DAĆE BOG DA BEPČE ZAPLAČE I U MOJOJ KUĆI: Milan Milošević otvoreno za Stil o teškoj prošlosti, majci, poslu i željama...

Milan Milošević je najdraži voditelj širokih narodnih masa. Davno su gledaoci rijalitija saznali za njegovu tešku prošlost, tako da veruju i njegovom razumevanju i osećanjima prema učesnicima. Ovih dana je u trendingu jer se vratio tamo gde, kako kaže, i pripada.

Šou se nastavlja, ponovo ste posle 11 meseci pauze voditelj "Zadruge". Koliko vam to znači, kako se osećate?

- Kad sam razmišljao kako će biti ukoliko bih se vratio, i tokom pregovora s Mitrovićima, nisam zamišljao da će mi biti ovoliko drago. Čak sam mislio da nikad više neću moći to da radim. Ali kad sam počeo, već posle deset minuta činilo mi se kao da nikad nisam ni odlazio. Očito sam u "Zadruzi" svoj na svome, još mnogo sigurniji, odmorniji i spreman za posao.

Gledaoci su se toliko navikli na rijalitije da se čini kako se od učesnika traži sve više i više.

- Da, stalno se traži nešto jače. To nam je išlo naruku, prikazivali smo ljubavne prevare koje mogu da se vide samo u filmovima. Dokle god ljudi strasno prate naš program, znači da nas gledaju. Mi uvažavamo njihove kritike i rado primamo pohvale. Super je, samo nek se vrti priča. Na dobrom smo putu.

Treba stići do nivoa voditelja kog poštuju.

- Pa da, na početku sam imao tremu. Mislio sam da je dovoljno biti lep i spremiti se za emisiju, ali nije baš tako. Moraš da znaš sve odnose između učesnika i da im uđeš u svaku poru. U stvari, i ja sam rijaliti učesnik. Spuštam se i dižem na njihov nivo. Moram da imam rijaliti mozak da bih radio taj posao.

Ima li trenutaka kad vam je posebno teško da gledate i slušate događaje u emisiji?

- Naravno. Na teme o nasilju u porodici ne mogu da ostanem imun. To svi znaju. Tokom korone dobro je što sam nosio vizir, da se ne vide moje suze, koje su tekle u potocima. Kad god se govori o tim teškim životnim pričama, ja se potresem. Očito su to moje traume iz detinjstva i ostaće u meni zauvek. Pojača mi se stres, dlanovi mi se znoje, ali šta da radim. Moram da se suočim s tim šta nosim u sebi. Ali zato znam šta da ih pitam i zato su moje ispovesti najgledanije. Ono što je mene bolelo boli i njih. Sve nas bole iste stvari u životu.

Postali ste sve dominantniji kao voditelj, vi određujete granice ponašanja. Da li je to rezultat pauze koju ste napravili?

- To je dobro zapažanje i baš o tome mi mnogi gledaoci pišu. Vratio sam se s velikim vetrom u leđima, a to je želja gledalaca, da se vratim. Nezapamćeno je da ljudi toliko čeznu za nekim voditeljem i da pišu mesecima. Pored plate i dogovora sa Željkom i Milicom, vratio sam se zbog publike. Nije fraza, ali kao da sam uživao što me zovu nazad i došao sam svestan da sam tamo najveći autoritet. Vičem: "Tiše!" i kad svi ćute. Da se zna ko kosi, a ko vodu nosi. Ipak mora da postoji poštovanje, a u mom slučaju se pretvorilo u strahopoštovanje.

Maksimalno je posvećen majci Rajki

Neko ko sa vama deli traume i njihov je svedok je vaša mama Rajka. Nedavno je dala intervju za Kurir, u kojem je o vama govorila s neverovatnom ljubavlju.

- Kritikovao sam jedan deo intervjua, ali nisam se naljutio. Još bi ona svašta rekla, jer misli da mora iskreno da se priča. Nije navikla na šou-biz pa se izlajala. Vidim da su se kolege uhvatile za to što sam kao mali imitirao pevačice, Lepu Brenu - što i jesam, ali nije važno.

Nakon njenih mnogih zdravstvenih nevolja, kako se ona sad oseća?

