Kraj mrtvog tela Kurta Kobejna pronašli su oproštajno pismo, a onda shvatili kome se obraća: Majka je ridala čitajući koga je krivio za samoubistvo

Smrt Kurta Kobejna, frontmena Nirvane i jedne od najuticajnijih figura svetske grunge scene i dalje je mnogima šok, a propraćena je kontroverzama i teorijama koje preživljavaju decenijama. Zvanični uzrok je samoubistvo, ali mnogi njegovi fanovi i danas odbijaju da poveruju u tu verziju, tvrdeći da se iza svega krije mnogo mračnija priča. Ono što je sigurno jeste da je uz njegovo telo pronađeno oproštajno pismo napisano crvenim mastilom, zajedno sa albumom „In Utero“.

Pismo Kurta Kobejna

„Za Boddaha,“

Govori ti čovek koji se, uprkos svemu, oseća poput iskusne budale koja bi radije pristala na sopstvenu kastraciju nego što bi još jednom odglumila detinjastu jadikovku. Ali ovo što pišem mora biti jednostavno za razumeti. Sve one lekcije iz pank-roka, svi principi nezavisnosti, zajedništva i autentičnosti koji su me nekoć oblikovali — ispostavili su se surovo tačnima.

Godinama ne osećam uzbuđenje ni dok slušam, ni dok stvaram muziku. To me ispunjava neopisivom krivicom. Kada stojimo u bekstejdžu i kada se svetla ugase, a masa počne da urla, ne osećam ono što je osećao Fredi Merkjuri. On je istinski voleo i upijao tu energiju. Divim mu se i zavidim mu na tome. A ja? Ja vas ne mogu prevariti. Nikoga. Ne bi bilo pravedno ni prema vama, ni prema meni. Najgori zločin bio bi da se pretvaram da se zabavljam, da uživam, da je sve kao pre.

Ponekad imam utisak kao da bih morao nekako da se udarim i probudim pre izlaska na scenu, ali to ne pomaže. Trudio sam se, bog zna da jesam, ali to nije dovoljno.

Svestan sam da smo uticali na mnoge i da smo mnoge usrećili. Možda sam od onih narcisa koji vrednuju stvari tek kada ih izgube. Previše sam osetljiv, suviše emotivan, i možda bih morao potpuno da poludim da bih ponovo pronašao onaj dečiji entuzijazam koji sam nekada imao.

Tokom poslednje tri turneje dobijao sam ogromnu podršku — i od ljudi koje poznajem i od fanova. Ali ni to me ne oslobađa unutrašnjih frustracija, krivice i empatije koja me lomi. Verujem da u svakome postoji nešto dobro, a možda ja jednostavno volim ljude previše, toliko da me to čini beskrajno tužnim. Tužna, mala, nezahvalna Riba. Isusov čovek.

Zašto jednostavno ne uživam u svemu ovome? Ne znam.

Imam ženu koja je oličenje snage, ambicije i empatije. Imam ćerku koja me užasno podseća na ono što sam nekad bio — puna ljubavi, radosti, želje da svakoga zagrli, jer veruje da su svi dobri i da joj niko neće nauditi. A taj njen svet toliko me plaši da jedva funkcionišem. Ne mogu da podnesem pomisao da bi Fransis jednog dana mogla postati očajna, autodestruktivna figura kakva sam ja postao.

Od svoje sedme godine nosim u sebi čudnu mržnju prema ljudima, valjda zato što se oni tako lako povezuju, razumeju i saosećaju. A ja… ja osećam previše. Volim previše. Žao mi je svakog, možda i previše.

Hvala vam svima, iz dubine mog gorućeg, bolnog stomaka, na pismima i brizi tokom ovih poslednjih godina. Ali ja sam, čini se, čudna, razmažena beba koja više nema ni strasti, ni vatre. Zato, zapamtite: bolje je izgoreti nego izbledeti.

Mir, ljubav, empatija.

Kurt Kobejn

Fransis i Kortni — čuvaću vas na svom oltaru.
Kortni, nastavi. Zbog Fransis. Zbog njenog života, koji će biti neuporedivo srećniji bez mene.

VOLIM VAS. VOLIM VAS.

Majčina slutnja i rana tuga koja je oblikovala Kurtov život

Nekoliko dana nakon što je svet saznao za smrt Kurta Kobejna, 9. aprila, njegova majka Vendi O'Konor izgovorila je rečenicu koja je ostala upamćena kao sumorna potvrda njenog straha:
„Sad je otišao i pridružio se onom glupom klubu.“
Aludirala je, naravno, na tragično poznati Klub 27 — skupinu muzičkih ikona poput Džimija Hendriksa, Dženis Džoplin i Džima Morisona, koji su takođe preminuli u 27. godini života. Te njene reči zvučale su kao odjek porodičnog bola, ali i duboke slutnje da je Kurt već dugo hodao po ivici između života i smrti.

Iako su svi zvanični tragovi i dokazi ukazivali na samoubistvo, mnoge stvari u vezi sa njegovim poslednjim danima i dalje bude sumnju i intrigiraju obožavaoce širom sveta. Uprkos zvaničnoj verziji, Kurtova smrt ostala je otvorena rana — prostor pun pitanja, teorija i bolnih uspomena.

Njegova majka je već narednog dana sugerisala da je Kurt možda verovao da je to bio njegov jedini izlaz, jer je njegova duša bila napaćena mnogo pre nego što je postao muzička ikona. Njeno svedočenje osvetljava jednu veću istinu: Kurt je godinama nosio unutrašnje pukotine, još od trenutka kada su se njegovi roditelji razveli — događaja koji je na njega ostavio neizbrisiv trag i postao temelj njegove kasnije usamljenosti, frustracija i unutrašnje rastrzanosti.

Iako je delovalo da je kasnije u životu pronašao određeni mir — oženivši se Kortni Lav i dobivši ćerku Fransis 1992. godine — taj mir očigledno nikada nije dostigao njegovu dušu onako duboko kako je svet želeo da veruje. Slava, ljubav i porodični život nisu uspeli da zaleče stare rane. Naprotiv, slava je njegovu izolovanost samo produbila: što je bio voljeniji od miliona, to je više osećao da ne pripada nigde.

Zbog toga su i danas mnogi skloni teorijama da je njegova smrt bila rezultat nečasnih radnji, a ne sopstvene odluke. Međutim, bez obzira na te spekulacije, jedna činjenica ostaje: smrt Kurta Kobejna na simboličan način predstavlja kraj ispovesti o jednoj preosetljivoj duši koju je svet rano video, ali nikada u potpunosti razumeo.

Koreni njegove tuge krenuli su iz porodice

Prema biografiji „Teži od raja“, Kurt je kao dete bio radostan, razigran i pun životne energije. Rođen 20. februara 1967. u Aberdinu, u saveznoj državi Vašington, odrastao je kao dečak koji je fascinirao okolinu svojom sposobnošću da spontano ponovi melodiju sa radija ili da satima crta, stvarajući sopstvene male svetove. Njegova sestra Kim kasnije je govorila o njemu sa toplinom:
„Čak i kada je bio mali, mogao je samo da sedne i svira nešto što je čuo na radiju. Voleo je umetnost, bio je radostan dečak.“

Ali ta svetlost nije potrajala. Razvod njegovih roditelja kada je imao devet godina bio je lom koji će obeležiti čitav njegov život. Umesto da razume da su njegovi roditelji prolazili kroz sopstvene borbe, Kurt je razvod doživeo kao sopstveni neuspeh, kao nešto što je njegovom dečijem srcu poručivalo da više ništa nije sigurno. U kasnijim godinama tvrdio je da je tada prvi put osetio duboko ukorenjenu tugu i krivicu — emocije koje će ga pratiti tokom celog odrastanja.

Nakon razvoda, dugo je osećao da ga je svet izdao. Jedina stabilna figura u njegovom unutrašnjem životu bio je njegov imaginarni prijatelj, Bodah. U trenucima kada je osećao da ga niko ne razume, Bodah je bio jedini kome je mogao da se poveri. Zato nije iznenađujuće što će decenijama kasnije svoje poslednje pismo upravo njemu posvetiti.

