Jasna Đuričić je rođena u Rumi 16. aprila 1966. godine. Završila je Akademiju umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Branka Pleše. Bila je stalni član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu od 1990. godine, gde je bila prvakinja Drame. Njeni roditelji nisu imali dodira sa svetom umetnosti. Otac je radio u trgovini, a mama čitav život kao knjigovođa, ali su joj pružali beskrajnu podršku kada je odlučivala o svom budućem pozivu.
Ideja o glumi vrtela se oko nje stalno, a sve je krenulo od Jasnine neverovatne znatiželje za životom, njenih širom otvorenih i jako živih očiju, nekog neizdrža, želje za stalnim pokazivanjem – da peva, igra, zabavlja druge, imitira...
Veliki orman u garaži prepun stare garderobe, koju je njena majka skupljala i nosila u Crveni krst, bio je pravo carstvo. Menjala je uloge u zavisnosti od toga šta dohvati. Glupiranje se nastavljalo uveče ispred TV-a, igrala je uz muziku, onako pripremljena za krevet. "Borili su se da me stave na spavanje. Imala sam previše energije",seća se. "A bila sam i prgavo dete, mnogo sam se tukla". Na jednoj priredbi u Domu kulture u Rumi, gradu u kom je i rođena, trebalo je s drugom decom iz vrtića da izrecituje pesmicu o proleću. Svi su dobili po jednu strofu, a odmah posle nje bilo je predviđeno da nastupi njena drugarica Verica. "Verica je bila sitna kao miš, nežna i preslatka. Toliku je tremu imala da je odjednom počela pre mene da govori svoj deo. Samo sam joj zalepila ruku preko usta. Briznula je u jezivi plač. Njena mama je istrčala na pozornicu da je uteši. Moja majka je urlala, a ja sam rekla: „Pa eto joj!“ Jedva se program nastavio", rekla je za medije.
Previše vatre i energije je u njoj, isključiva je, odsečna i često samu sebe nervira zbog toga. "Meni je najteže, ako mi iko veruje. Samo sada više nisam svađalački tip, čak i ne znam da radim to na neki klasičan, 'ženski' način. Moja ćerka Una je Lavica takođe, a moj muž Boris je Strelac. Kad je sklad, onda je besprekorna harmonija, a kad je frka, najbolje je da se neko ukloni. Srećom, ja se ispraznim, i to je to, bes i ljutnja me ne drže dugo".
Jasna sebe definiše kao majku i suprugu, pa tek onda kao glumicu i profesorku glume na Akademiji u Novom Sadu. "Žena stasa kada dobije dete. Sve se jako lepo složi i odjednom ti postane jasno šta je važno, šta je manje važno, a šta uopšte nije važno. Uspostavi se sistem vrednosti. To je trenutak kada prestaneš grčevito da razmišljaš samo o sebi", priča.
Najveći problem je naći nekog ko može da te razume, priznaje. I Borisu Isakoviču, glumcu za koga je udata, i njoj ovo je drugi brak. "Divim se ljudima koji od početka do kraja izguraju zajedno. Meni je bilo jezivo teško i dugo sam smatrala razvod braka svojim najvećim neuspehom, životnim porazom. Moji roditelji su se voleli do poslednjeg dana, došla sam iz tradicionalne porodice. Onda sam shvatila da je još gore ako ljudi u braku muče decu. Nije strašno priznati neuspeh i dati sebi i drugu i treću šansu, i četvrtu ako treba", rekla je. Što bi rekle babe, sve prođe i sve se zaboravi. Kaže Jasna da ništa ne bi menjala. Brzo ju je stigla nova ljubav, ljubav kakvu nije mogla ni da zamisli. "A za dete je najvažnije da ima mirnu situaciju u kući i da dobija mnogo ljubavi sa svih strana. Mogući su svi oblici porodice", tvrdi.
Podsetimo, film "Quo vadis, Aida" bosanskohercegovačke rediteljke Jasmile Žbanić, proglašen je najboljim evropskim filmom 2021. godine sinoć u Berlinu na dodeli 34. Evropske filmske nagrade. Nagrade su dobili Žbanić i glavna glumica Jasna Đurčić koje su proglašene najboljom evropskom rediteljkom/glumicom.