- Mama ima težak oblik depresije. Kako je ostala nepokretna zbog svih preloma kostiju koji ne mogu da se zacele, ima previše vremena da razmišlja o svemu što je preživela. Jedan sin se ubio, drugi ima cerebralnu paralizu, tu je i moje teško detinjstvo, prvog muža su joj ubili, drugi ju je maltretirao... Sedi i uzdiše. Govorim joj da ne vredi stalno da se vraća na te događaje, ali ne pomaže. Sve druge njene bolesti lakše bi se izlečile da nema depresije. Dovodio sam joj najveće specijaliste, ali rekli su da ona ne želi samoj sebi da pomogne, želi da živi u prošlosti. Hrani se tim, to je održava u životu! Zamislite!

Kako je doživela vaš povratak na Pink?

- Skroz je živnula! Nije mogla da gleda "Zadrugu" dok mene nije bilo. Kad sam se vratio, kaže: "Sad mogu na miru da umrem." Mnogo voli Željka i Milicu. Misli da treba da radim samo na Pinku. Razumem je. Majka je, starija žena, zna da tamo imam sigurnost i poštovanje. Za to se hvata, želi da bude bezbrižna bar što se mene tiče.

Dolazi li joj u posetu neko od šire familije, komšiluka, prijatelja da je malo trgne od prošlosti?

- Ne baš. Plaćam ženu da bude uz mamu. Ispoštovao sam njenu želju da ostane u Sremskoj Mitrovici. Recimo da dva puta mesečno telefonom razgovara sa svojom sestrom, jedinom koja joj je ostala, a mama je trinaesto dete u svojoj porodici. Kao trinaesto prase, tako je i prošla u životu. Sestra je tri godine starija od nje i veoma se vole. I moji prijatelji joj svrate, nenajavljeno, donesu joj meda... Tokom korone se jako uplašila, nije želela da joj niko dolazi, čak ni ja. Kad dođem kod nje, mi se za sat vremena i posvađamo, i izljubimo, i isplačemo... Sve faze prođemo. Naučio sam da moram na nju da viknem kako bih je povratio. Na štakama ide do toaleta, tako vežba volju. Ali toliko se smanjila da sam morao da joj kupim štake za decu.

Ima li nekog poklona koji može da je obraduje?

- E, kako je starija, sve više voli slatkiše i "smoki". Kao malo dete je. A voli i garderobu, bluze. Ali - ne nosi ih. "Nosiću ih na onom svetu", kaže. Mnogo je dobra. Mene je nekad cela ulica ogovarala jer sam bio drugačiji. Ali ona o deci tih ljudi nije rekla nijednu ružnu reč. Uvek ih je hvalila.

Omiljena Milanova slika iz detinjstva

Kako je sa zdravljem vaš brat Zoran, bolestan od cerebralne paralize, koji je već decenijama u domu u Staroj Moravici?

- U avgustu je napunio 51 godinu. Ide ka dole. Da je dobro - nije. Kretanje mu je maksimalno otežano, totalno su atrofirali mišići. Noge su mu kao lijane. Nedavno sam ga posetio, mama nije mogla da ide, ali smo u stalnom kontaktu sa sestrama. Znamo se, i one i on su tamo tridesetak godina. Potpuno se promenila garnitura pacijenata, mnogo mlađi od njega su zauvek otišli. Dokle će mu bog dati da živi - ne znam. Ali mozak mu radi. Pamti sve ljude koji su bili u domu, pita za njih. Gleda me u dnevnim terminima i kad ja ulazim, viče: "Miki! Bat, bat!" Miki, brat.

Pojavljuju se napisi da biste želeli da imate dete. Je li to tačno?

- Bio je to moj odgovor na pitanje da li za nečim žalim u životu. Da, žalim što se kao mlađi nisam ostvario kao otac. Nije mi bog dao. Došlo je vreme u životu kad bih to uradio po svaku cenu. Sa mojih 46 godina još postoji šansa. Ovo što je uradila Marija Šerifović dalo mi je potpuno drugu dimenziju. Ne znam, nisam pametan.

Da li bi surogat-majka morala da zadovolji vaše kriterijume?

- Jao, do maksimuma. Težak sam i u izboru prijatelja, a kamoli nekog ko bi mi rodio dete. Omaklo mi se kad sam to rekao novinarima. Takav sam, što na umu, to na drumu. Videćemo. Možda se desi i normalnim putem. Bog me je pogledao u životu, pa nek mi pomogne da bepče zaplače i u mojoj kući.

(Autor: Ljilja Jorgovanović)

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.