Mrtvo telo najlepšeg muzičara stajalo je u kadi 3 dana: Sahranjen je kao da nikog nije imao, a detalji obdukcije sve su šokirali

Džim Morison bio je jedan od onih umetnika čija je ličnost odavno prerasla granice muzike. Kao pevač i frontmen grupe The Doors, postao je simbol jedne čitave generacije, ali i čovek čiji je život bio obeležen umetničkim nemirom, alkoholom, skandalima i autodestruktivnim ponašanjem.

Pariz je trebalo da bude novi početak

Kada je početkom 1971. godine stigao u Pariz, Morison je iza sebe već imao godine ogromnog uspeha, ali i sve ozbiljnije probleme koji su počeli da potiskuju njegovu muziku u drugi plan.

Čovek koji je nekada na sceni nastupao kao harizmatični „Kralj guštera“ više nije izgledao kao nekada. Ugojio se, pustio dugu i neurednu bradu i sve više se povlačio iz javnosti. Alkohol je postao jedan od najvećih problema u njegovom životu, dok su njegovi nastupi sa bendom postajali sve nepredvidljiviji.

Uz to, Morison je bio pod velikim pritiskom zbog sudskog procesa koji je usledio nakon koncerta u Majamiju 1969. godine. Optužbe povezane sa njegovim ponašanjem na sceni ozbiljno su ugrozile njegovu karijeru, a mogućnost zatvorske kazne dodatno je opterećivala njegovu svakodnevicu.

Pariz je zato trebalo da predstavlja svojevrsno povlačenje iz svega toga. