Iako u pevačke sposobnosti Halida Bešlića niko ne sumnja, ono što je podiglo ekspanziju ovih dana, posle njegove smrti, jestu priče koje se čuju u javnosti, kako je Halid dobar čovek i kome je sve pomogao.
U vremenima kada su skromnost i dobrota sve ređe osobine, priče o Halidu Bešliću podsećaju nas zašto je ovaj legendarni pevač bio mnogo više od muzičara.
Iza velikih hitova i prepoznatljivog glasa, stoji čovek čije je srce kucalo za druge – za svoje komšije, prijatelje i rodni kraj podno Romanije.
Helikopter sa hranom
Među brojnim pričama o Halidovom karakteru, posebno se izdvaja ona iz zime u njegovom rodnom kraju, kada je sneg odsekao sela od sveta.
Tu priču je u svom putopisu zabeležio pisac Josip Mlakić, a ispričao ju je meštanin Pero Budeša, koji i danas živi u Halidovom zaseoku Vrapci.
„A Halid… čovek i po, kažem ti! Neke godine sneg nas iznenadi, bude ga i po dva metra. Zove Halid odnekud, iz Nemačke ili Austrije: ‘Pero, imate li šta da jedete? Mogu ja zamoliti da pošalju helikopter, da vam izbace hranu dok ne prođe sneg, samo reci!’ Ljudina, eto ti!“, priča Pero.
Knežina, selo podno Romanije iz kog potiče Bešlić, često zna da bude potpuno odsečena od sveta. Upravo tada, kako svedoče meštani, Halid je uvek pokazivao svoje pravo lice – jednostavnog, velikodušnog i iskreno zabrinutog čoveka.
„Nije ga nikada zanimalo ko je koje vere ili nacije – gleda samo kakav je ko čovek. I nikada se nije stideo svog kraja, ovih livada gde je odrastao“, dodaje Pero, pokazujući na brdo gde je mali Halid nekada pevao i igrao se s vršnjacima.
Porodični koreni i detinjstvo uz oca Muju
Halidov otac Mujo Bešlić, zidar i radnik iz naroda, bio je njegov prvi i najveći uzor. Pero Budeša se seća da mu je Mujo pomagao oko gradnje kuće, učeći ga zanatu i poštenom radu.
U toj skromnoj kući, priča Pero, „zaplakao je i mali Halid – mada se čini da je već tada raširio ruke i zapevao“.
Upravo iz tog doma, iz jednostavnog i siromašnog okruženja, ponikao je čovek koji će kasnije pevati pred desetinama hiljada ljudi – ali nikada neće zaboraviti svoj prag i one koji su mu pomogli da stane na noge.
Čovek iz naroda koji nikada nije zaboravio odakle je
Meštani Knežine kažu da je Halid uvek dolazio u svoje selo, donosio poklone, raspitivao se za zdravlje starih i pomagao koliko je mogao.
Za njih on nikada nije bio „zvezda“, već „njihov Halid“ – isti onaj momak koji je nekada pevao na vašaru i pomagao susedima da unesu seno u štalu pre kiše.
Njegova skromnost bila je toliko prirodna da je često odbijao pohvale, govoreći da „nije učinio ništa posebno“. A upravo ta jednostavnost bila je ono što ga je činilo velikim.
Humanost bez reklame i pompe
Tokom ratnih godina, dok su mnogi tražili spas, Halid je u svom stanu u Štutgartu primio čak dvadeset izbeglica.
Kako je ispričao muzičar Sejo Sexon, „malo ko bi to uradio bez reklame ili interesa – Halid je to činio iz čiste ljudskosti“.
Godinama kasnije, kada su poplave 2014. godine pogodile Bosnu i Hercegovinu, Halid je otvorio vrata svog motela „Bešlić“ u Semizovcu, nudeći utočište svima koji su ostali bez doma.
„Neka se ljudi smeste, imaju gde da prespavaju, sve ćemo rešiti“, rekao je tada jednostavno.
Glas dobrote koji traje duže od pesme
Priče o Halidovim dobrim delima su bezbrojne. On nikada nije tražio pažnju medija, niti se hvalio onim što je činio.
Čak i kada se reflektori ugase, svetlost koju je ostavio ostaje – u srcima ljudi koji su ga poznavali, i onih koji su ga poštovali izdaleka.
Njegova dobrota i plemenitost nadahnule su i načelnika opštine Sokolac, koji je najavio podizanje spomenika u Knežini, u znak zahvalnosti čoveku koji je proslavio svoj kraj, ali ga nikada nije napustio.
„Mnogo je pomogao ljudima ovog kraja, zaslužuje da mu se Knežina oduži“, rekao je načelnik.
Halid – glas naroda, ogledalo ljudskosti
Halid Bešlić nije bio samo glas jedne generacije.
Bio je glas dobrote, poštenja i ljudskosti, vrednosti koje se pamte mnogo duže od svake pesme.
U vremenu kada su reflektori često važniji od istine, Halid je pokazao da čovek ostaje veliki ne po onome što ima, već po onome što daje.
I zato, dok se njegove pesme i dalje pevaju, priče o njemu šapuću ono najvažnije – da je Halid Bešlić bio, i ostao, čovek koji je znao kako se voli narod.
