Adel Atkins je anomalija. Pobedila je u igri slave jednostavno odbijajući da je igra, i njena muzika je i samim tim bolja. Ona je možda najbitnija britanska pevačica današnjice. U svom prvom intervjuu posle sto godina, Adel priča o tome kako je biti majka, o svom strahu od slave, i zašto nije želela da napravi nastavak '21', čak iako je mogla.
Kada je Adel imala deset godina, umro joj je deda. Bila je skrhana. „Toliko mnogo sam ga volela, više nego bilo koga na svetu". Osim sopstvenog bola, osećala je dubinu gubitka koji je osećala njena baka. „Moj deka i baka su za mene uvek imali idealnu vezu – idealno prijateljstvo, saputništvo, sve. Iako sam sigurna da postoji mnogo sranja za koja ja nisam znala, meni je kao njihovoj unuci bilo divno, kao u raju. Bila sam tako tužna". Njena tuga je bila tolika da je tada odlučila da postane kardiohirurg.
„Želela sam da popravljam ljudima srca", kaže ona. Godinu dana kasnije, Adel je pošla u peti razred, i bacila se na lekcije biologije u svojoj školi Česnat Grouv u Balamu. Sve dok nije otkrila, pa, zezanje i dečake. "Odustala sam od toga. Više nisam u tome bila svim srcem". Toliko od Adelinih aortskih ambicija.
Zbog dvostrukog pobačaja potpuno poludela: Nervni slomovi obeležili život Vivijen Li!
Deceniju posle smrti njenog deke, Adel se vratila u svoj londonski dom iz Los Anđelesa, gde je sa producentom Denom Vilsonom snimala nastavak svog debi albuma '19'. Posle 11 sati leta, sluđena od vremenske razlike, otišla je kod svoje mame. „Pustila sam joj sirovu verziju „Someone like you", seća se ona. „Prilično se raspekmezila. 'Ti si hirurg', rekla mi je. 'Ti ljudima sređuješ srca'. Zastala je i slegla ramenima. „Ovo je malo kao u filmu 'Vrata sudbine', jel'da"?
Kada je bila spremna da počne sa radom na svom novom albumu, Adel je sišla u lokalnu radnju („Stvarno hodam", kaže ona kroz smeh), i kupila sebi novu svesku. „Radim to za svaki album. Kupim novu svesku, omirišem je – jer miris je bitan – i onda na prvoj strani velikim flomasterom napišem koliko imam godina. 25 ima pet uzvičnika jer sam bila u fazonu, „Jebote, otkud sad ovo?! Od 21 do 25". Album govori o odrastanju i nostalgiji, kaže ona. Govori o onome što je bilo, o onome što jeste, i o onome što je moglo da bude. Govori o tome koliko ti nedostaju stvari za koje nisi imao pojma koliko su dragocene, kao što je imati 18 godina i piti sajder iz krmače u parku Brokvel sa ortacima.
„To su bili najstvarniji i najbolji trenuci mog života, i volela bih da sam mogla da znam da više neću moći da sedim u parku i pijem sajder". Ne zbog toga što je slavna, već zato što se život promenio i njoj, i njenim školskim drugarima. Više niko od njih nije tinejdžer.
„Mislim da ovaj album govori i o pokušajima da se raščisti prošlost", kaže ona polako. „Postala sam roditelj i prešišala sam dvadeset petu, više jednostavno nemam kapacitet da se brinem oko toliko mnogo stvari oko kojih sam obožavala da se brinem".
Volela je da se brine? „O, da. Nekada sam obožavala svu tu jebenu dramu", viče ona, „ali otkad sam mama, nemam toliko mesta u mozgu. Moram mnogo toga da izbacim iz sebe, što deluje stvarno terapeutski, jer sam inače veliko zlopamtilo. Život je mnogo lakši kada ne gomilaš uspomene".
