Kemal Monteno je 4 godine jeo konzerve i pozajmljivao novac: Kad je operisao srce kraj kreveta mu stajale cigarete

Tog 21. januara 2015. godine svet muzike i javnost bivše Jugoslavije potresla je vest o smrti Kemala Montena. Legendarni pevač i kompozitor preminuo je u zagrebačkoj bolnici, zbog komplikacija nastalih nakon transplantacije bubrega, ostavivši iza sebe bogatu muzičku zaostavštinu i porodicu koja ga je obožavala.

Rani život i muzičko nasleđe

Kemal Monteno je rođen 17. septembra 1948. godine u Sarajevu, u porodici koja je spajala italijanske i bosanske korene. Njegov otac, Osvaldo Monteno, bio je italijanski vojnik koji je ostao u Sarajevu nakon Drugog svetskog rata, dok je majka Bahra bila Bosanka s Pala. Talenat za muziku nasledio je od oca, koji mu je u detinjstvu pevušio italijanske kancone, dok je od majke slušao bosanske sevdalinke. Kombinacija mediteranskog štimunga i bosanske duše oblikovala je jedinstveni muzički izraz koji je kasnije obeležio sve njegove pesme.

U intervjuu iz 1980. godine, njegova majka se prisećala:

"Još od malih nogu znala sam da će lepo pevati. Sa šest godina prvi put je nastupio pred publikom i otpavao narodnu pesmu 'Moj dilbere, kud se šećeš'."

Odrastajući u Sarajevu, Monteno je bio strastveni fudbaler, ali je muzika ubrzo preuzela primat. Prvi nastup pred većom publikom imao je na stadionu FK "Sarajevo", ali je odlučio da život posveti muzici, umesto fudbalu.

Prvi uspesi i festival "Vaš šlager sezone"

Izlazak iz anonimnosti za Kemala Montena dogodio se sa 19 godina, kada je nastupio na festivalu "Vaš šlager sezone" 1967. godine sa pesmom "Lidija" i ubedljivo pobedio. Ovaj festival obeležio je njegovu karijeru i postao mesto na kojem je prvi put predstavio neke od svojih najlepših pesama, uključujući "Sarajevo, ljubavi moja" i "Zemljo moja".

Te godine Kemal je upoznao svoju buduću suprugu Branku. Ljubav između njih dvoje bila je na prvi pogled – ona je imala 16, a on 18 godina. Pesmom "Jedne noći u decembru" izrazio je svoja osećanja dok nije imao sredstava da joj kupi poklon. Po povratku iz vojske, oženio se Brankom i nastavio karijeru koja će ga učiniti legendom.

Zlatne sedamdesete i vrhunac karijere

Tokom 1970-ih godina, Monteno je snimio neke od svojih najpoznatijih pesama, uključujući "Ne plači majko", "Šta sam ti skrivio, živote moj", "Sviraj mi o njoj", "Laž", "Putovanja" i "Adrijana". Pisao je i za mnoge druge izvođače, od Tereze Kesovije do Duška Lokina, ali i za članove "Indexa" i prijatelja Davorina Popovića. Njegova muzika odražavala je bogatu emotivnu paletu – od ljubavnih balada do refleksija o životu i svakodnevici.

Dekadu 1980-ih obeležila je pesma "Nije htela", koju je izveo sa Oliverom Dragojevićem, a publika ga je obožavala i zbog hitova "Vino i gitare", "Dušo moja", "Vratio sam se živote" i mnogih drugih.

Opsada Sarajeva i muzički rad tokom rata

Tokom ratnih godina u Sarajevu, Monteno je ostao u svom rodnom gradu, ne želeći da napusti svoj dom ni u najtežim trenucima opsade. Iako nije pisao nove pesme u tom periodu, otpevao je "Pismo prijatelju", koje je publika ubrzo preimenovala u "Da ti roknu samo dvije", simbolizujući otpor i snagu Sarajeva pod granatama.

Nakon rata, preselio se u Zagreb 1995. godine, gde je nastavio muzičku karijeru. U Lisinskom je održao sedam koncerata zaredom, potvrdivši status jednog od najomiljenijih pevača bivše Jugoslavije.

Privatni život i porodica

Monteno je bio poznat po svojoj skromnosti i posvećenosti porodici. Branka, njegova supruga, bila je njegova velika ljubav. Sin Đani i ćerka Adrijana, kao i unuke Lora i Lara, bili su centar njegovog sveta. Iako je uživao u muzičkom uspehu, najviše je voleo trenutke provedene sa najbližima.

