Da nije bilo tog kobnog 31. jula 2011. godine, Ljubiša Stojanović Luis danas bi napunio 73 godine.
Rođen na današnji dan, 25. juna 1952. godine u Leskovcu od oca Žike, majstora za obradu drveta i majke domaćice sklone pevanju, Luis se kroz život kretao pokazujući svoj neverovatan dar.
Bračni par Stojanović se sa dvojicom sinova, Ljubišom i 20 meseci mlađim Draganom selio od grada do grada jer je otac, nemiran po prirodi, tražio bolji posao. Tako se Ljubiša rodio u Leskovcu, pa su se preselili u Mionicu, pa u Kučevo gde se rodio Dragan, a potom u Ćupriju, Donji Milanovac i naposletku Negotin.
Dom za nezbrinutu decu u Negotinu je vrveo do sreće kada bi im Luis došao, donoseći knjige, odeću, muzičke instrumente, a to se često dešavalo. Zbog njegove ljubaznosti, pažnje i velikog srca, Luis je dobio titulu počasnog stanovnika Negotina.
Ail kakav je bio najbolje možete zaključiti iz njegove priče ispričane pre više od decenije za magazin Story.
"Imao sam samo dvadeset meseci kada se na Đurđevdan rodio moj brat Dragan. Majka je bila u jednoj sobi sa bebom, dok sam ja iz druge osluškivao šta se dešava. Pojavio se otac i stavio mi u krilo jagnje koje mi je tada ličilo na ogromno čudovište. Bio je to poklon kojim je želeo da mi pokaže da zbog brata neću biti zapostavljen," pričao je Luis u intervjuu koji je dao za Story nekoliko godina pre smrti.
"Jeli smo ono što smo imali. Majka Milica pravila je ćeten alvu, palačinke, petkom smo imali pasulj na trpezi, a nedeljom u jedan sat ručali meso... Nikada nismo bili gladni i za sve je bilo dovoljno hrane.
Otac je bio stručnjak za obradu drveta, pa je mogao da bira u kom gradu i u kojoj firmi će raditi. Majka je bila domaćica, ali izuzetno nadarena za pevanje."
Nemiran na oca, Luis je u školi vrlo često umeo da upadne u nevolju:
"Na premijeri predstave koju sam lično osmislio, zaboravio sam tekst i na licu mesta izveo uspešnu improvizaciju. Direktor škole na kraju mi je prišao i rekao: Zbog ovoga možeš da letiš iz škole! Lepo ti je rečeno da naučiš tekst, a ne da ovako brljaš. Sledećeg dana saopšteno mi je da se predstava ipak nastavlja, tako da slobodno mogu da izmišljam tekst jer se upravo to svidelo publici. U sedmom razredu osnovne škole počeo sam da hvatam krivine i otac mi je naredio da se manem pozorišta i muzike. Tatine reči preneo sam direktoru koji mi je postavio ultimatum: Ili ćeš nastaviti da glumiš ili ćeš dobiti jedinicu iz vladanja zato što si bacio papir od čokolade za vreme otkrivanja spomenika, što je dovoljno da te izbacimo iz škole. Tako sam kao pozorišna zvezda završio osnovnu i poželeo da upišem srednju muzičku školu," otkrio je tada Luis.
Iako prilično liberalan, njegov otac smatrao je kako bi Ljubiša trebalo da se bavi muzikom, ali za život mora da napravi i neke ozbiljnije temelje.
"Otac mi je predložio da prvo završim gimnaziju i posle toga radim za vojsku, za siguran stan i redovnu platu. Odlučio sam da ga poslušam, ali ponavljao sam prvu godinu, što je bilo presudno da od tate dobijem dozvolu da se prebacim u srednju muzičku školu u Nišu, na solo pevanje, saksofon i teoriju muzike. Za vreme raspusta putovao sam autostopom sa gitarom na leđima, svirao na moru i spavao po dečjim kampovima. Bilo je prelepo," pričao je Luis.
Luis je upisao Fakultet muzičkih umetnosti u Nišu. Za to vreme trenirao je rvanje, a u međuvremenu svirao i od toga zarađivao za život.
"Nisam voleo da se tučem, za razliku od mog brata koji je bio rukometaš, ali rvanje nije tuča, već sportsko nadmetanje. Prvi stepen fakulteta završio sam u Nišu, a potom studije nastavio u Beogradu. Svirke su me odvele u Ivangrad, sadašnje Berane, gde sam upoznao jednu atraktivnu devojku. Nevena je bila moja prva žena, a venčali smo se 1973. kada sam napunio dvadeset jednu godinu."
Dvanaest meseci kasnije, Nevena i Luis dobili su sina Miodraga koji sada živi u Nemačkoj.
