Margaret Tjudor

 

Ukratko: Njihov praunuk, škotski kralj, zaseda i na engleski presto kada loza Tjudor više nije imala svojih daljih naslednika nakon smrti Elizabete I, stvarajući takvom "unijom kruna" Ujedinjeno kraljevstvo Engleske i Škotske.

 

Brak koji se razlikuje od prethodna dva po tome što supružnici u trenutku venčanja nisu mogli da budu svesni dalekosežnih posledica koje će njihov brak da ima na budući razvoj monarhije; Henri VIII znao je šta znači raskid s Katoličkom crkvom, baš kao što je i Edvard VIII bio svestan brojnih ustavno-pravnih problema koje bi doneo njegov brak s gospođicom Simpson.

 

Džejms IV bio je savremenik Henrija VIII, pa se 1503. u Edinburgu oženio starijom sestrom tog engleskog kralja. Taj brak je dogovorio njen otac, Henri VII, ne bi li na taj način pokušao da poveže Englesku i Škotsku barem do onog nivoa stabilnosti uz koju ne bi bilo stalnih izbijanja ratova i pograničnih sukoba. Škotska kao takva nije ga zanimala, ali čvrstoća severne engleske granice i te kako mu je bila važna.

 

Škotska je već vekovima imala potpisano savezništvo s Francuskom – poznati "Auld Alliance" vuče svoje korene još iz 1295. – pa je i Engleska morala da bude u dobrim odnosima sa svojim istočnim susedima ukoliko je želela mir na svom severu. Cela ta priča zapravo je pala u vodu ubrzo nakon smrti prvog Tjudora, Henrija VII i dolaska njegovog sina Henrija VIII na vlast. Njega ni činjenica da mu je sestra bila udata za Džejmsa IV nije sprečila da krene u potpuni rat na severu ostrva 1513. godine.

 

Ali ovaj kraljevski brak se ipak pokazuje važnim na samom kraju tjudorskog perioda: kako Elizabeta I – dete iz prvog braka na ovoj listi – nije imala naslednika, nakon njene smrti naslednik se tražio u kraljevskoj lozi iz braka Džejmsa IV,  Stjuarta i Margaret Tjudor. Njihovi potomci su, u skladu sa sporazumom, imali pravo da naslede presto oba kraljevstva – Engleske i Škotske. Tako je 1603. praunuk Margaret Tjudor, Džejms VI , ujedno zaseo i na upražnjeni engleski presto i vladao kao Džejms I.

 

Tom personalnom unijom – takozvanom "unijom kruna" (Union of the Crowns) – formirana je Velika Britanija kao jedno kraljevstvo, iako će Engleska i Škotska službeno da budu ujedinjene tek nešto više od jednog veka kasnije, 1707. godine.

4. Viktorija i Albert

 

Ukratko: Jedan od omiljenih kraljevskih parova u Britaniji, s princom koji je uveliko bio odgovoran za vodeću industrijsku poziciju zemlje u 19. veku i kraljicom koja ostatak života nije mogla da skine crninu od tuge za prerano preminulim Albertom.

 

Kraljica Viktorija i princ Albert još za života imali su u britanskoj javnosti imidž savršenog kraljevskog para, a njihova zaostavština se pobrinula za to da taj romantičan imidž ni do današnjeg dana ne izbledi. Iako su već pokušali da je spoje s mnogim drugim evropskim prinčevima, Viktorija se zaljubila u nemačkog princa Alberta i njegovu viziju socijalne, pravedne i industrijski snažne Britanije. Ako iko može da se prozove kreatorom i idejnim začetnikom Viktorijanskog doba, svakako jednog od zlatnih doba Britanije, tada je to bio upravo princ Albert – projekat "Velike izložbe" (Great Exhibition) održane 1851. u Kristalnoj palati u velikoj meri je bio njegova zasluga, baš kao što će se to nasleđe ogledati i u drugim institucijama koje su imenovane njemu u čast, poput Muzeja Viktorije i Alberta u Londonu.

 

Par je za sobom ostavio devetoro potomaka koji su bili pripadnici kraljevskih porodica mnogih evropskih zemalja, a njihovo porodično stablo, osim u Britaniji, može da se prati i do mnogih drugih zemalja (uključujući i kraljevske porodice Španije, Nemačke, Švedske, Norveške, Rusije, Grčke, Rumunije, pa i Jugoslavije). Da se ponajmanje radilo o "dogovorenom" braku kakav je ipak u svojoj srži bio, već da je ovde najviše bila reč o ljubavi na kraljevskom nivou kakvu Britanija do tada – a zapravo ni kasnije – nije doživela, najbolje pokazuju istorijske činjenice.

 

Nakon dvadeset godina vladavine, Albert umire mlad od tifusa, u 42. godini, a Viktorija se gotovo povlači iz javnosti, do te mere da nekada omiljena kraljica počinje da doživljava ozbiljne kritike javnosti zbog zatvaranja u zidove palata i izbegavanja javnog života. Do kraja života Viktorija je nosila isključivo crninu, a sve do njene smrti u 81. godini u kraljevskoj palati se i dalje svakog dana pripremala odeća namenjena nikad zaboravljenom princu Albertu.

