Sećanje na Balaševića ne bledi. Iako na zahtev porodice nema zvaničnih pomena, njegovi stihovi žive među ljudima – u stanovima, automobilima, na trgovima i u mislima onih koji su uz njegovu muziku odrastali.
Pesma za one koji znaju – skriveni dragulj iz osamdesetih
Na zvaničnom Jutjub kanalu Đorđa Balaševića nedavno je objavljena pesma koju znaju samo najveći fanovi. Reč je o numeri iz osamdesetih godina, simboličnog i tipično balaševićevskog naziva – „I zato kažem ti pripazi…“.
Pesma je nastala za film „Majstor i šampita“ iz 1986. godine, u režiji Bate Prelića. U tom ostvarenju glumili su Sonja Savić i Dragomir Gidra Bojanić, a Balaševićeva muzika savršeno se uklopila u duh filma – tiha, pomalo gorka, ali iskrena i topla. Ova numera danas ima dodatnu težinu, jer podseća na jedan manje poznat, ali izuzetno dragocen deo njegovog stvaralaštva.
Hrvatska i pesma koja leči rane
U Hrvatskoj se, međutim, ovih dana posebno govori o jednoj drugoj Balaševićevoj pesmi. Portal Index.hr objavio je tekst pod naslovom „Kako je jedna Balaševićeva pesma lečila dušu Srba iz Hrvatske“, u kojem se autor osvrće na snagu i univerzalnost njegovih stihova.
„Panonski mornar nije bio tek dobroćudni Srbin koji je razumio Hrvate, nego čovek koji je prihvatao ljude. Sasvim dovoljno da ga se doveka zapamti“, navodi se u tekstu, jasno naglašavajući da je Balašević prevazilazio nacionalne i političke granice.
„Stari laloški vals“ – pesma o onima koji nemaju gde da se vrate
Reč je o pesmi „Stari laloški vals“, još jednom raritetu iz bogatog Balaševićevog opusa. Njeni stihovi posebno pogađaju one koji su iz prvih redova doživeli besmisao ratova devedesetih i na sopstvenoj koži osetili raspad nekadašnje Jugoslavije.
„Nisam ja došao, di da se vraćam?“, peva Balašević, dirajući pravo u srce svih koji su, bez obzira na stranu, morali da napuste domove, gradove i uspomene. Ta rečenica postala je simbol izgubljenih povrataka i večite potrage za mestom kojem se pripada.
Autor teksta na Indexu posebno ističe emotivnu snagu Balaševićevih reči:
„Prekrasne su mi i violina onog Roma (nažalost, takođe pokojnog) Ignaca i zvonke tamburice, ali mi sve to ni izbliza ne cepa srce kao Đoletove reči o nesretniku koji se nema gde vratiti.“
Odlazak koji je ostavio prazninu
Đorđe Balašević preminuo je u 67. godini života, u Kliničkom centru Vojvodine. Umro je u svom voljenom Novom Sadu, gradu koji je nebrojeno puta opevao i kojem se uvek vraćao, makar kroz pesmu.
Njegov odlazak ostavio je prazninu koju je teško popuniti, ali i neizbrisiv trag u kulturi, muzici i sećanjima generacija.
„Dobro jutro, Novi Sade“ – reči koje ostaju
Balaševićeve reči o Novom Sadu danas zvuče kao tiha poruka nade i nostalgije:
„U nama još ima stare slave, drži se stari grade. Ima u tebi još uvek mirisa one stare varoši kojoj su svi zavideli, u kojoj su se svi osećali pomalo neprijatno koliko je bila bolja od drugih gradova. Dobro jutro Novi Sade, imamo mi još uvek fore da se vratimo na puteve stare slave“, govorio je nekada na Radiju 021.
