U istoriji srpskog glumišta postoje umetnici čije se ime ne meri brojem priznanja, već brojem osmeha, suza i aplauza koje su umeli da izvuku iz publike. Živojin Žika Milenković bio je upravo takav glumac – čovek koji je iza sebe ostavio ogroman opus, a svega jedno zvanično priznanje. I baš ta jedina nagrada ga je, paradoksalno – uplašila.
Za više od šest decenija rada, Milenković je odigrao preko 30 filmskih uloga, više od 300 televizijskih drama i serija i čak oko 150 pozorišnih predstava. Uprkos toj impresivnoj cifri, dobio je samo jednu nagradu – Nušićevu nagradu za životno delo, uručenu u Smederevu, i to kao glumcu komičaru. Umesto ponosa koji se podrazumeva, on je tu nagradu doživeo kao svojevrsni poraz lične ideje.
„Čini mi se kao da neko kaže: ‘Ajde, daj mu, da ne umre bez nagrade’. Znajući kako se nagrade dele, bio sam ponosan što do tada nisam dobio nijednu. Hteo sam da budem zapisan u istoriji pozorišta baš po tome. Nušić, koga sam često i rado igrao, malo mi je pokvario tu ideju“, govorio je Milenković sa sebi svojstvenom ironijom.
Od tog trenutka često je u šali tvrdio da su Smederevci krivi što mu je „pokvarena smrt“, jer je planirao da ode sa ovog sveta bez ijednog priznanja.
Glumac iz Niša, za narod i sa narodom
Živojin Žika Milenković rođen je 1928. godine u Nišu, gradu u kojem je načinio i prve glumačke korake. Glumačku karijeru započeo je 1947. godine u Niškom narodnom pozorištu, kome se tokom života vraćao u različitim ulogama – kao glumac, reditelj i upravnik.
Njegov put ka glumi nije bio akademski u klasičnom smislu. Završio je Višu pedagošku školu i radio kao nastavnik književnosti, ali ljubav prema sceni pokazala se jačom od sigurnosti učiteljskog poziva.
„U pozorištu je drugačije – vreme duže traje. Prvo se predstava sprema, ekipa se uigrava, a onda se izađe pred publiku. Studirajući književnost, istovremeno sam izučavao i glumački zanat. Tada nije postojala Akademija za pozorište, glumci su dolazili iz amaterskih družina“, objašnjavao je.
Soća Šurdilović – lik koji je ušao u kolektivno pamćenje
Široka publika zavolela ga je kao Soću Šurdilovića iz kultne serije „Vruć vetar“. Lik tvrdice sa južnjačkim temperamentom, istovremeno komičan i tragičan, postao je jedan od najprepoznatljivijih televizijskih karaktera u Jugoslaviji.
„Soća je, iako tvrdica, sinonim domaćina, čoveka koji se nosi sa surovim životom. Kao i gazda Cvetko iz ‘Ljubavi na seoski način’ – mudar, vispren, snalažljiv. Ti likovi su imali mane koje je trebalo opravdati i vrline koje je trebalo odbraniti. Kao u životu“, govorio je Milenković.
Garac iz „Srećnih ljudi“ – lik koji ga je najviše dotakao
Ipak, najdublju ličnu povezanost imao je sa likom Garca iz serije „Srećni ljudi“.
„Garac mi je jako drag jer je vredan čovek, ali gubitnik. Taj lik je pisan po mojoj meri. U mnogim segmentima mog života prepoznajem tog Garca, izuzev porodičnog. Zavoleo sam ga od prvog trenutka“, priznavao je.
Upravo u toj iskrenosti leži razlog zašto je publika Milenkovića doživljavala kao „svog“.
Pozorište kao sudbina i žrtva
Od 1952. godine igrao je u Beogradskom dramskom pozorištu, a od 1960. gotovo pune četiri decenije bez prekida. Tumačio je uloge u predstavama poput „Knjaz Miloš“, „Agaton“, „Klaudije“, „Spasoje Krtalić“.
„Gluma je sudbina. Ona je i žrtva, i nesanica, i neizvesnost. Svaka premijera je diplomski ispit, svaka predstava novi ispit. Ne može se živeti od jedne dobre uloge“, govorio je.
Uvek tačan, uvek spreman
Kolege su ga pamtili kao najtačnijeg glumca u ansamblu – dolazio je i po dva sata ranije na probe i predstave. Jedne sezone odigrao je čak 172 predstave, prelazeći iz uloge u ulogu sa istim žarom.
Na televiziji se pamte njegove uloge u emisiji „Veselo veče“, serijama „Ljubav na seoski način“, „Vruć vetar“, „Srećni ljudi“, „Porodično blago“. Na filmu je igrao u ostvarenjima poput „Davitelj protiv davitelja“, „Šmeker“, „Sok od šljiva“.
Narodni glumac na margini
Iako je bio miljenik publike, Milenković je ostao narodni glumac na margini sistema. Penzionerske dane dočekao je u siromaštvu.
„Penziju sam dočekao bedno i nezasluženo. Sve se svelo na jednu glumačku penziju. Unuk mi često dolazi na ručak, zove se Žika Milenković i mislim da nema razloga da se stidi tog imena“, govorio je bez gorčine, ali sa istinom.
Kad su mu ukrali alat, prestao je da vozi kola u sedamdesetoj, jer nije imao novca da kupi novi. Detinjstvo je, kako je pričao, takođe proveo u nemaštini – pamtio je dane kada se nedeljna pita delila na šest delova, da niko ne legne gladan.
Smrt velikog glumca
Žika Milenković preminuo je 18. marta 2008. godine, u 80. godini života. Zanimljivo je da je istog datuma, šest godina kasnije, preminuo i njegov kolega Dušan Poček, sa kojim je igrao u „Srećnim ljudima“.
Otišao je tiho, kako je i živeo, ali je ostao zauvek prisutan kroz likove koje je stvorio.
Veliki bard srpskog glumišta možda nije imao vitrinu punu nagrada, ali je imao ono najvažnije – mesto u srcima publike. I to priznanje ne bledi.
