- Nikola Rokvić kaže da mu je važnije šta ostaje iza njega nego lični uspeh, a prvi solistički koncert u Sava centru nazvao je 'Susret'.
- Ističe da je porodica njegov oslonac, da decu uči dobrotu i poštovanje, a supruzi Bojani zahvaljuje na odricanjima.
- Humanitarni rad vidi kao odgovornost: ne treba okretati glavu od tuđe muke, jer i malo pomoći nekome može značiti mnogo.
Ako postoji neko za koga na estradi može da se kaže da je skroman, nenametljiv, lepo vaspitan i pun manira, i da uz sve to fantastično peva, onda je to bez sumnje Nikola Rokvić.
Iako je sin mnogima omiljenog pevača Marinka Rokvića, nikad nije želeo da karijeru gradi na njegovom imenu, već isključivo na svom talentu i umeću. I uspeo je. A pored svega toga, on je suprug i otac troje dece i ta uloga mu je najdraža u životu.
O tome šta su za njega prave vrednosti u životu, zašto se posvetio humanitarnom radu i šta sprema za predstojeći koncert, govorio je za naš magazin.
Trinaestog novembra održavate prvi solistički koncert u Sava centru, posle više od dve decenije karijere. Zašto baš sad i šta za vas simbolizuje naziv "Susret"?
- Mislim da za neke stvari u životu jednostavno mora da dođe pravi trenutak. Ja pevam više od dvadeset godina, prošao sam različite faze, bilo je uspona, padova, preispitivanja, sazrevanja. Kad sam počinjao, verovatno sam na uspeh gledao drugačije nego danas. Danas mi je mnogo važnije šta ostaje iza nas i kakav trag ostavljamo u ljudima. Voleo bih da to ne bude samo koncert na kojem ćemo pevati i otići kućama već da se ljudi susretnu sa svojim uspomenama, ljubavima, tugama i radostima. Da nekoga neka pesma vrati u mladost, da se neko seti osobe koju više nema, da se neko zagrli malo jače nego inače.
Vaš otac Marinko bio je velika muzička zvezda. Koliko vam je bilo teško da izgradite sopstveni identitet uz njegovo prezime?
- U početku sam imao potrebu da se dokazujem i pokažem da mogu da izgradim svoj put. Danas sam svestan da je naše prezime istovremeno i dar i odgovornost. Nisam želeo da budem drugi Marinko, već da budem svoj, a da sačuvam ono najlepše što sam od njega nasledio. Ponosan sam što sam njegov sin i mislim da ljubav prema roditelju nikad ne treba da bude teret, već snaga.
Na koncertu ćete pevati i očeve pesme. Kako ćete podneti emocije u tim trenucima?
- Ne znam da li se čovek ikad potpuno pomiri s gubitkom roditelja. Nauči da živi dalje, ali postoje trenuci kad nedostajanje postane posebno snažno. Očeve pesme su deo mene i naše porodične priče. Voleo bih da ih otpevam sa zahvalnošću, a ne samo s tugom. Ako mi glas zadrhti, neću to skrivati. I to je ljubav!
Govorili ste o bliskom odnosu s bratom Dariom. Šta vas je ta veza naučila o porodici?
- Naučila me je da porodicu ne treba meriti okolnostima, već ljubavlju koju osećamo jedni prema drugima. Dario je moj brat i zahvalan sam što imamo odnos kakav imamo. Život je previše kratak da bismo dozvolili da nas predrasude ili tuđa mišljenja udalje od ljudi koje volimo. Najvažnije mi je da naša deca odrastaju uz primer ljubavi, poštovanja i zajedništva.
Vaša supruga Bojana mnogo je toga promenila zbog porodice. Koliko ste svesni njenih odricanja?
- Što sam stariji, sve više razumem koliko je važno da nečiju ljubav ne uzimamo zdravo za gotovo. Bojana je imala svoje snove i ambicije, a zajedno smo gradili porodicu. Zahvalan sam joj na svemu što je uložila u naš zajednički život. Trudim se da je ne gledam samo kao suprugu i majku naše dece već kao ženu koja ima svoje želje i kojoj je potrebna moja podrška. Mi ljubav jedno drugome pokazujemo svakog dana...
Tata ste troje dece. Kakav otac želite da budete?
- Voleo bih da moja deca u meni uvek imaju oslonac, čak i kad pogreše. Najvažnije mi je da izrastu u dobre ljude, da budu zahvalni, pošteni i da imaju saosećanja za druge. Trudim se da ih učim svojim primerom, jer deca mnogo više gledaju šta radimo nego šta govorimo. Ne moraju da budu savršena, samo želim da nikad ne izgube dobrotu u sebi.
Prešli ste više od 1.000 kilometara na hodočašću. Šta vam je taj put doneo?
- Taj put mi je pomogao da zastanem i jasnije sagledam šta je zaista važno. Kad se udaljite od svakodnevice, ostanete sami sa svojim mislima, verom i pitanjima. Vera mi je oslonac, posebno u teškim trenucima, i podseća me da budem zahvalan na onome što imam.
Da li ste ikad razmišljali da odustanete od muzike? Šta danas želite da kažete svojim pesmama?
- Kao i svako, imao sam trenutke preispitivanja. Bilo je perioda kad rezultati nisu bili onakvi kakve sam očekivao, ali muzika je deo mene. Danas mi je važnije da pesma ima emociju i da mogu iskreno da stanem iza nje. Voleo bih da moje pesme prate ljude kroz različite životne trenutke i da u njima pronađu deo svoje priče.
Posvetili ste se humanitarnom radu. Koliko vas je pomaganje drugima promenilo?
- Naučilo me je da ono što je nama malo nekome može da znači čitav svet. Kad vidite kroz šta prolaze pojedine porodice, shvatite koliko je važno da ne okrećemo glavu od tuđe muke. Ako svojim imenom i mogućnostima mogu da pomognem nekome, smatram da je to moja odgovornost. Na kraju, nije najvažnije koliko smo postigli za sebe, već koliko smo dobra ostavili iza sebe.
Šta biste danas poručili mlađem sebi?
- Rekao bih mu da manje brine o tome šta drugi misle, da bude strpljiviji i da više vremena posveti ljudima koje voli. Danas znam da uspeh nije samo ono što postignemo već i ljubav koju sačuvamo. To bih voleo da publika oseti i na koncertu "Susret".
Kad biste mogli da vratite jedan trenutak iz života, koji biste izabrali?
- Voleo bih da mogu još jednom da provedem običan dan sa ocem. Tek kad nekoga izgubite, shvatite koliko su upravo ti mali, svakodnevni trenuci dragoceni.
Autor: Ljiljana Stanišić
