Šteta što Dragana Marinkovića nema više u zabavi koju gledamo na televiziji. Pun životnog iskustva, obrazovan na sarajevskoj akademiji glume, oprobao se kao šoumen i voditelj i svuda je bio sjajan. Ono što ga razlikuje od mnogih kolega je brutalno iskreno razmišljanje o svetu u kome živi i u kome rastu njegova deca. Razgovaramo o njegovoj hit predstavi na Tašmajdanu i manje komičnim stvarima.
*Predstava "Kakva ti je žena takav ti je život" umesto u avgustu odložena je zbog epidemije za septembar. Kako vam padaju ova odlaganja?
"Ne znam, nemam pojma šta da kažem. Predstava je popularna, igra se na kartu više, možda smo i mogli da odigramo, ne znam... Već je dolazilo do odlaganja u poslednjih godinu dana. Kao da je ovo malo igranje sa nama, sa ljudima generalno. Ali, valjda ćemo opstati u ovom ludilu."
*Kako živite u vremenu korone?
"Pokušavam da je ignorišem. Mnogo je nepoznanica i ne želim da upadnem u taj vrtlog informacija, dezinformacija, plašenja. Gledam da se što manje inficiram stručnim, polustručnim i nestručnim teoretičarima zavere, rekla-kazala, vakserima, antivakserima. Trudim se da živim svoj život normalno uprkos svim događanjima. To je moj jedini beg od surove stvarnosti."
*U kriznim vremenima porodica se ili mobiliše ili raspada. Šta se dešava kod vas?
"Mnogi su se našli zatečeni, pogotovo prošle godine. Neki su bili lažni moralisti, pa kada su se našli u šah-mat poziciji, popucali su i popadali. Ostali su iskristalisali svoje odnose i postali još jači. Živimo u fejk vremenima. Postali smo sebični, razmaženi, samoživi i posle se čudimo što ne možemo da živimo bolje. Moja porodica je izašla iz ovoga jača."
*Svašta nam se dešava. Ima li nečega što vas posebno nervira?
"Kao i uvek: ljudska glupost, laž, opšti sklad nesklada. Život je jednostavan, nego ga ljudi komplikuju. Nailaziš na milion prepreka, od onoga "to ne može" pa nadalje. Od stvari koje su lako rešive neko ti napravi budalaštinu od života. Tako nam je kako nam je, živimo. Ne znam ni ja kako živimo. Dve najveće stvari zbog kojih smo na margini Evrope su predrasude i lažni moral. Tu je i obrazovanje. Nekada sam mislio da su jedina nada, uteha i spas u ovoj dečici. Međutim, vrlo malo roditelja se bavi svojom decom. Nekada su se deca vaspitavala, danas decu gaje. Plus, prezentuju im se loše stvari, i još ta onlajn nastava... Mladi se potpuno zatupljuju. Non-stop se radi na tome da i oni upadnu u taj kliše kvazi evropskog načina života. Što bi rekao Meša Selimović: "Ni sa kim se istorija nije poigrala kao sa nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti"."
*Ima li još nekih citata koje volite?
"Svašta mi prolazi kroz glavu, od Kaligule pa nadalje. Ali volim Andrića i Mešu. Oni su pronikli u naš mentalitet. Balkanofil sam, iako ima hiljadu stvari koje me nerviraju. Takav nam je i život, tragikomičan. Večno je pitanje da li smo komični u svojoj tragičnosti, ili tragični u svojoj komičnosti. To je pitanje svih pitanja, kao hamletovsko "biti ili ne biti". Imam narodnu uzrečicu "Boga se bojim, ljudi se stidim" koju sam naučio od bake. Treba imati stav, ali i to dolazi sazrevanjem. Danas misliš da si prejak, sve znaš, prespreman si, a onda za tri meseca skontaš da si u tim danima fulio, napravio kiks. To znači da si sazreo. I to je dobro."
NE PROPUSTITE
*Zašto vas ne zovu da igrate u ovim brojnim serijama? Vi mnogo možete.
"Ne znam, nisam deo te sekcije. Ni kreativno ni finansijski nemam tu vrstu zadovoljštine. Par puta su me zvali, ali sam odbio. Poraznije je gledati tako nešto nego rijalitije. Veći je blam gledati neke serije, počevši od sinopsisa, glumačkih rola, do rediteljske palice... Nepristojno je. Treća decenija 21. veka, a ne znaš šta je pisac hteo da kaže. Nerviraju me rimejkovi starih serija, banalni su. Koji rimejk je dobar? "Kamiondžije"? Ko može da zameni Pavla Vujisića ili Čkalju? Neke stvari se ne diraju. Dajte nešto novo. Evo, "Pozorište u kući" - Bjelogrlića je Đuza prekucao. Brstina je pretalentovan, ali ja nikada ne bih smeo da igram "Radovana Trećeg". Zoka Radmilović ga je prekucao i stavio tačku. Čudi me da ne možemo da napravimo dobar vodvilj poput "Prijatelja", "Vila i Grejs"...postoje postulati. Ovako, hiperprodukcija ne ostavlja nikakvu vrednost iza sebe."
*Ima li nešto da vam se dopada?
"Sviđa mi se "Ne diraj mi mamu", dobar tekst, sjajna ekipa. Nemam vremena sve da gledam, samo "uzmem bris". Toliko je toga. Zato imamo bezbroj akademija, državnih, privatnih, pa kurseva. Nismo mi Bolivud, malo je tržište."
*Verujete li u ono što ljude blaži i teši: "Doći će sve na svoje mesto"?
"Jesam optimista. Dođe sve na svoje mesto, ali ne globalno. Porodica je embrion svakog zdravog društva. Prvo treba da napraviš balans i dobre vibracije sa samim sobom, pa sa najmilijima i onda prijateljima, rodbinom, kumovima, svojim mikrokosmosom. Kada bi svako od nas to radio, ne bismo živeli tuđe živote, bavili se tuđim stvarima i ne bismo ugrožavali ni sebe ni druge."
*Šta govorite sinovima Lavu i Fjodoru?
"Vrlo sam ozbiljan kad ovo govorim. Zezamo se mi, u redu, ali imam repliku koju im često govorim: "Nemoj me razočarati". Ozbiljan sam, ne lažem ih. Nisam snishodljiv, ne kupujem ljubav. Nisam ja bankomat i ne želim da odrastaju u laži. Zna se hijerarhija, ko je otac a ko sin. Moramo biti iskreni jedni prema drugima, pogotovo onima koje volimo. Sve drugo je zabluda i kad tad izađe na nos. Shvatiš da si sam. To je poput autogola. Sve što je na prevaru kratkog je daha. Bolno sam direktan. Kod mene je vojna disciplina, ja sam prošao kroz JNA. Ne može da prođe nikakvo bahaćenje, tako sam odgojen. Sa 18 godina postaješ odgovoran za svoje postupke. Majkama svoje dece kažem da tada treba da napuste dom i idu u život. Dotle je naš zadatak da od njih napravimo ljude. Decu treba što pre osamostaliti, uliti im radne navike i želju da se bore. Život nije ni bajka ni film. Govorim im da ne požele životni put posut ružama, jer kad te ruže uvenu, ostane samo trnje."
*Da li je ljubav lek za sve? Može li da umije i osveži naša nezadovoljstva?
"Tako mi se upravo i završava predstava "Kakva ti je žena takav ti je život". Kaže moj junak Miki: "Uvek postoji onaj mali, sićušni deo kosmosa koji možemo da popravimo. To smo mi. A u kosmosu postoji samo jedna boja koja daje smisao životu - boja ljubavi". Nema boljeg odgovora."
*Za čime najviše žudite - glumom, zaradom, boljim životom?
"Došao sam na nivo da mogu da biram hoću li igrati seriju ili film. Nedavno sam odbio jedan. Branim esnaf. Ponuđeno mi je nešto nepristojno. Mi smo živa bića, nemamo mecene, nema porodice Mediči da se bavi nama, živimo od toga. Ne treba se prodavati za sitne pare. Bar da si kreativno zadovoljan, pa da pristaneš. Čeznem za normalnošću. Da profesionalno radim, sarađujem, budem opušten, lagan. Samo ostvareni ljudi su takvi. Iskompleksirani i neostvareni džukci prave zamke, podmeću nogu i nađeš se u egzistencijalnoj krizi, što ne valja. Svaka roba ima svoga kupca. Ali, uzmite novinarstvo kao primer. Vaš esnaf je najgore prošao u poslednjih nekoliko decenija. Treba opstati. Ne znam da li je pametno biti Don Kihot, ali treba biti rebel. Ja sam večiti rebel, kao da mi je 18 godina. Ne znam da li bih prošao bolje da sam rektalni alpinista."