Na zidu njegove dečije sobe kasnije je pronađen ispisani stih, neka vrsta nedovršene molitve ili krika:
„Mrzim mamu, mrzim tatu. Tata mrzi mamu. Mama mrzi tatu.“
U tim kratkim, bolnim rečima otkriva se sve: rana tuga, zbunjenost, detinja usamljenost. Taj zapis bio je mali prozor u dušu dečaka koji je pokušavao da razume zašto je njegov dom prestao da bude mesto sigurnosti.

Kako je rastao, ta rana nikada nije u potpunosti zarasla. Samo se transformisala — u umetnost, u bunt, u muziku, ali i u destruktivne porive koji će jednog dana postati deo njegove tragične sudbine. Kurt je postajao ikona, ali ispod tog sloja ostajao je dečak koji je nikada nije prestao da traži toplinu, stabilnost i mir.

Razvod, usamljenost i osećaj odbačenosti

Razvod roditelja bio je prelomni trenutak koji je, prema mišljenju mnogih biografa, najdublje oblikovao emotivni pejzaž Kurta Kobejna i kasnije doprineo njegovoj tragičnoj smrti. To nije bio običan porodični raskol — za osetljivo dete kakvo je Kurt bio, razvod je predstavljalo nešto poput ličnog raspada sveta. Tek kasnije će priznati da je upravo tada prvi put osetio intenzivnu krivicu i sram, kao da je on sam odgovoran za to što su se njegovi roditelji udaljili jedno od drugog.

Nakon razvoda, Kurt je počeo da gubi apetit, zatvarao se u sebe, povlačio se u tišinu i prestao da jede. U jednom trenutku njegovo fizičko stanje bilo je toliko narušeno da je morao da bude hospitalizovan zbog malnutricije. Kao dete, nije imao pravi način da objasni svet odraslih koji je iznenada izgubio stabilnost — umesto toga, povukao se u unutrašnji svet ispunjen tišinom, crtežima i zamišljenim razgovorima.

„Mogao je da sedi u tišini duže vreme, ne osećajući potrebu da sa nekim priča,“ rekao je njegov prijatelj iz detinjstva, prisećajući se koliko je Kurt rano postao sklon introspekciji i melanholiji.

Posle razvoda, preselio se kod oca i naivan, dečiji način pokušao da postavi granice straha: zamolio je oca da mu obeća da nikada neće izlaziti ni sa kim osim sa njegovom majkom. Međutim, život ga nije štedeo — njegov otac se ubrzo ponovo oženio, a taj trenutak slomio je preostali deo Kurtove iluzije da je bar jedan odnos u životu stabilan.

Kurtov otac kasnije je priznao nešto što zvuči gotovo surovo, ali je duboko ljudski u svojoj iskrenosti: da je decu iz drugog braka tretirao nežnije i pažljivije, iz straha da će ga nova supruga napustiti ako ne bude održavao porodičnu harmoniju.
„Bojаo sam se da će doći do razlaza, da ću morati da biram ili on ili ona… i nisam želeo da je izgubim,“ rekao je.

Za Kurta je to bilo devastirajuće. Između osećaja da je crna ovca, dinamike u kojoj nije bio potpuno prihvaćen, učestalih preseljenja od kuće do kuće, i porodičnih terapijskih sesija koje su samo naglašavale da nešto „nije u redu“, njegova adolescencija bila je emocionalno haotična. Svaki korak u odrastanju nosio je teret tuge koju nije umeo da ispolji.

Taj teret nosio je sa sobom celog života — i što je postajao slavniji, teret je postajao sve teži, jer je počeo da oseća da više nema prostora da bude ranjiv, slab ili „samo Kurt“. Tako je tuga iz detinjstva postala neodvojivi deo njegove ličnosti, senka koja ga je pratila i u najblistavijim trenucima karijere.

Uspon Nirvane i pad njenog frontmena

Iako je Kurtova privatna emocija bila prekrivena senkama, njegova umetnost cvetala je od najranijeg doba. Još kao tinejdžer počeo je da svira gitaru, da crta sebe kao rok zvezdu i da traži druge mlade muzičare u Sijetlu sa kojima bi mogao da stvara. Muzika je bila jedini prostor u kom se osećao slobodno, prostor u kom su nemir, nežnost, bol i pobuna mogli da koegzistiraju i dobiju glas.

