Publika je pamti kao Petrojku, lik koji joj je otvorio vrata domova širom Srbije, ali Tijana Vučetić mnogo je više od prepoznatljivog televizijskog lica. Glumica, pevačica i likovna umetnica, svoj umetnički put gradila je kroz različite forme stvaralaštva, ostajući verna sebi i svojim talentima. Od godina provedenih u ansamblu Đerdan do novih glumačkih izazova i povratka pevanju, Tijana otvoreno govori o životnim preispitivanjima, emocijama, ljubavi prema muzici i porodici, ali i o onome što smatra najvećim životnim uspehom - ćerki Andreji i sreći koju je pronašla u svom drugom braku.
Sa ansamblom Đerdan stigli ste do najvećih scena. Šta vas je ta stara garda naučila o umetnosti?
- U Đerdan sam zakoračila sa 24 godine, a provela sam u njemu 16 godina, sve do odlaska Mire Vasiljević na neko lepše mesto. Đerdan je iznedrio mnoga zvučna imena narodne muzike i nije bio usmeren isključivo na pevanje već i na očuvanje obraza i dostojanstva. Od nas se očekivalo da na sceni budemo ujednačene, od kostima do kvaliteta grupnog izvođenja pesama, ali i da vodimo računa o ponašanju, kako na sceni, tako i van nje. Mira Vasiljević je sama po sebi svojevrsna institucija. Slava joj i hvala!
Petrojka vam je otvorila vrata skoro svakog doma u Srbiji. Da li vam je smetalo to što su vas ljudi prepoznavali kroz taj omiljeni lik?
- Nije mi smetalo što je većina ljudi mislila da potičem iz kraja u kojem je serija snimana, da sam zaista Petrojka, odrasla uz pečurke i merenje drva u zabranu. Naprotiv, to mi je bila potvrda da sam svoj lik ubedljivo odigrala. Prijalo mi je i kad su ljudi iz sveta filma verovali da sam završila glumu. Jedino im nije bilo jasno gde sam studirala i u čijoj klasi, jer im moje ime nije bilo poznato. Pitali su Radoša Bajića: "Gde si je našao?"
Publika vas je zavolela i u seriji "Dobro jutro, komšija". Da li je atmosfera iza kamera bila jednako opuštena i zabavna kao ona koju smo gledali na ekranu?
- Moja epizoda snimljena je u junu ove godine, a biće emitovana uoči novogodišnjih praznika. Publika još nije upoznala Svetlanu, lik koji tumačim, ali zahvaljujući moćnom uticaju društvenih mreža, već zna da sam deo ove glumačke ekipe. Verni gledaoci željno iščekuju nove epizode. Verujte mi, "Komšija" je ujedinio čitav region!
Gluma podrazumeva ulaženje u tuđu kožu, dok umetnost često zahteva da ogolimo sopstvenu dušu. Postoji li neki deo vaše ličnosti koji publika nikad nije imala priliku da upozna?
- U poslednje vreme prilično sam se ogolela pred javnošću. Otkrila sam ono što sam čuvala 20 godina i što su do tada znali samo moji najbliži. Sve se dogodilo spontano, možda zbog emotivnog sagorevanja, a možda i iz potrebe da pošaljem poruku da i javne ličnosti plaču i da je slika o njihovim savršenim životima samo iluzija.
Pojavljivanjem u emisiji "Nikad nije kasno" ponovo ste podsetili javnost na svoj raskošni glas. Da li je taj nastup bio spontan korak ili povratak nečemu što je oduvek bilo deo vas? Kad biste morali da birate između glume i pevanja, čemu biste dali prednost?
- S moje strane sve je bilo potpuno spontano, ali ne i sa strane mog supruga Nebojše, koji je bio glavni protagonista cele priče. Prijavio me je bez mog znanja i odobrenja! Nerado sam pristala, ali nisam želela da se oglušim o njegovu najbolju nameru. Želeo je da me izvuče iz letargije u kojoj sam već poduže bila, pod uticajem određenih životnih okolnosti. A kad bih morala da biram između glume i pevanja, prednost bih dala pevanju. Ono je, uz likovnu umetnost, koju sam studirala, jedno od mojih prvih otkrića sebe i mojih najvećih ljubavi. Da nisam pevala, ne bih ni glumila. Upravo zahvaljujući jednom pevačkom nastupu krajem 2005. godine, dobila sam ulogu Petrojke.