Njegova ljubav prema muzici i rodnom gradu bila je nepokolebljiva. Sarajevo je za njega ostalo izvor inspiracije i emotivna luka – mesto gde su rođene neke od njegovih najlepših pesama.

Ostavština legende

Kemal Monteno je preminuo 21. januara 2015. u Zagrebu, a sahranjen je u Sarajevu, na groblju Bare. Njegov grob i danas odiše muzikom i uspomenama, uz zvuke pesama "Sarajevo, ljubavi moja" i "Dušo moja". Ostaje upamćen ne samo kao pevač i kompozitor, već i kao čovek koji je svoj život posvetio muzici, ljubavi i prijateljstvu – legenda koja je svojim talentom zadužila čitavu regiju.

Kemal Monteno je očekao je novinare Dnevnog avaza vedrog raspoloženja, uz šoljicu kafe i cigaretu. Teško bi neko mogao i pomisliti da je to isti čovek koji je pre samo pola godine bio na granici između života i smrti. Srčana operacija koju je tada imao samo je jedno poglavlje u njegovoj zdravstvenoj borbi. Najveća prepreka tek je pred njim – transplantacija bubrega.

– Bio sam na pretragama i mislim da će me u Zagrebu već idućeg meseca, ili možda na jesen, staviti na listu za transplantaciju bubrega. I eto… – rekao je na početku veoma otvorenog razgovora.

"Doktori kažu da ništa ne smem – pa ni da živim"

Na pitanje o navikama koje nije promenio, iako bi mnogi na njegovom mestu odustali od poroka, odgovara sa dozom ironije.

– Prema onome što su mi doktori rekli, ja ništa ne bih smeo. Ni da živim. Ne smem slatko zbog šećera, ne smem slano zbog bubrega, voće ne smem zbog kalijuma… Ne smem ni običnu vodu da pijem. Sok ne smem popiti. A opet, odem na dijalizu u Zagreb, stavim kutiju cigareta pored sebe, doktori pitaju: "Šta je to?", a ja kažem – cigarete. Čude se, jer ja normalno pušim. I pijem kafu. Kod nas kafa bez cigarete ne ide – ispričao je uz poluosmeh.

Suočavanje sa smrću

Zimski boravak u bolnici bio je trenutak kada je morao da se suoči sa sopstvenom prolaznošću.

– Malo te trzne. Mora. Ali kada sam popričao s doktorima, smirio sam se. Prihvatio sam to normalno, a i tako se ponašam. Iskreno, svi su se više prepali od mene – kaže on, pokazujući da ga ni najteža iskustva nisu slomila.

Turneja umesto mirovanja

Uprkos svemu, muzika mu je i dalje najveći oslonac. Planove pravi kao da je potpuno zdrav i spreman da nastupi pred publikom svaki dan.

– Ovog puta ostajem malo duže u Sarajevu. Došao sam pre sedam dana. U četvrtak ujutru idem na poslednju dijalizu ovde, a posle toga odmah u auto i pravac Split – imam probu za festival. U petak pevam, nadam se i u subotu u finalu. Onda Zagreb, pa Festival šansona u Šibeniku – nabraja kao da je reč o dnevnim sitnicama.

Između dijalize i aplauza

Njegova priča je svedočanstvo o čoveku koji uprkos ozbiljnim zdravstvenim problemima ne odustaje od pozornice, muzike i života. Dok čeka transplantaciju bubrega, balansira između bolničkih sala i festivalskih bina. Kako kaže, bez muzike bi sve bilo mnogo teže – i za njega i za njegovu publiku.

"Moje je da pišem pesme i pevam – za biznis me Bog nije stvorio"

Radite kao u najboljim vremenima.

– Počeo sam da pevam i vidim da to ide dobro, hvala Bogu sve funkcioniše normalno. Samo ne smem da se otisnem predaleko, moram paziti na zdravlje – kaže kroz osmeh.

Kako vam je u Sarajevu?

– Divno. Viđam dosta prijatelja, sedim tu gde svi prolaze, blizu mi je stan, pa se svako malo sretnem s nekim poznatim. Naravno, ima i mnogo raje koju ne stignem da vidim, to mi je jedina žal. Sve ostalo je isto – Sarajevo je to, kuće, ulice, mirisi… Samo nema više Davora, Mirze, Seje, Dževada… nema mog društva iz mladosti.

Ljudi vas i dalje doživljavaju s velikom ljubavlju, ali ih zbunjuje to što ste ostali u Sarajevu i tokom najtežih ratnih godina, a kasnije, kada se smirilo, otišli ste.