Nakon godina svirki po malim klubovima, polupraznim barovima i garažama, dvadesetogodišnji Kurt pronašao je pravu postavu koja će promeniti istoriju muzike. Sa Kristom Novoselićem na basu i, nakon nekoliko prolaznih bubnjara, Dejvom Grohlom, Nirvana je postala ne samo bend — postala je kulturni pokret.

Već 1991. godine, samo godinu dana pošto se Grohl pridružio, Nirvana je izdala album „Nevermind“, koji je eksplodirao na sceni i doslovno promenio zvuk generacije. Pesme poput „Smells Like Teen Spirit“ odjeknule su kao himne mladima koji su se osećali izgubljeno, besno, ali željno promene. Album je skinuo Majkla Džeksona sa vrha top-lista, a Nirvana je postala globalna senzacija.

Međutim, iza kulisa tog uspeha odvijala se sasvim drugačija priča — priča o čoveku koji se istovremeno dizao do zvezda i rušio iznutra.

Kolege iz muzičke industrije govorile su da je Kurt mogao u jednom trenutku biti pun energije, otvoren, duhovit i pristupačan, a već u sledećem — duboko povučen, depresivan, gotovo nedodirljiv.
„Bio je hodajuća tempirana bomba,“ rekao je njegov menadžer Dejni Goldberg.
„I niko nije mogao ništa da uradi po tom pitanju.“

Njegova supruga, Kortni Lav, bila je svedok i njegovih najranijih i najopasnijih padova. Dan nakon njihovog pojavljivanja u emisiji Saturday Night Live, kada je „Nevermind“ prestigao Majkla Džeksona, probudila se i videla Kurta licem nadole pored kreveta, u nesvesnom stanju. Predozirao se heroinom.

„Nije bilo to da je predozirao“, rekla je Kasnije Kortni. „Više je delovalo kao da je mrtav. Da nisam ustala u sedam… Ne znam… možda sam nešto osetila. Bilo je toliko užasno. Bilo je bolesno i psihotično.“

To je bio njegov prvi blizu-smrtonosni predozir — i dogodio se upravo onog dana kada je postao globalna superzvezda. Ta simbolika savršeno prikazuje dijagonalu njegovog života: što je svet bio glasniji u obožavanju, njegovi unutrašnji demoni postajali su nemirniji.

Zajedno sa Kortni, razvijao je sve jaču zavisnost od heroina. Droga je postala beg, lek i prokletstvo istovremeno — nešto što ga je kratkotrajno umirivalo, ali dugoročno uništavalo. Zavisnost nije popuštala sve do kobnog aprila 1994. godine, kada će se njegova priča tragično završiti.

Poslednji meseci Kurta Kobejna

Poslednji meseci života Kurta Kobejna predstavljaju jednu od najpotresnijih i najkompleksnijih priča u modernoj muzičkoj istoriji — priču o čoveku koji je iz garaže u Aberdinu stigao do titule glasnogovornika generacije, a zatim pod težinom slave, porodičnih trauma i zavisnosti, počeo da se urušava iznutra. Ni najveći uspeh, ni porodica, ni ljubav prema muzici nisu mogli da nadvladaju unutrašnje demone koji su ga pratili još od detinjstva, tiho, duboko i uporno.

Evropska turneja 1994: početak kraja

Nirvana je u februaru 1994. započela evropski deo turneje povodom albuma „In Utero“. Album, namenjen kao kontrateža komercijalnom uspehu „Neverminda“, bio je sirov, težak, namerno nekomercijalan — baš onakav kakav je Kurt želeo. Ali čak ni stvaranje umetnosti po sopstvenoj meri nije donelo olakšanje.

U manje od dve godine postao je suprug, otac i najveća rok zvezda na svetu. Ali, paradoksalno, upravo ti trenuci uspeha pojačali su njegov osećaj praznine.

Već petog dana turneje, Kurt je predložio da se sve otkaže. Njegovi prijatelji i saradnici primećivali su da ga iscrpljenost, zavisnost i psihički pritisak pretvaraju u senku od čoveka. Nije mogao da se nosi sa slavom, sa očekivanjima fanova, sa konstantnim nadgledanjem od strane medija, a najmanje sa činjenicom da je njegova supruga Kortni Lav sve dublje tonula u istu zavisnost od koje je i on patio.

U to vreme dao je intervju magazinu The Advocate, gde je rekao:

„Neverovatno je da ljudi još uvek očekuju od rokenrol ikona da žive arhetip Sida i Nensi. Pretpostavka da smo isti samo zato što smo koristili heroin – uvredljiva je.“

To je bio trenutak u kojem su se njegove frustracije pojavile na površini, ali suština je bila dublja — Kurt je osećao da ga svet posmatra kroz stereotipe, a ne kao čoveka koji pati.

Fizički bolovi, emocionalni lomovi i iscrpljenost

Kurtovi mesečni bolovi u stomaku bili su toliko intenzivni da je često izgledao kao da je na ivici nesvesti. Godinama su lekari pokušavali da otkriju uzrok, ali uzalud. Bol ga je pratio svaki dan, a u vreme turneje se pogoršavao iz dana u dan. Pored fizičkih tegoba, psihička iscrpljenost bila je očigledna — konstantni napadi panike, nesanica, osećaj krivice što je daleko od ćerke, svađe sa Kortni, i osećaj da ga njegov sopstveni bend sve manje razume.

Pre nastupa u Minhenu, 1. marta 1994., Kurt je vodio žestoku telefonsku svađu sa Kortni Lav. Sve u njemu delovalo je kao da se raspada — brak, karijera, zdravlje, mentalna stabilnost.

Te večeri je uleteo u svlačionicu predgrupe Melvins i rekao njihovom bubnjaru Bazu Ozbornu da je očajan, da želi razvod i da razmišlja o tome da rasformira Nirvanu. To više nije bio impuls, već vapaj.

Iste noći Nirvana je odsvirala svoj poslednji koncert.

Rim – tragedija skrivena od javnosti

Posle Minhena, turneja je napravila pauzu od deset dana. Kurt je odleteo u Rim da se odmori, a tamo su mu se pridružile Kortni i mala Frances. Ono što je trebalo da bude predah od svega pretvorilo se u prvu ozbiljnu crvenu lampu.

4. marta 1994. godine, Kortni se probudila i videla Kurta u teškom stanju, bez svesti i bez mogućnosti da reaguje. Uzeo je oko 50 tableta Rohipnola, uz šampanjac, i ostavio oproštajno pismo.

Javnost tada nije smela da zna istinu. Menadžment Nirvane sve je predstavio kao nesrećan slučaj, običan „incident“. Tek kasnije će Kortni reći:

„Uzeo je 50 prokletih pilula. Napisao je oproštajno pismo.“

U tom pismu Kurt je pisao o tome kako ga razvod roditelja još uvek boli, kako ga slava guši i kako se oseća kao da ponovo živi emocionalnu traumu iz detinjstva:

„Radije bih umro nego da prođem kroz još jedan razvod. Mrzim i majku i oca zbog toga.”

Rimski pokušaj bio je jasan znak da je njegova unutrašnja borba otišla predaleko.

Slom koji se više nije mogao sakriti

Kurt je nakon Rima trebalo da se oporavi, ali se samo sve dublje povlačio. Nije želeo velike nastupe, odbijao je saradnje i sve češće se nije pojavljivao na probama. Ljudi oko njega su ga viđali kako iz dana u dan postaje sve zatvoreniji, sve tiši, sve bleđi.

Kortni je, u retkim momentima treznosti, zabranila heroin u kući. Ali Kurt je uvek pronalazio izlaz: ubrizgavao bi se u stanovima dilera, u prljavim motelima, ili bi nestajao na nekoliko sati, ostavljajući sve u panici.

18. marta, policija u Sijetlu izašla je na intervenciju posle poziva koji je došao iz njihove kuće. Kortni je tvrdila da se Kurt zaključao sa pištoljem i rekao da će se ubiti. Policija je oduzela pištolj i tablete, ali Kurt je kasnije tvrdio da nije imao takvu nameru.

Iako je pokušavao da uveri sve da je „dobro“, više niko nije verovao u tu priču.

Intervencija – poslednji pokušaj da ga spasu

Svi koji su ga voleli — članovi benda, porodica, menadžeri — dogovorili su da urade intervenciju 25. marta 1994.