"Miodrag je golman u jednom fudbalskom klubu u okolini Minhena. Srećan sam što ga imam, ali taj brak bio je glup potez. Razveo sam se 1979. godine. Dok smo bili zajedno, na Nevenin nagovor prihvatio sam ponudu da predajem muzičko vaspitanje na Pedagoškoj akademiji u Negotinu. Od četrdeset učenika u razredu, nijedan nije imao sluha. Zato sam ih na prvom času pitao kakve ocene žele za kraj godine. Sledećeg dana pojavila se inspekcija koja me, naravno, nije podržala u nameri da ne predajem po planu i programu. Iako je plata bila dobra, za katedrom sam se zadržao samo tri dana. Nevena me je napustila 1979. godine, dok sam bio u vojsci. Pokušali smo ponovo godinu dana kasnije, ali nije išlo. Dete je ostalo s njom. Kad je izbio rat u Sloveniji, ona se ubila."
Prelomna godina u Luisovoj karijeri bila je 1980. kada je snimio prvu ploču pod nazivom "Ne kuni me, ne ruži me majko", koja je imala dijamantski tiraž. Ubrzo potom usledili su koncerti u zemlji i inostranstvu.
"Odlučio sam da promenim imidž pre jednog nastupa na moru 1981. Obrijao sam glavu, pa su me mnogo pažljivije gledali i slušali. U to vreme niko nije bio ćelav. Svake večeri brijao sam glavu, a koža me je pekla sve dok se nisam navikao. Kum mi je, valjda inspirisan mojom obrijanom glavom, pričao da se u Kairu, gde radi njegova majka, nose galabije slične onima koje su se ovde nosile za vreme Nemanjića. Naručio sam nekoliko komada, a posle sam ih lično šio. Sada ih imam u raznoraznim desenima i krojevima, u više od osamdeset varijanti."
Pred kraj 1983. godine Stojanović je svojom muzikom opčinio Ruse, ali kratak period pre toga bio je na veoma teškom iskušenju.
"Pošto sam otišao u Nemačku i stekao državljanstvo te zemlje, zbog poslovnog zatišja jedno vreme morao sam da perem stepenice u Minhenu za nadnicu od sedamnaest maraka na sat. Kada su ponovo krenule svirke, upoznao sam Dubravku, moju drugu suprugu, s kojom sam bio sedamnaest godina u braku. Danas imamo sina Marka i ćerku Maju. Sve je krenulo nabolje, a klavijaturista Saša Subota i ja održali smo oko pedeset koncerata u Rusiji. U Peterburgu smo imali sedamnaest nastupa, a na svakom nas je slušalo po trideset šest hiljada ljudi."
To iskustvo ostalo mu je urezano u pamćenje kao izvor energije koju nikada pre toga nije osetio.
"Tada sam osetio vrhunac emocija, kao da me neko mazi. Ispred očiju bleštalo mi je jako svetlo, nisam osećao pod, lebdeo sam dok su mi tekle suze, a voda curila iz usta... Ništa mi nije bilo važno, samo sam molio Boga da taj osećaj nikada ne prestane. Nešto slično doživeo sam nekoliko puta u životu. Muziku sam mogao da opipam, kao da je u pitanju materija. Bilo kakav orgazam neinteresantan je u poređenju s tim. Neki moji drugari kažu da to uopšte nije bezazleno jer može da se poludi, a ja odgovaram da na ulazima švedskih psihijatrijskih klinika piše: Između nas i vas je razlika u tome što ste vi u većini," s osmehom je pričao Luis.
U trenutku razvoda sa Dubravkom 1999. godine, Luis je u novi život zakoračio samo sa jednom torbom na leđima, a potom je upoznao devetnaest godina mlađu Silvanu Stojnić. Troje dece, Sergije, Andrej i Ela Mita su tu kao večiti dokaz njihove ljubavi.
Otišao je iznenada...
Ovaj muzičar, koji je bio toliko živ da su ga kolege, porodica i milionski auditorijum smatrali magistrom života, poginuo je u automobilskoj nesreći vraćajući se sa nastupa, u pedeset devetoj godini.
Vest je isprva prihvaćena s nevericom, a potom je usledila tuga. Iza njega je ostalo šestoro dece, a Maja i Marko, iz drugog braka, njegovi su naslednici i u muzičkom smislu. Ostale su i uspomene. A sam Luis rekao je u jednom od intervjua za Story:
"Ko nema uspomene, nema ni život. Žao mi je što nisam bio uz oca kada je umro, ali prisustvovao sam sahrani. Kada te zbog nostalgije uhvati jeza, kada ti zasuze oči, to osećanje može da bude lepo."
I ostale su pesme.
(Stil/Story)