– Nisam ja otišao zato što sam hteo. Četiri godine smo jeli konzerve i posuđivali pare jedni od drugih, a dođe trenutak kada moraš da počneš nešto da radiš. A šta si mogao tada da radiš u Sarajevu? Ništa. Pokušavao sam – otvarao neke radnje, započinjao poslove, ali sve je propadalo, jedan za drugim. Nije me Bog stvorio za biznis. Moje je da pišem pesme i da pevam, i to je to.

Mnogi su se čudili kada ste se pojavili na Grandu ili snimali duete sa pevačima koji nisu poznati široj publici.

– Ja sam želeo da napravim pomirenje. Znam dobro šta je bio rat i ko je napadao moj grad, ali mene nisu napali Kornelije Kovač, Mari Mari ili mladi Dušan Svilar iz Subotice. Nisu krivi ljudi koji su slali poruke ljubavi. Evo, sećam se jedne gospođe iz Beograda, umrla je u međuvremenu. Napisala je knjigu pesama o meni, poslala mi je u ratu. Sa svog balkona vikala je: "Ostavite mi Sarajevo, ostavite mi Kemala Montena!" Kako da ja ne odem kod takvih ljudi? Ili kod deteta koje se rodilo posle rata i nema veze s tim vremenima. A Mari Mari je divna pevačica, naša Bosanka, dete koje je iz Drvara otišlo baš kao što je moja unuka otišla u Nemačku, kao što se rasulo pola naše dece po svetu. Pa i Davor i ja smo, što se kaže, otišli trbuhom za hlebom.

Moja namera nije bila da vas pitam za Grand u političkom smislu, već zato što ga mnogi smatraju "šundom", a vi ste daleko iznad te priče.

– Ljudi to tako gledaju. Ali, ako ti voliš pasulj, što bih ja branio da ga jedeš? Sale Popović je moj prijatelj još od pre Granda. Moj menadžer, Gane Pecikoza, Sarajlija, moj čovek, cela rata smo bili zajedno – pa logično da radim s njim. A Brena mi je drugarica. Kada sam imao prvi koncert u Beogradu, došla je, pomogla mi, dala mi smeštaj u svojoj kući. I sad, kada ona kaže: "Kemice, hoćeš li doći u emisiju u Grand?", kako da odbijem? Nije Grand ništa loše. Volim da se pojavim tamo, da i ljudi koji inače ne slušaju moju muziku čuju neku moju pesmu i kažu: "Vidi što je lepa."

U posleratnom periodu snimili ste mnogo novih pesama, ali publika i dalje najviše voli stare hitove.

– I ja sam takav. Kad bi meni sutra u Sarajevo došao Tom Džons, a ne bi mi otpevao "Green, Green Grass of Home" ili "Delilah", džabe mu sve. Može pevati milion svojih novih hitova, mene to ne dira. Isto je i sa mnom. Ako ne otpevam "Lidiju" iz 1967, "Jedne noći u decembru" iz 1970, "Sarajevo, ljubavi moja", "Dušo moja" ili "Nije htela", kao da nisam ni pevao.

Mnogi kažu da era turbofolka polako prolazi. Delite li to mišljenje?

– Pa, naravno da prolazi. Dosadilo je svima. Sve je isto – isti aranžmani, isti glasovi, isti tekstovi. Od tih miliona pesama koje se snime svake godine, jedna bude hit na 15 minuta i onda nestane. Ja bih voleo da se u Sarajevu pojavi neki novi Davorin Popović, neki novi Dragan Stojnić. To bih voleo da čujem. Ali danas pevač dođe, pojavi se i nestane za dve-tri godine. Pogledajte i Evroviziju – toliko nas je pevača tamo nastupalo, a ja se sećam samo Dine i Harija. Evrovizija je postala smeće. Da su se ove godine pojavili Bitlsi i otpevali "Yesterday", ne bi ušli u finale. Više to nije festival pesme, nego festival turističkih razglednica.

Dugo ste na sceni, a i dalje nastupate na festivalima. Mnogi vaši kolege odustali su od toga.

