Novinarsku karijeru je započela ranih 90-ih godina radeći volonterski na Radio Lazarevcu. Od 1993. godine radi na Radio Televiziji Srbije. Prvo je radila kao novinar Jutarnjeg programa, a potom dobila priliku da vodi „Beogradsku hroniku“. Jedno vreme je na RTS-u uređivala i vodila emisiju „A sada Rada“. Emisija je tokom dve sezone imala 53 epizode koje su išle u popodnevnom terminu nedeljom.
Životna priča Sonje Vukićević: Balerina koja je opčinila celu Jugoslaviju! (FOTO)
Detinjstvo, mladost i obrazovanje
Rada Đurić (Đorđević) je rođena 1966. godine u Valjevu. Ime je dobila po baki Radmili. S ocem Aleksandrom, majkom Mirjanom i tri godine starijim bratom Dragoljubom živela je u Lajkovcu. Aleksandar je radio kao železničar, a porodica je živela u Lajkovcu sve do njegove smrti. Naime, Radin otac je preminuo kada joj je bilo devet godina. Nakon toga majka je dobila posao u Lazarevcu, pa su se preselili u taj grad. S obzirom na to da su roditelji radili Rada je odrasla sa bakom Radmilom koja je maštala da joj unuka postane harmonikašica.
Osim toga, pošto je bila vrsna kuvarica, baka joj je „u amanet“ ostavila svoj lični kuvar sa malim tajnama koje nije otkrivala ni jednoj komšinici ni rođaki. Prvi javni nastup Rada je imala čak i pre nego što je krenula u školu. Naime, na jednoj priredbi je recitovala neku pesmicu, a i danas se seća da zbog aplauza nije htela da siđe sa scene. Osim toga, voditeljka se seća u bež haljinice koju joj je baka za tu priliku isplela, te „palmice“ na glavi, tada vrlo popularne frizure za devojčice. U osnovnu školu je krenula sa šest godina, godinu dana pre svoje generacije, jer je želela da joj učiteljica Ruža Lukić bude razrednica.
Mnogi su upravo učiteljicu Ružu smatrali oličenjem prave dame. Rada je redovno učestvovala u brojnim sekcijama i školskim priredbama povodom velikih praznika. Veruje da se tada razvila njena ljubav prema poslu kojim se bavi više do 20 godina. Sa devet godina je izgubila oca. Premda je to bila velika tragedija i nemerljiv gubitak za sve, Rada smatra da ih je to dodatno zbližilo. Pet godina kasnije se sa majkom i bratom preselila u Lazarevac.
Po završetku osnovne škole upisala je gimnaziju. Tokom prve dve godine pohađala je prirodno-naučni smer, a potom kulturu i javno informisanje na smeru novinarstva. Želela je da postane glumica, ali pošto se u to vreme gluma smatrala „neozbiljnim zanimanjem od koga se ne može normalno živeti“, odlučila se za novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Majka je njen odlazak u Beograd vrlo teško podnela, ali je u njihovoj porodici važila i danas važi deviza da je majka srećna kada su joj deca srećna.
Tokom prve godine fakulteta Rada je živela u Studentskom domu „Vera Blagojević II“. Bila je to velika promena, prvo jer je iz malog grada preselila u velegrad, a potom joj je bilo teško da se navikne na uslove koji su vladali u domu. Već sledeće godine je sa drugaricom Dragicom Vuksanović iznajmila stan. Drugarice su se zbližile toliko da su kasnije postale i kume. Apsolvirala je u roku i vratila se u Lazarevac, tako da nikada nije zvanično dobila diplomu novinara. Novinarska karijera Još se tokom Radinog detinjstva dalo naslutiti da će se baviti nekim javnim poslom, a s obzirom na to da je studirala novinarstvo logičan sled događaja su bili mediji.
Prvo je volontirala, a potom i radila honorarno na Radio Lazarevcu. Godine 1993. RTS je raspisao konkurs za novinare, a Rada je izabrana kao jedan od najboljih kandidata za taj posao. Zanat je, kao i većina mladih novinara „pekla“, u „Jutarnjem programu“ kod legendarnog novinara i TV voditelja Branislava Baneta Vukašinovića. Snimala je priloge i za druge emisije, te četiri godine radila kao honorarac. Svakodnevno je autobusom putovala iz Lazarevca u Beograd i tu rutinu je ponavljala više od 20 godina.
Godine 1998. godine dobila je priliku da vodi „Beogradsku hroniku“, informativnu emisiju koja se emituje svakog radnog dana u terminu od 17:45. Teme su uglavnom bile lokalne, ali su kasnije prerasle i na nacionalni nivo kako su se gledaoci sa svojim problemima sve češće javljali redakciji emisije. Svojom spontanošću, harizmom i gestikulacijom Rada Đurić je osvojila srca gledalaca širom Srbije i regiona.
Neretko je nailazila na kritike zbog prebrzog govora i preterane upotrebe ruku tokom objašnjavanja teme, ali jedno je sigurno, Rada je svojom pojavom i načinom vođenja „Hronike“ navela gledaoce da joj veruju i da joj se svakodnevno javljaju sa lepim i manje lepim temama. Više od 20 godina ona neguje ljudski pristup temi i ljudima koji je gledaju. Kaže da se, dok govori, ne obraća kameri nego ljudima i da verovatno u tome leži tajna njene popularnosti. U šali dodaje da pola Srbije ima njen broj mobilnog telefona, ali da joj to ne smeta, jer, kako kaže, svakog drugog dana bez kucanja ulazi u domove drugih ljudi, te da je najmanje što može za njih da učini jeste da im se javi na ulici ili putem telefona.
Životna priča Monike Seleš: To što sam njega izgubila boli me više nego rana od noža! (FOTO)
Svesna odgovornosti svog posla Rada se uvek trudi da pomogne onima kojima može. Zato joj neretko nakon emisije gledaoci šalju cveće i druge poklone. Ona im uzvraća osmehom i toplim rečima, ali i velikom profesionalnošću u poslu, pa mnogi priznaju da su „Beogradsku hroniku“ gledali upravo zbog nje. Tokom 2015. godine uređivala je i vodila autorsku emisiju „A sada Rada“ koja je emitovana nedeljom na RTS-u. Kako je voditeljka jednom prilikom kazala, reč je o emisiji koja je namenjena „pristojnim, dobro vaspitanim, hrabrim i dostojanstvenim ženama i muškarcima koji i dalje veruju da ljubav i pravda pobeđuju“.
Verovatno je to objašnjenje dala jer i sama pripada takvoj grupi ljudi i vaspitana je da ceni takve vrednosti kod poznanika, prijatelja, sagovornika, kolega. Emisija je emitovana u dve sezone, a ukupno je snimljeno 53 epizode. Rada je nastavila, kao i do tada da se sa kolegicom Slađanom Tomašević, rotira u ulozi voditeljke „Hronike“. Upravo je energičnost i posvećenost ono po čemu se razlikuje od drugih voditelja. Svoju spontanost i vedar duh ne krije ni dok vodi program uživo, te je, uprkos kritikama, već dugi niz godina jedna od najvoljenijih voditeljki na javnom servisu. Kako kažu njene kolege, Rada nije od onih novinara koji svoje iskustvo nerado dele sa mladim kolegama.
Uvek je spremna da pomogne mlađima da se snađu kada ste tek upuste u avanturu zvanu „televizijsko novinarstvo“. Iskreno priznaje da je pogađaju kritike, ali i da joj prija popularnost. Dodaje da voli svoj posao premda je nekoliko puta bila u iskušenju da ga napusti. Rada kaže da joj je izuzetno drago što je građani doživljavaju kao svoju i što je podržavaju, te da upravo to predstavlja potvrdu njenog rada.
Privatni život
Rada Đurić je rođena 1966. godine u Valjevu. Odrastala je i školovala se u Lajkovcu, Lazarevcu i Beogradu. Uprkos tome što je oca izgubila kada joj je bilo samo devet godina, majka i brat su joj uvek pružali veliki ljubav i pažnju. Prvi javni nastup je doživela i pre šeste godine, a već tokom osnovne škole je redovno nastupala na školskim priredbama.
Jednom prilikom je ispričala kako se prvi put zaljubila u četvrtom razredu osnovne škole. Na sreću, ta ljubav je bila uzvraćena, a to iskustvo joj je kaže, odredilo dalji ljubavni život, jer je nastavila da bira, ne samo lepe nego i divne momke, te da ljude jednostavno deli na dobre i zle. Prva prava i velika ljubav joj se dogodila u srednjoj školi. Srećom, njenog tadašnjeg dečka, koji je bio pet godina stariji od nje, lepo su prihvatili i majka i brat. Kako je jednom prilikom kazala, bila je to veza „dovoljno ozbiljna da ponese epitet prve prave ljubavi, ali i dovoljno neozbiljna da bude za ceo život“.
Želela je da upiše glumu, ali se odlučila za novinarstvo. Apsolvirala je u roku, ali nije diplomirala. Vratila se u Lazarevac, a 1990. godine se udala za Gorana Đurića, druga iz srednje škole. Dve godine kasnije su dobili ćerku Veru, a 1998. je rođen sin Despot. Kako je Rada jednom prilikom ispričala, Despot se prvih mesec dana zvao Jakov, ali je Vera, koja je dobila ime po pokojnoj baki, „prelomila“ i odlučila da se zove Despot.
Jednom prilikom je priznala da je bio veliki izazov vaspitavati decu tokom burnih devedesetih godina, ali da se trudila da im usadi prave vrednosti bez obzira na to gde i kako odrastaju. Upravo zato su Đurići odlučili da svoj život grade u Lazarevcu, jer su smatrali, a voditeljka i danas smatra, da je za decu bolje i lakše da odrastaju u manjem mestu. Vera je sa 18 godina otišla na studije u Ameriku, a Rada se sa suprugom razvela dve godine kasnije. Premda retko govori o svom privatnom životu, ne krije da joj je taj period, prvenstveno zbog dece, bio vrlo stresan.
U jednom intervjuu je kazala da „čovek mora da iživi nesreću, da bi mogao da se raduje sreći, jer smo skloni tome da je ne prepoznajemo“. Dodala je da se iz poraza više nauči nego iz pobeda. Kaže da je kroz posao, ali i privatni život uvek vode emocije. Ne samo bližnjima, nego i gledaocima pored malih ekrana, Rada uvek poklanja svoje srce. Osmeh joj je postao zaštitni znak, a mnogi je cene zato što kroz emisiju ume na dobar način da predstavi i lepe i ružne priče. Ona kaže da je taj osmeh njeno jedino oružje.
Njena glavna deviza u životu je „budimo ljudi“. Voditeljka priznaje da voli kafanu, te da joj nije važno da li je tradicionalna kafana sa živom svirkom ili neki „fensi“ kafić. Kaže da ima dosta energije i da je ponekad „troši nemilice“, a nekada i „uludo“. Dodaje da je kroz život vode „sumanuti optimizam“, ljubav, hrabrost i doslednost, te da je danas više zadovoljna stvarima koje je uradila, nego što je nezadovoljna.
Jednom prilikom je priznala da se najviše plaši umiranja, a da „do tada najviše strahuje od lažne besmrtnosti“.