Moguće je da će „25" kritičari protumačiti kao studiju o slavi i bogatstvu, ali to ne deluje ni tačno, ni fer. Kao i na prethodnom albumu, Adel savršeno prenosi individualno iskustvo u kolektivno osećanje. Čini to svojim glasom, ali i svojim autorskim radom, koji je moćno jednostavan, a ipak tako asocijativan. Njoj naša slomljena srca slamaju srce. Ona se bori, mi se borimo, bez obzira ko smo i čime se bavimo. „25" govori o tome koliko se mnogo menjamo u dvadesetim godinama, bez obzira na to da li smo svetski poznata pevačica, apsolvent, vodoinstalater ili nova mama.
Šta god da „25" jeste – a stiče se utisak da i sama Adel to još pokušava da shvati, jer je album u fazi miksa i masteringa – nije „21", višestruko nagrađivani album prodat u 30 miliona primeraka, koji ju je od ljubimice kritičara transformisao u svetsku superzvezdu.
„Svesno sam odlučila da ne ponavljam formulu albuma '21'. Definitivno nisam imala nameru da napišem album o slomljenom srcu, jer mi srce nije slomljeno, ali verovatno ionako ne bih mogla da nadmašim onaj koji sam već napisala, tako da nema ni svrhe. Ovo je pomalo kliše, zar ne", kaže ona. „A i nije vredno toga kako sam se osećala dok sam pisala '21'".
Zlostavljana od ranog detinjstva, ne može se rešiti zle sudbine: Surovi život seksepilne glumice!
Kako se osećala?
„Bila sam veoma tužna i usamljena. Bez obzira na to što sam majka i nečija devojka, nisam želela ponovo tako da se osećam", ponavlja.
Adel Lori Blu Atkins, sada dvadesetsedmogodišnjakinja i članica Reda Britanske Imperije, ni manje ni više, ulazi na svoj prvi intervju u poslednje tri godine na sasvim odgovarajući način, na klizna vrata umetničkog salona u londonskim kancelarijama njene diskografske kuće XL, koja je takođe dom i Dizija, Mie i Tajlera, „Creator-a", koji se družio sa Adel i 2014. je u „i-D-u" opisao kao „činiju žutog i sreće". Natovarena je slušalicama, „Mekbuk proom", XL-ovom promotivnom jaknom, ajfonom 6 i tašnom „Zidara Boba".
Traži zeleni čaj. „Pokušavam da živim zdravo", promucala je, pre nego što se našalila da kada popiješ zeleni čaj, možeš sebe da zavaraš da si jeo kinesku hranu. „Podseća me na ukus vontona", kaže ona.
Obučena u crne helanke, crni prsluk i crni džemper, sa „najki 5.0+ šilds" patikama na nogama, nenamazanih noktiju, bez nakita, izuzev dve velike alke na ušima, Adel se neobavezno sručila na pod i spremila da „i-D-u" pusti sedam pesama sa „25".
„Nervozna sam", kaže, sevajući svojim zelenim očima dok petlja oko kabla. „Ti si prva osoba koja će ovo čuti, posle mog menadžera". Skroluje kroz svoj „ajtjuns".
„Dobro. Jebote, šta prvo da ti pustim? U redu. Ova se zove „Hello", to je prvi singl". To je pesma koja se probila na internetu kada je XL pustio delić tokom reklama „X faktora", pre dve nedelje. Pritisnula je „plej", i krenuli smo. Čuti Adelin glas posle četiri godine je zaista divno. Pored sjajnih pop hitova kojima su nas u poslednje vreme častile Tejlor, Rijana i Majli, Adelin vokal je bio upadljivo odsutan. Tri i po minuta kasnije, pesma se završava i oboje smo u suzama. Mislim, ja sam.
Spot za ovu pesmu je snimila početkom oktobra u Torontu, sa dobitnikom Zlatne palme u Kanu, rediteljem i glumcem Havijerom Dolanom. On ju je naterao da glumi, što se njoj neočekivano dopalo. „Rekao je da sam bila prilično dobra. Morala sam i da plačem, i sve to. Znaš šta, malo se osećam kao pizda, jer sve ove godine govorim kako nikada ne bih glumila, a stvarno mi se dopalo".
Morala je svog dvogodišnjeg sina Anđela (napunio je tri u oktobru) da ostavi kod kuće, što joj nije bilo toliko zabavno. „Užasno mi je bilo iscrpljujuće to što moja beba nije bila sa mnom".
Novi šokantni detalji o Elizabet Tejlor: Sa 11 godina naučila kako da zadovolji muškarca!
Kako je to biti mama?
„Jebeno teško. Mislila sam da će biti lako. Svi to jebeno rade, koliko teško može da bude? Oh...", dramatično uzdiše, „Nisam imala pojma. Teško je, ali je fenomenalno. To je najveća stvar koju sam ikada uradila. Zbog njega se ponašam kao kreten, zbog njega se osećam mladom, i ništa te više ne spusti na zemlju od deteta koje odbija da uradi nešto što mu kažeš. Nekada se moj svet vrteo oko mene, ali sada mora da se vrti oko njega".
Adel je odrastala drugačije od svog sina. Nju je u Totenhemu odgajala njena mama Peni, koja bi je sa tri godine ušunjala u Brikston Akademi da gleda Bjutiful Saut i Kjur. Adel potiče iz prosečne radničke porodice.
„Imala sam sjajno detinjstvo. Bila sam veoma voljena, a sada, kao majka, uviđam koliko je to važno. Moralna načela su ista kao i kada sam ja odrastala, ali okruženje u kojem ja podižem dete je mnogo drugačije. Bilo je zabavno, ali potpuno različito od ovoga što radim sada, i veoma sam svesna toga".
Na sličan način kao i pesma „Someone like you", koju je producirao Greg Kurstin, i „Hello" ima „ono nešto". Puni ti i steže srce. „Pesma govori o tome kada povrediš nečija osećanja, ali i nastojiš da budeš u dodiru sa svojim, što ponekad ume da bude pomalo teško", objašnjava ona. „To je moja čežnja za svojom drugačijom stranom. Kada sam na putu, zaista mi nedostaje moj život kod kuće. Kada nisam u Engleskoj, osećam se...", pravi pauzu. „...očajno. Nigde drugde ne mogu da dišem".
Zašto?
„Ne znam. Toliko sam vezana za čitav svoj život ovde. Nerviram se zbog toga što propuštam stvari koje se ovde događaju. „Hello" govori o tome kako želim da budem kod kuće i da se obratim svima koje sam ikada povredila – uključujući i sebe – i da se izvinim zbog toga.
Isprva sam pomislila da je možda u pitanju neka vrsta izvinjenja momku sa kojim je nekada bila, onome o kome govori „Someone like you".
„O, bože, ne", smesta mi odgovora. „To je završena priča, hvala ku***. To je završeno pre više godina. Ne, ne govori ni o kome određeno. Govori o prijateljima, bivšim momcima, o meni, o mojoj porodici. Govori i o mojim fanovima. Imam osećaj da svi misle da sam daleka, a nisam. Svi misle da živim u je*** Americi, a ne živim".
Ona ima britanski radnički mentalitet koji je zajednički za sve pripadnike radničke klase u Britaniji – mrska nam je ideja da bi neko mogao da pomisli da smo se prodali i zaboravili svoje korene.
„Ponekad pomislim da ljudi imaju problem da razgovaraju sa mnom i da sam se promenila. Ali ja volim da mislim da nisam. Nemam osećaj da jesam".
„Kao dete sam živela na reci Li / sada u meni ima nešto od te vode".
Mnogo se pričalo o tome koliko dugo se snima „25". Ali Adel nije htela da žuri.
„Ponekad se pitam da li sam možda zakasnila godinu dana. Ali znaš, postala sam mama. Nisam mogla da ga radim na brzinu. A i treba ljudima dati šansu da te se užele". Pokušala je da se vrati u studio 2013, kod svog prijatelja Kida Harpuna, da isproba neke stvari. „Samo iz zezanja. Htela sam samo da pipnem prstom da li je voda vrela. Tom i ja se sjajno slažemo, pa sam otišla kod njega, jer sam znala da neće biti nikakvog pritiska. Uglavnom smo ćaskali i jeli čokoladne tempure. Ne znam zašto nisam bila spremna. Jednostavno nisam bila u stanju da pristupim sebi".