Pozvali su i stručnjaka za zavisnosti, Stivena Čatofa, koji je kasnije priznao:

„Bio je u rasulu. Ljudi su se plašili za njegov život. Bila je to prava, hitna kriza.“

Intervencija je bila mučna. Kortni mu je rekla da će ga ostaviti ako ne krene na rehabilitaciju. Dave Grohl i Krist Novoselić rekli su da će napustiti bend. Menadžment je predočio da turneje više neće biti ako on odbije pomoć.

Umesto da popusti, Kurt je dobio snažan napad besa. Optužio je Kortni da je „više uništena od njega“, vikao je, plakao, i u jednom trenutku samo odustao od razgovora.

Pobegao je u podrum, gde je zajedno sa Patom Smearom satima svirao gitaru, kao da u tom trenutku muzika pruža jedini osećaj stvarnosti.

To veče mnogi su ga videli poslednji put.

Kortni je otputovala u Los Anđeles, nadajući se da će Kurt doći za njom i zajedno otići na rehabilitaciju. Ali Kurt se nije pojavio.

U narednim danima će se desiti tragedija koju niko više nije mogao da zaustavi.

Trenuci pred kraj

Kurt je nakon intervencije otišao u Los Anđeles, ali se ubrzo iskrao iz centra za odvikavanje i vratio u Sijetl. Ljudi su ga sporadično viđali: bledog, dezorijentisanog, tihog, kao da pokušava nešto da reši u sebi, ali da ne zna kojim putem da krene.

Bio je odsečen od svih. Od porodice. Od benda. Od prijatelja.

Poslednji dani bili su ispunjeni usamljenošću koja je bila gotovo opipljiva.

Dani koji su prethodili Kobejnovoj smrti

Poslednje nedelje života Kurta Kobejna predstavljaju mračan, zamršen i bolan mozaik poslednjih pokušaja da se otrgne iz spirale zavisnosti, unutrašnje pustoši i neizlečivih rana iz detinjstva. Sve što se u tim danima dešavalo — od susreta sa prijateljima, potrage porodice, pa do njegovih kratkih, uznemirenih monologa — delovalo je poput poslednjih, isprekidanih trzaja čoveka koji je istovremeno želeo pomoć, ali i beg od svega što ga je pritiskalo.

U samo nekoliko dana, Kurt je uspeo da se sukobi sa najbližima, izmakne ljudima koji su pokušavali da ga spasu, prevari zaposlene u klinici za odvikavanje, kupi oružje i potpuno se povuče iz vida. Iako se činilo da je sve to niz impulsa osobe u dubokoj depresiji, poslednji potezi delovali su i sračunato — kao da je znao da ide ka kraju, polako se odvajajući od sveta koji mu je već odavno postao nepodnošljiv.

Te noći, iscrpljen od svađa, od pokušaja intervencije, od stalnog nadgledanja i sopstvenog osećaja izdaje, Kurt Kobejn se vratio u stan svog dilera. Bio je to prostor koji je poznavao — mesto gde je, u trenucima najdublje krize, nalazio „utočište“ u zavisnosti. Očajan, u polumraku prostorije koja je uvek mirisala na ustajali dim, prljavštinu i hemikalije, Kurt je postavljao sebi pitanja koja su odzvanjala kao vapaj:

„Gde su mi prijatelji kad mi trebaju?“
„Zašto su svi protiv mene?“

To nisu bila retorička pitanja, već ogoljeni komadi njegove svesti — svesti čoveka koji je nosio traumu još od razvoda roditelja, duboko ukorenjenu sumnju da će ga svako napustiti, i osećaj da je stalno „crna ovca“. U tim trenucima, Kurt je video izdaju i tamo gde je zapravo bila briga. A kortni, koja je tada bila prestravljena za njegov život, kasnije je priznala:

„Napravila sam ogromnu grešku. Bila sam stroga u trenutku kad je on bio najranjiviji.“

Na memorijalnom bdenju rekla je tiho, slomljenog glasa:

„Naša ljubav, koja je spolja delovala toliko jaka, zapravo nije mogla da izdrži njegove unutrašnje demone.“

Sukob na aerodromu – poslednji pokušaj da ga spasu

Nakon još jednog blizu-smrtonosnog predoziranja (koje je ostalo skriveno od javnosti da ne bi izazvalo paniku), prijatelji i članovi benda uspeli su da nagovore Kurta da pođe na rehabilitaciju u Kaliforniju. Krist Novoselić ga je odvezao do aerodroma, ali atmosfera u kolima bila je nabijena tenzijama, tiha i opasno zategnuta.