 

Kao i u slučaju mnogih drugih britanskih kraljevskih priča, i ova je ekranizovana filmom "Victoria: Život mlade kraljice" govori o početku ove kraljevske romanse i predstavlja solidnu podlogu za razumevanje zašto je upravo ovaj brak bitno odredio razvoj Velike Britanije u 19. veku.

 

5. Princ Čarls i Dajana

 

Ukratko: Prvi par iz kraljevske porodice koji se suočio s neviđeno velikom pažnjom medija i bitno drugačijim medijskim tretmanom od ijednog ranije. Budući britanski kraljevski parovi – a naročito princeze – uvek će morati da se suoče s nepravednim pokušajima da se smeste u Dajanine cipele, pa će morati da formiraju individualni imidž.

 

Pre skoro 35 godina, 29. jula 1981. u Katedrali sv. Pavla u Londonu venčali su se Čarls i Dajana, buduća princeza od Velsa, odnosno – kako su svuda u svetu jednostavno voleli da je zovu – Lejdi Di. Ovaj savremeni brak mnogo toga u britanskoj monarhiji redefinisao je praktično iznova, ali je najdubljeg traga ostavio upravo u načinu na koji su Čarls i Dajana praćeni u samim medijima.

 

Nikada do tada jedno kraljevsko venčanje u svetu nije gledalo tako mnogo ljudi – konačne procene govorile su o oko 750 miliona – pri čemu se ono za mnoge po baš svemu potpuno uklopilo u pomalo bajkovitu sliku o tome kako bi jedno kraljevsko venčanje trebalo da izgleda. Nisu samo televizijske stanice bile prepune materijala o Čarlsu i Dajani već su se i britanske tabloidne novine o ovom venčanju raspisale nadugačko i naširoko.

 

Medijska pažnja koju su za vreme trajanja braka i nakon njega dobijali Čarls i Dajana bila je naročito za princezu dodatni teret s kojim je morala da se nosi svakog dana; nije isključeno da je želja da umaknu novinarima, u kombinaciji s ostalim nesrećnim okolnostima te večeri, predstavljala jedan od faktora koji su doveli do stravične nesreće u pariskom tunelu i Dajanine smrti 31. angusta 1997. Ipak, s druge strane ta silna medijska pažnja je uveliko pomagala tome da humanitarni rad princeze Dajane bude globalno prepoznat i da se neke od tema za koje se zalagala nađu na svetskoj agendi.

 

Dajana je ostala upamćena kao "Princeza naroda", što je nadimak koji joj je u jednom govoru nadjenuo Toni Bler (premda se veruje da je tu omiljenu konstrukciju zapravo skovao njegov savetnik, a medijsko praćenje kraljevske porodice nakon tog trenutka se ipak promenilo. Medijski interes za kraljevsku tematiku, svakako, ne jenjava, a svaki korak Kejt Midlton takođe se sa zanimanjem prati u medijima. Možemo da se nadamo da su neke lekcije o odnosu princeze i medija naučene u Dajaninom slučaju, da je Kejt mnogo bolje pripremljena za medijsku pažnju koja ju je očekivala i da se s njom mnogo bolje nosi.

 

6. Princ Vilijam i Kejt Midlton

 

Teško je predvideti budućnost, ali Princ Vilijam i Kejt Midlton deluju kao prvi zaista srećan kraljevski par još od 1947. kada su se venčali Elizabeta II i princ Filip; mnogo toga što se u međuvremenu događalo nije, nažalost, imalo srećne završetke, poput braka Čarlsa i Dajane, načina na koji je službena monarhija u prvim danima izgubljeno reagovala na Dajaninu smrt, pa do niskog nivoa podrške za Čarlsov brak sa Kamilom Parker ili pak drugih razvoda koji su se zarešali u kraljevskoj porodici (Princ Endru i Sara Ferguson, na primer).

 

Međutim, imidž britanske monarhije u međuvremenu se potpuno oporavio, kraljica uživa ugled u javnosti na jednako visokom nivou kao i tokom većine svoje vladavine – uz izuzetak kratkih perioda u osamdesetima i devedesetima kada je pitanje finansiranja kraljevske kuće bilo dovođeno u pitanje – a i Kamila više nije na listi onih koje javnost ne voli.

 

Pred Britanijom i svetom tako je mlad, lep i uspešan kraljevski par – ona istoričarka umetnosti a on, osim što je princ, uz to je i pilot u RAF-u, u helikopterskoj jedinici za pronalaženje i spašavanje ljudi. Premda će percepcija u javnosti najviše da zavisi od njihovih daljih službenih dužnosti, kao i od aktivnosti kojima će Kejt da se posveti (najpre kao vojvotkinja, kasnije kao princeza i na kraju kao kraljica moraće da pronađe neku svoju agendu), teško je oteti se utisku da za sad sve, jednostavno, izgleda – savršeno.

 

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs