Ne samo što izgleda savršeno, Marijana Tabaković je ljubazna, ali odlučna, prijatna, ali profesionalna, obrazovana, ali nenametljiva. Sa svojom prepoznatljivom crvenom kosom, ova lepotica iz Berana postala je omiljeno TV lice, a o sebi misli da zrači srećom koju joj daju porodica, suprug i dvoje divne dece.
Voditi jutarnji program, biti prvo lice koje ljudi vide na TV ekranu u toku dana, sigurno zahteva više vrsta odgovornosti. Koja je vama najbitnija, a koja najteža?
- Divan je osećaj kada znate da se zaista veliki broj ljudi budi uz vas. Svakodnevno dobijamo veliki broj mejlova i poruka podrške i lepih reči upućenih našem timu i to je dodatni motiv da moramo da budemo još bolji. To mi je najbitnija odgovornost - da našim gledaocima pružimo jasne, precizne i pre svega tačne informacije. Što se tiče najteže odgovornosti, ona ne postoji, jer zaista volim svoj posao i radim ga punim srcem. Iz svakog tog jutra i dana se trudim da izvučem nešto lepo. I uspeva mi.
"Jutro" traje pet sati. Koliko je naporno biti fokusiran tako dugo?
- Naporno je prejaka reč, pre bih rekla da je izazovno. Ali se trudim da sve što bi eventualno moglo da me u tome ometa, ostavim po strani. Kvalitetan san i dobra priprema su ključ uspešnog "Jutra". I sjajan tim koji je uz mene. Ispunjavaju me razgovori sa ljudima različitih struka i znanja, jer odem kući bogatija za neko novo iskustvo i saznanje. U tome je i čar ovog posla - nijedan dan nije isti i mislim da je to ono što mene vuče napred.
Završili ste Fakultet političkih nauka, odsek novinarstvo. Da li se praksa razlikuje od teorije?
- Taj fakultet je odlična osnova za sve one koji nameravaju da se ozbiljno bave ovim poslom. Praksa je svakako drugačija, jer u krajnjem, upravo ona razdvaja žito od kukolja. Mišljenja sam i želim da verujem u to da ovaj posao ne može da radi baš svako. Novinarski talenat jednostavno mora da postoji, a sve dalje je njegova nadogradnja.
Kako je došlo do toga da odete na Dojče vele, u Bon? Da li vam je prijala Nemačka?
- To je bilo potpuno spontano i na predlog mog brata od ujaka, koji je rođen i živi tamo. Video je onlajn poziv nemačkog medijskog javnog servisa Dojče vele za mlade praktikante i, ne pitajući me, napisao mejl urednici redakcije na srpskom jeziku. Bilo mi je mnogo lepo u Kelnu, gde sam živela, i Bonu, gde sam radila. Šest meseci, koliko sam boravila tamo, učinilo je da po povratku u Beograd gazim sigurnije, svesnija sebe i onoga što želim da postanem.
U kakvoj porodici ste odrasli? Kakvo vaspitanje ste dobili? Da li vam je vreme devojaštva i studija bilo zanimljivo?
- Odrasla sam u tradicionalnoj crnogorskoj porodici, punoj ljubavi i poštovanja. Reč i red, kao dve najvažnije osnove na kojim sam odrastala, prate me i danas. Uvek se sa setom prisećam svog detinjstva u Beranama, jer je bilo baš lepo. Svako ko me dobro poznaje zna koliko volim grad u kojem sam rođena i koliko budem uzbuđena čim pređem granicu. Tamo su moji roditelji i to dete u meni negde duboko u sebi pati za tim vremenima kada je bezbrižnost bila način života. Ali sam srećna, jer sam zahvaljujući njima sve ono što danas jesam. Onda je došlo vreme studija, kojih se sećam takođe sa osmehom, jer me je upravo tada Beograd prigrlio i u moj život doveo mnogo divnih prijatelja, sa kojima sam delila i dobro i loše.
Udati ste i imate dvoje male dece, Petru i Pavla. Kakva su vaša iskustva sa odgajanjem dečaka i devojčice? Jesu li dečaci zaista nemirniji?
- Pavle je jedan veseo i ljubopitljiv dečak. Sve ga zanima i nemiran je u duhu te radoznalosti. Treba zaista znati ispratiti njegov tempo. I kada se rodila Petra, svi su mi govorili da su devojčice drugačije i da će biti mirnija. Međutim, ona je potvrda one izreke da pravila ne postoje. Mislim da je čak i nemirnija. Ali sam veoma ponosna na oboje i uživam u toj njihovoj radoznalosti koja me, iz dana u dan kako odrastaju, sve više oduševljava. Suprug i ja se trudimo da od njih napravimo pre svega dobre ljude, a ostalo će oni sami.