– Svi smo mi iz generacije koja je preko festivala došla na scenu. Gde je Čola počeo? Na "Vašem šlageru sezone", pa Opatija sa "Gori vatra", pa posle toga – karijera. Oliver – Splitski festival, pa "Galeb", pa sve dalje. Festival nam je dao sve, i sad kada mu treba pomoći, kako da kažem: "Ja sam sada zvezda, neću da se takmičim"? Meni je važno da vidim prijatelje, da otpevam lepu pesmu. Ta mesta, prvo, drugo, treće – to nema veze s ničim. Nekada je značilo, danas ne. Evo, dajem ti sto miliona, pa mi otpevaj pobedničku pesmu s Evrovizije. Ne znaš nijednu. Ali otpevaj "Sarajevo, ljubavi moja" ili "Gori vatra" – znaće svi.

"Prave zvezde su umetnici – oni drugi samo umišljaju"

Danas se često čuje kako su pojedini pevači postali velike zvezde. Mnogi se kriju od novinara, prave senzacije od sopstvenog života. Je li tako bilo ranije?

– Ma kakvi. Pogledajte Radu Šerbedžiju – on jeste zvezda, i to svetska. Pogledajte Arsena Dedića – on je bio umetnik od rođenja. Sa takvim ljudima uvek je bilo najlakše sarađivati, oni nikada nisu glumili veličinu, jer im to nije trebalo. Oni su umetnici, a ne takozvane "zvezde". A ove "zvezde" danas, to su oni što leže po ceo dan i sanjare kako će sutra da pevaju u duetu sa Selin Dion. To su, da se ne lažemo, budale.

Ko je od naših zaista uspeo u svetu? Evo, meni kažu: "Zašto ti ne probaš u Italiji? Pevaš bolje od pola njihovih pevača." Ali, to nema veze. Ja se zovem Kemal Monteno, rođen sam u Sarajevu. Mogu da pevam sto puta bolje, ali tamo uvek prednost ima njihov čovek. Kada se pojavi neki njihov anonimac, njima je dovoljno što je njihov. To je tako. Isto tako, na Splitskom festivalu nikada nisam želeo da pevam na čakavskom – ono "lipa moja, di si bija…". Meni to ne stoji, ja to nisam.

Ali ste, recimo, sa Dušanom Svilarom pevali na ekavici?

– Naravno. Pa ja sam i pre četrdeset godina snimao na ekavici, i ja, i Arsen, i Davor. Pevao sam i na slovenačkom, i na makedonskom. Zašto ne bih? Ako je pesma napisana na ekavici, normalno da ću je pevati tako. Nema tu filozofije. Sećam se, snimio sam pesmu: "Da li znaš da lepa si k’o san…" – i niko nije pravio problem. A posle rata kažu: "Ti otišao u Zagreb pa odjednom pevaš 'glazba', 'netko'…" A ja im kažem: "Ljudi moji, znate li vi kada sam ja to snimio? Pre 40 godina."

Ali očigledno, ljudima to smeta.

– Znaš šta, iz Sarajeva je mogao otići svako, samo kao da nismo mogli ja, Pimpek, Mirza i još neki iz naše raje. Oni koje Sarajevo nije priznalo kao svoje, njima je bilo lako da odu, nikoga nije bilo briga. Evo, Neda Ukraden, nju nikada nisu doživljavali kao pravu Sarajku, pa je mogla da ode gde hoće. Čola je, recimo, još na početku karijere živeo u Zagrebu i Beogradu. Niko mu to nije zamerio, a i zašto bi?

Smatrate li da je sarajevska muzička scena i dalje dominantna na prostoru bivše Jugoslavije?

– Pogledajte samo Beograd. Ko je tamo glavni? Čola. Tu je i ovaj mladi Joksimović – odličan je, svaka mu čast. Ali opet, tu su Brega, Čola, Haris Džinović. A ja, kad dođem, napunim dva Sava centra bez ijednog plakata. Dino Merlin je imao tri Arene. Onda se pojave zlonamerni komentari, tipa: "Ma nije to publika iz Beograda, došlo 400 autobusa iz Sandžaka." To je čista ljubomora, moraju nešto da kažu.

Sećam se i Čobijeve sahrane. Rođen je u Novom Sadu, ali je najveći deo života proveo u Sarajevu. Došla je cela raja: Brega, Gane, Raka Marić, ja, Boris Novković, Čolin brat… A od pet miliona beogradskih pevača, jedini je bio veliki gospodin Đorđe Marjanović – i to jedva, jer je bio šlogiran. E to vam govori sve.

Poznati sarajevski pevač i muzičar Kemal Monteno preminuo je 2015. godine u Zagrebu od jake upale pluća i komplikacija koje su usledile nakon transplantacije bubrega.

Svoje poslednje dane proveo je na dijalizi, ali sa kafom i cigaretom.

Stil / Larisa Sarajlić-Ramović (Dnevni avaz)