Mlada i užasno bogata: Kako sam od maski za horor filmove došla do šminkanja Kardašijanovih!
Stvari nisu sele na svoje mesto ni nekoliko meseci kasnije, kada je otišla u Njujork da radi sa Rajanom Tederom, frontmenom Van Ripablika, s kim je napravila „Turning Tables" i „Rumour Has It". Ali ipak su napravili pesmu „Remedy" koja govori o njenoj najboljoj prijateljici, baki i deki, njenom dečku, ali uglavnom o njenom sinu koga je dobila sa Sajmonom Koneckim (za vašu informaciju još uvek su zajedno, uprkos tračarenjima tabloida).
„Zbog toga što je 'Remedy' toliko sjajna pesma i toliko volim da je pevam, napalila sam se i pomislila sam da mi je krenulo. Ali nije mi krenulo", priznaje. „Onda sam počela da izbacujem neka sranja od pesama – mislim, nisu bile sranje", ispravlja se, „to su bile dobre pop pesme, ali samo sam ih otaljavala, nisam želela da razmišljam o tome. I znaš, odbijene su. Moj menadžer je bio u fazonu, „ovo nije dovoljno dobro". Joj. „Da, to mi je malo puljuljalo samopouzdanje, ali sam i sama toga bila svesna, znaš. Onda sam dovela Rika Rubina da mu pustim pesme, i on mi je rekao 'Ne verujem ti'. Toga se najviše plašim: da mi ljudi ne veruju. Tako da sam se vratila pred praznu tablu".
Jednog dana su ona i Teder bili na ručku kada su na radiju čuli „Trouble" Tejlor Svift. „Bila sam u fazonu, 'sviđa mi se ova pesma, ko je to'? A on mi je rekao, 'Maks'. 'Koji Maks'? 'Maks Martin'. Pitala sam ga ko je Maks Martin."
Autor broj jedan na svetu, kao što je kasnije saznala, kada joj je Teder poslao Jutjub klip njegovih radova. Pesma je donela još jedan trenutak 'onog nečeg' na albumu „25". „Send My Love To Your New Lover" je pomalo kao Martinova „Can't Feel My Face" za Viknd – totalno neočekivana. Ima blagi kalipso ugođaj („Zabavno je, zar ne? Ne možeš sve vreme da budeš mračan.") i neverovatan uvodnik stih: „Za sve si ti kriv / a ja ni za šta". „Obožavam je, jebeno je bolesna", kaže ona. „Milion ljudi u mom životu će čim je čuju biti u fazonu, 'o sranje, šta sam uradio'".Kostur pesme je napisala kada je imala 13 godina. Kada je rešila da ipak ne bude kardiohirurg, inspiracija za njenu sadašnju karijeru se pojavila 2008, kada je Ejmi Vajnhaus objavila „Frenk". Smesta je dograbila gitaru i počela da komponuje.
„Da nije bilo Ejmi i 'Frenka', sto posto se nikada ne bih dohvatila gitare, ne bih napisala 'Daydreamer' i 'Hometown', a i 'Someone Like You' sam napisala na gitari. Suprotno uvreženom mišljenju, Ejmi i ja se nismo stvarno poznavale, nismo bile drugarice ili tako nešto. Obe smo neko vreme provele u školi Brit. Ali da nisam čula „Frenk", ništa se ne bi dogodilo, hiljadu odsto. Obožavala sam je".
Ovo je treći put da intervjuišem Adel, za treći album zaredom. Prvi put je bio 2008, drugi 2011. Svaki put je bila sjajno društvo; urnebesno duhovita, prisutna, zainteresovana, neverovatno bistra i nepogrešivo iskrena. U prošlosti se sa velikim zadovoljstvom sprdala sa pop zvezdama – nikada na zao način, uvek duhovito – na sličan način na koji je Vajnhausova osvajala svojim šarmom. Sada je možda malo opreznija nego što je bila ranije. Hvala bogu, i dalje ume da se ponaša fenomenalno neprikladno. „Porodila sam se par dan pre premijere „Skajfola", zbog toga nisam ništa radila za nju. Dete je svakog trenutka moglo da mi ispadne iz utrobe".
Adel je dosta toga nagurala u razgovor od sat i po, ispaljujući rafale reči. Nije na Fejsbuku i ne bavi se Netfliksom i podkastima, ali je opsednuta MTV-ijevom serijom „Mama tinejdžerka", „Hodajućim mrtvacima" i „Američkom horor pričom". Kod kuće peva samo dečje pesme, a kada tu i tamo zapeva Alison Kraus, njen sin počne da plače. Kaže da joj je najbitniji trenutak u prvih 20 godina, osim svih nagrada i priznanja, bio kada je položila vozački ispit („I dalje ne mogu da verujem da umem da vozim".)
Plakala je „sve vreme" kada je „Someone Like You" izbila na prvo mesto, što joj je bio prvi put, i sa ponosom se priseća zadivljujućeg nastupa na dodeli Brit nagrada. „Nisam verovala da će mi na takav način promeniti život. Usrala sam se od straha, stojeći sama na toj drugoj bini i pevajući. Mislila sam da će da me izvižde i oteraju sa bine".
Čelična lejdi, ni lepa, ni zgodna: Životna priča uspešne žene Meril Strip!
Priča o nastupu na dodeli „Zlatnog globusa" i o tome koliko se „ta holivudska ekipa" napila, i o tome kako je, kada je silazila s bine, pružila nekome ruku da je pridrži, a ispostavilo se da je u pitanju bio „Džordž jebeni Kluni". Priča o snimanju spota za „Hello" i kako joj je Havijer rekao da mora da plače, pa je tražila da joj puste Lavirintovu pesmu „Jealous".
„Čim taj klavir počne, ja zakukam. Slinim na sve strane. Ne mogu da izdržim tu pesmu. Možeš da mi je pustiš na proslavi rođendana mog sina, a ja bih ipak zaplakala". Svog Oskara drži u kući isto kao Barbara Strejsend. „Čuvam haljinu sa crvenog tepiha, Oskara i kovertu u jednoj vitrini, odmah pored nagrade za 'najbolju mamu'". Brit nagrada, Gremi i Oskar. 2011. godina je sigurno bila luda. „Možeš li da zamisliš"? Sve to je i dalje iznenađuje, insistira ona. Nakon što ju je neko iz XL-a 2007. čuo na Majspejsu i pozvao je na sastanak, pomislila je da žele od nje da bude lovac na talente. „Nisam ništa od ovoga očekivala. Nisam verovala da će stvar ovoliko da eskalira".
Izbegava da razgovara o privatnom životu – nijednom svog sina i dečka nije pomenula po imenu. Svog oca, od kojeg je otuđena godinama, pominje samo kada priča o dedi. Dedu opisuje ne kao „oca mog oca", već kao „onog dedu koji nije otac moje mame".
Priznaje da je bila nervozna zbog ovog intervjua. „Kada tri godine neprekidno daješ intervjue, okvirno znaš šta ćeš da kažeš i već si odgovorio skoro na svako pitanje koje postoji. Nervozna sam jer se plašim da će mi postavljati pitanja tipa, 'Zašto ne voliš slavu', a nije tako".
Da li ne voli slavu?
„Plaši me, znaš. Plaši me da će me uništiti i upropastiti, da ću se izgubiti i okrenuti protiv ljudi koje volim svim svojim muzičkim srcem. Povremeno se uplašim. Plašim se i za ljude koje volim, plašim se da će pomisliti da su me izgubili". Shvata da zvuči pomalo preozbiljno i preteško. „To je pomalo kao 'Zvezde u očima', kada uđeš u dim i izađeš kao neko drugi", ponovo umire od smeha. „Plašim se da će oni otići u dim i da nikada neće izaći. Slava je pomalo otrovna. Imam dovoljno otrova u telu, ne treba mi još i to"!