Imate li vi i suprug vremena za sebe, poneki izlazak, hobi ili dobro popodnevno spavanje?
- Popodnevne dremke nema, jer smo svi na okupu od otprilike 15 sati, kada završimo s našim obavezama, a deca sa vrtićem. I tada obično idemo u zajedničku šetnju. Trudimo se on i ja da uhvatimo neko naše vreme, a to je obično posle devet uveče, kada deca odu na spavanje. Tako da se još uvek, zasad, uklapamo u njihov ritam. I ne žalimo se, jer i te kako vredi.
Koliko ste domaćica u kući?
- Koliko moram (smeh). Izveštila sam se u planiranju ručkova, tako da kuvam da uvek imam jedan ručak koji će "ostati i za sutra". Trudim se da deca imaju kvalitetne obroke i da poštujemo vreme, tako da, i kada nekada malo zakasnim s pripremom ručka, Petra je tu da me podseti da je vreme da se postavi sto. Ne izbegavam kućne poslove, ili je možda bolje reći da oni ne izbegavaju mene. Moram priznati da me nekada i smiruju, pogotovo kada imam stresne dane iza sebe.
Uz vaš šarm i profesionalnost, uvek se ističe i vaša velika lepota. Traži li i lep izgled vreme, pažnju... novac?
- Najvažnija je sreća iznutra i nije kliše kada to kažem. Zaista, koliko ste ispunjeni iznutra, toliko zračite spolja. Meni je veoma važno da segmenti mog života koji me guraju napred budu ispunjeni - a to su porodica i prijatelji. I kada su ta polja ispunjena baš onako kako treba, a hvala bogu jesu, to se i vidi na mom licu. Ne posvećujem mnogo vremena svom izgledu ni na koji drugi način. Uobičajena nega lica i - to je to. Ono od čega ne odstupam i za šta mislim da svaka žena može da odvoji deset minuta jeste šminka. Retko ćete me videti a da nisam našminkana. To su moji mali rituali koji me dodatno ispunjavaju i u kojima zaista uživam.
U jednom razgovoru pomenuli ste da vam pišu i traže recept za boju kose. Hajde, otkrijte nam bar da li boju kupujete ili je to mala tajna vašeg frizera?
- Slobodno mogu da kažem da je boja kose postala moj zaštitni znak. Recept nemam, jer je to isključivo tajna moje Milene, koja je, pre svega, moja prijateljica iz detinjstva, pa tek onda frizerka. Ona zna kako dišem i u skladu sa tim je "smućkala" tu čuvenu boju. Osećam je kao da je moja prirodna boja. Nećemo je menjati. Ni boju, a ni Milenu.
Crvenokose važe za opasnice. Jeste li i vi takvi, umete li da planete, održite lekciju? Zapravo, kakvi ste iza kamera?
- Mene boja kose nije odredila kao opasnicu, već moj karakter koji je nekada jednostavno takav. Ali opasnica sam u smislu da ne dam na sebe i na ljude koje volim. Uvek otvoreno i iskreno kažem šta mislim, iako sam više puta upravo zbog toga i stradala. Ne vole ljudi da čuju istinu, ne umeju svi da se izbore s tim. Čak su pojedini zbog toga i odlazili iz mog života. Ali ja sam od onih koji veruju da za sve postoji neki dobar razlog. Sa mnom ljudi uvek znaju na čemu su. Večiti sam isterivač pravde, zato me zabole i tuđe nepravde. I to što gledaoci imaju priliku da vide ispred kamere, to sam ja i iza. Nema razlike. Možete možda i da probate da odglumite nešto što niste, ali publika to uvek primeti. Pozitivni komentari koje svakodnevno dobijam potvrđuju da sam na dobrom putu i da kurs ne treba menjati.
Hoćete li otići na odmor ove godine?
- Moja deca uveliko pričaju da idemo na more, jer čuju da su pojedini drugari iz vrtića već otišli. Verujem da hoćemo, planirali smo, ali još uvek ne smem da se radujem, jer se situacija sa pandemijom menja iz dana u dan. Nadam se da ćemo uspeti, jer smo se uželeli putovanja.
