Beki Bekić je pevač koji decenijama živi i radi u Srbiji i za njegovo ime nikad se nje vezao nijedan skandal. Ipak, pre par godina pevač narodne muzike imao je velikih problema prilikom kupovine stana u Beogradu.
Naime, nakon deset godina života i rada u Beogradu odlučio je da kupi nekretninu u Borči, upriličio je veselje za svoje prijatelje, a onda kada je sve trebalo da se reši i zakonskim putem on je dobio "odbijenicu", a kao razlog se navodilo da nije dozvoljeno zaključenje ugovora o prometu nepokretnosti jer se na predmetnoj nepokrenosti menja nosilac prava svojine u korist lica druge nacionalnosti, što posredno i neposredno izaziva nespokojstvo i nesigurnost kod građana druge nacionalnosti.
"Nikad nisam krio da sam Albanac. Ali, uvek sam isticao da sam poreklom iz Gusinja u Crnoj Gori. Jugoslovenski sam orijentisan i teško mi je palo ovakvo gledanje republičkih vlasti. Čuo sam za taj zakon, ali kada mi je stiglo zvanično obaveštenje preko advokata, plakao sam kao dete. Pa zar u Beogradu, gradu u kojem sam sve postigao, ali i kojem sam mnogo dao, da nemam prava da kupim stan?," bio je iskren Beki ne krijući da ga je ta situacija izuzetno potresla.
Ipak, kasnije je sve došlo na svoje i pevač se skrasio sa svojom porodicom.
Beki Bekić je rođen kao Behljuj Behljulji u višečlanoj porodici Idajete i Malića Behljujija.
Ime i prezime je promenio tek kada je počeo ozbiljno da se bavi muzikom. U prodici Behljulji je bilo dvanaestoro dece, osam dečaka i četiri devojčice, a Idajeta i Malić su pored svoje, odgajili još šestoro siročića.
Beki je jednom prilikom ispričao da je njegov otac, po zanimanju zanatlija, bio vrlo blag i nikada ih nije tukao. Majka je bila mnogo strožija. Kada su se starija braća poženila, on je ostao da radi s ocem. Počeo je da radi s osam godina.
Osnovnu školu je završio u Gusinju. Posle škole je radio u zemljoradničkoj zadruzi. Istovarao je vreće sa brašnom, šećerom, cementom i slično. Svaki zarađeni dinar je davao majci.
Njegov talenat je primetila prvo učiteljica Milena Vučelić. Ona ga je nagovorila da nastupa u horu, uprkos tome što je bio vrlo stidljiv.
“Otac je došao u neke godine, ostario je, nas je puno bilo i nije mogao da nas othrani. Najstariji brat, koji je jedno vreme bio u Nemačkoj, on nas je jedno vreme dosta pomagao i hranio, ali i on se oženio i stvorio svoju porodicu i sasvim normalno je bilo da ima drugih obaveza. I onda sam ja bio taj koji je krenuo. Nisam se libio nikakvog posla, radio sam sve i svašta. Dođe kamion, ja istovarim, radim, posle podne odem u školu i tako zaradim neki dinar da možemo da se prehranimo”, ispričao je Beki.
Nije se nikad hvalisao, govorio je iskreno o roditeljima i odrastanju. Kaže da je od njih naučio kako treba da se ophodi prema drugim ljudima, kako da ih tretira, a i od njih je usvojio prave vrednosti.
"Moji roditelji su nepismeni, a mudri i čestiti ljudi. Napisao sam im posvetu u vidu pesme, baš onako kako sam mnogo puta čuo iz njihovih usta: "Budi pošten, budi dobar čovek sine moj, čuvaj braću, sestre svoje, poštuj tuđi znoj". Tako je nastao i "Alipašin izvor", moja stihovana autobiografija. Stao sam ispred vode što izvire iz kamena, ide u reku i uliva se u jezero. Tom raju u kome sam odrastao posvetio sam pesmu."
"Naučio sam od roditelja da gajim poseban odnos prema komšijama, bukvalno bratsku i sestrinsku ljubav. Govorili su mi: "Čuvaj komšiju i komšinicu, to je tvoja sestra i tvoj brat". I sad kad se sretnem sa komšinicama iz Gusinja, one dovedu sboju decu i kažu: "Ovo je tvoj ujak".
Folker je otkrio i da mu nije smetalo što odrasta u tako velikoj porodici, sa 17 braće i sestra.
“Voleli smo se i družili se i cenili smo život, i dan-danas cenimo život, jer znamo kako smo živeli i gde smo sad, a nikad ne zaboravljamo ko smo i odakle smo i kako smo potekli”, izjavio je pevač.
Iako su mnogi bili iznenađeni što je rano počeo da radi fizičke poslove i da na taj način zarađuje, on tvrdi da mu to nije bilo teško.
“Nije mi teško padalo, zato što smo naučeni odmalena. Odmalena sam pomagao i majci i ocu. Moja žena se čudila kako ja radim kućne poslove, jer ja sam to gledao od majke i ona nas je učila da ako oni nisu tu, mi treba da znamo da očistimo, da skuvamo, da budemo čisti. Ja i sad svoju garderobu slažem kao vojnik, mora sve da bude na svom mestu”, kazao je Beki i dodao da mu nijedan posao nije bio stran:
“Sve sam radio, i građevinu, jedno vreme i u osnovnoj dok sam bio, pa posle i u srednjoj. Najviše smo tovarili taj pesak, šljunak, koji smo vadili iz reke, iz Grnčara. I ja sam tada, sa 14-15 godina, napravio rekord. Sedam FAP-ova sam mogao da natovarim dnevno sam. Za mene to nije bilo teško, još kad si mlad, brz, poletan. Guram kolica, nosim ciglu, ja pevam. Ljudi su voleli da me slušaju. Kad sam tovario šljunak, uvek je bilo pauze i ja sam uvek pevao. Ustajao sam uvek u 4-5 sati, prvo sam vežbao, jer sam trenirao sam karate, gledajući slike, filmove. Uvek sam trčao, bio sam u kondiciji. Ako pre podne idem u školu, popodne radim, i obrnuto, a uveče stignem da izađem sa društvom. Samo sam razmišljao ‘samo da završim školu i da steknem porodicu, samo da nešto uradim i da se zaposlim i da pomognem mojima’. Najviše sam razmišljao o sestrama, muškarci će se snaći, a one, ko zna”.
Beki je, naime, otkrio i šta su mu savetovale njegove starije i iskusnije kolege i ispričao koliko su se vremena promenila kada je on počinjao karijeru pa do sada.
"Nas su učili kad smo mi počinjali da se pojavljujemo maltene u istom, ja sam se uvek pitao zašto, a oni su mi rekli: "pa da bi te zapamtili".
Kad sam snimio pesmu "Eh, kad bi se ti vratila", izabrali su mi jedan džemper i rekli su mi: "u ovom ćeš non-stop da se pojavljuješ da bi te ljudi zamaptili" - ispričao je pevač u emisiji "Pesmom za dušu".
(Stil/Biografija.org)