Nečuveno je da jedan umetnik 2015. godine bude toliko slavan, a da toliko malo igra na tu kartu kao Adel. Pomislite samo koliko sati, dana i meseci Kim i kompanija moraju da provode na internetu da bi očuvali brend Kardašijan. Čak su i Eli Guldingove ovog sveta stalno na Tviteru, da bi fanovi mogli do najsitnijih detalja da budu upoznati sa njihovim svakodnevnim životima. Adel retko Tvituje, otvorila je samo Instagram, a paparaci su je ove godine fotografisali maksimalno triput.
Kako zaboga uspeva sve to da izbegne?
„Definitivno je teže to izbeći nego se tome prepustiti. Mislim da se većina ljudi tome prepusti zato što je tako lakše, ali ja jednostavno ne mogu. Neprijatno mi je da se bavim takvim stvarima. Kada me fotografišu u „Vejtrouzu", onda sam slavna bez ikakvog razloga, i ja to neću da podstičem i podržavam". Izbegava mesta na kojima ima paparaca, kao što su Bond Strit ili Soho.
„Ne pokušavam da budem nadrkani protivnik slave, samo želim da živim stvaran život da bih mogla da pravim muziku. Niko ne želi da sluša ploču nekoga ko je izgubio dodir sa stvarnošću. Tako da živim povučeno zbog svojih fanova".
Zbog ovakvih stvari je Adel bitna. Ne zbog toga što prodaje milione ploča i osvaja sve žive nagrade. Bitna je vama i meni zbog toga što peva o životu na način koji nas duboko dotiče, i ona to čini uprkos tome što nije „interaktivna". Ona ne igra igru slave. Nije od onih koji za svaki album imaju nov imidž ili koncept. Adel je umetnica, ne zabavljač. Ona je Petsi Klajn, Stivi Niks, Frenk Sinatra i Areta Frenklin ove generacije. Ona snima bitne albume koji ulaze u kolektivnu svest i peva važne pesme. Piše ih sama, svojim tempom, i kada su spremne, ona objavi album i da nekoliko intervjua.
Da li će „25" biti uspešan koliko i „21"? Koga je briga? Snimiće i „29" i „42" i, nadajmo se, „89". Adel je umetnik za ceo život; bez obzira da li će njen naredni album dostiči platinasti tiraž ili će propasti, uvek će uslediti još, i ona će nastaviti da peva. I (nadajmo se) ostaće iskrena i otvorena. I u tome je njena snaga. „Zapravo, sada, kada završavamo ovaj intervju, osećam se prilično emotivno, naročito zbog toga što je za „i-D", koga obožavam godinama. Čitala sam ga na jebenom peronu u zapadnom Norvudu, čekajući metro, u svojim padobranskim pantalonama, i tako to". Deluje srećno i opušteno, i više je nego očigledno da joj je laknulo, i u ovom trenutku, i uopšte u životu.
„Neko vreme sam imala osećaj kao da ovaj trenutak nikada neće doći, jer nisam mogla da pristupim svojim emocijama da bih napravila ploču. Zbog toga sam prezadovoljna i stvarno ponosna na ove pesme. Usrala sam se od straha zbog svega, ali biće veoma uzbudljivo".
Šta je sledeće?
„Volela bih da odem na pravu turneju. Volela bih da gledam Britni u Las Vegasu. Nisam sigurna da li želim još dece. Možda ću posle onoga što je Havijer rekao početi da se bavim glumom... volela bih da snimim još jedan album", definitivno odlučuje. „Volela bih da izdržim test vremena i brzine kojom se svet danas kreće. Volela bih doveka da snimam ploče tokom vremena koje mi je dato. Ako to budem bila u stanju da radim, biću stvarno jebeno srećna". Obema su nam zasuzile oči.
Životna priča tenisera nežnog srca: Jedna žena je od njega napravila pobednika! (FOTO)
____________________
Ovaj intervju je objavljen na i-D, tekst preuzet sa VICE