Ovde želim da pomenem i pesmu "Čuvaj Bože crven božur", koju upravo privodimo kraju u studiju. Očekujem da pronađe put do slušalaca jer se oslanja na tradicionalni srpski melos, koji negujem i kojem sam verna.
Kažu da umetnici često stvaraju upravo iz ličnih preispitivanja i životnih lomova. Koliko vam je umetnost pomogla da zacelite sopstvene rane?
- Umetnost deluje blagotvorno, umirujuće i isceljujuće. Moj poriv bio je stvaralački i motivacioni. Imala sam nasušnu potrebu da se kreativno ostvarim u svim sferama. Kad zapevam, svi mi kažu da mi se u tom trenutku promeni izraz lica. Jednostavno, ponesena sam nekom posebnom energijom. Tada sam potpuno svoja.
Kad biste svoj sadašnji život morali da prenesete na platno, koje bi tri boje dominirale?
- Ja sam likovnjak, meni pripada čitav spektar boja! Trenutno u mom životu dominiraju kontrasti: ultramarin-plava, karmin-crvena i limun-žuta. To su osnovne boje iz čijeg mešanja nastaju sve ostale boje i nijanse. Slikovito rečeno, trenutno sam istovremeno srećna, zabrinuta i poletna.
Od savremene žene očekuje se da bude uspešna, snažna, nasmejana i da uvek sve drži pod kontrolom. U kojim trenucima sebi dozvoljavate da budete ranjivi i skinete sve uloge koje nosite pred svetom?
- Reagujem u zavisnosti od situacije. Ne opterećujem se time što sam poznata, pa pokazujem i dobre i loše strane svoje prirode. Mogu da budem izuzetno ljubazna, ali i veoma oštra ukoliko za to postoji razlog. Izgovoriću i psovku, pa makar me osudili oni koji "ne psuju" i koji su, valjda, rođeni u Finskoj (smeh)! Kažu mi da sam preemotivna i da to nije vrlina. Spremna sam da pomognem svakome, čak i nauštrb sebe, i često sebe stavljam u drugi plan. Rasplakaću se bilo kada, bilo gde i pred bilo kim. To sam ja.
Zrelost nam često donosi drugačiji pogled na prošlost. Koliko je vremena bilo potrebno da naučite da oprostite - sebi zbog nekih zabluda i pogrešnih odluka, a drugima zbog nerazumevanja vašeg životnog i umetničkog puta?
- Istina je da zrelost donosi drugačije razmišljanje i stavove. Kad bismo mogli da se vratimo u prošlost, verovatno bismo mnogo toga promenili. Hrišćanski je oprostiti drugima, ali i sebi. U tome i jeste lepota življenja. Kajanje nas prati šta god činili ili ne činili, pa se zato ne preispitujem previše. Biće kako biti mora. Verujem da će me onaj ko me danas ne razume možda razumeti kasnije.
Kad u tišini podvučete crtu, šta smatrate svojim najvećim ličnim uspehom? Na šta ste u svom dosadašnjem životu najponosniji?
- Sve čari profesije i poslovnog uspeha postaju neznatne pred onim što ostavljamo iza sebe kao ljudska bića. U mom slučaju, to je moja ćerka Andreja i trud da od jednog sićušnog bića izgradim ličnost koja će biti dobra i sebi i drugima. Čime će se baviti i gde će je život odvesti manje je važno od toga da, pre svega, postane dobar čovek. I moj drugi brak smatram velikim uspehom. U jednoj osobi objedinilo se sve što je jednoj ženi potrebno da bi se osećala voljeno, paženo, poštovano i srećno. A to je, na kraju, ono što svima nama daje osećaj ispunjenosti.
Autor: Nataša Todorović