Kurt nije želeo da ide. Krist je bio odlučan.
A onda su se, na samom terminalu, posvađali — zatim i potukli.

Krist je kasnije priznao da je osećao nemoć, kao da pokušava da spase čoveka koji se već oprostio.

Kurt je pobegao. Sam, bez stvari, bez plana — ali sa dubokom potrebom da se sakrije od svega.

Poseta Dilanu Karlsonu — početak poslednjeg čina

Sutradan je otišao kod bliskog prijatelja Dilana Karlsona. Tu posetu su mnogi kasnije analizirali, pokušavajući da razumeju šta je zapravo tražio.

Kobejn mu je rekao da mu treba pištolj zbog „nepozvanih gostiju u kući“. Hladna, nelogična rečenica — ali Dilan, naviknut na Kurtove paranoične momente i već ranije zamoljen za oružje, nije posumnjao.

Zajedno su otišli u prodavnicu oružja Stan’s u Sijetlu. Dilan je platio šest funti tešku Remington pušku kalibra 20, kao i municiju — ukupno oko 300 dolara. Kurt nije želeo da oružje bude registrovano na njegovo ime, plašeći se da bi ga policija mogla zapleniti zbog prethodnih intervencija zbog porodičnog nasilja i poziva hitnoj.

Dilan je kasnije rekao:

„Delovao je normalno. Nisam mogao da zamislim da će to biti pištolj od kojeg će umreti.“

Kad je predložio da čuva pušku dok se Kurt vrati iz rehabilitacije, Kurt je odbio. Kratko, čvrsto.

Nešto u njegovom glasu govorilo je da povratka neće biti.

Šta se tačno desilo između 4. i 5. aprila 1994. nikome nije jasno.

Policija, porodični prijatelji, čak i privatni detektiv koga je Kortni platila, tri puta su bili u istoj kući. Tražili su Kurta. Proveravali sobe, podrum, dvorište, pa čak i krov.

Ali niko nije pogledao staklenik iznad garaže.

Kurt je sve vreme bio tamo — nevidljiv, tih, odvojen od sveta.

Pronađeno oproštajno pismo govori više nego ijedan intervju, album ili dnevnik.

U njemu se vraća na ono što ga je proganjalo čitav život: osećaj izdvojenosti, razočaranje u ljude, mržnju prema površnosti sveta, i osećaj koji je nosio još od sedme godine — da se ne uklapa i da se svet nikada neće pomiriti sa njegovom osetljivošću.

Napisao je:

„Od sedme godine postao sam mrzovoljan prema svim ljudima uopšte. Samo zato što se čini da je tako lako onima koji imaju empatiju da se slažu. Samo zato što, pretpostavljam, previše volim i žalim ljude.“

U pismu se Kurt zahvaljuje svima koji su mu godinama slali pisma, pružali podršku, slali ljubav koju on nije mogao da primi.

„Hvala vam svima iz dubine mog žgaravog, mučnog stomaka na vašim pismima i brizi tokom proteklih godina.“

A onda, najtvrđa rečenica od svih — rečenica koja zvuči kao priznanje poraza:

„Previše sam promenljiv, hirovit. Više nemam strasti.“

I u završnici:

„Zapamtite: bolje je izgoreti nego izbledeti.”

Rečenica koja je postala simbol celog njegovog života — burnog, kratkog, genijalnog i tragičnog.

Poslednji dani Kurta Kobejna bili su miks povlačenja, paranoje, emocionalnog raspada, ali i jasne svesnosti da želi kraj. Oni koji su ga voleli pokušavali su da ga spasu, ali Kurt je već bio daleko — u prostoru između bola i oslobađanja, na granici između žudnje za životom i potrebe za mirom.

Sve što je uradio u tim poslednjim danima — od bekstva iz klinike, preko kupovine puške, do skrivanja u kući — delovalo je kao čežnja za tišinom koju svet nije mogao da mu pruži.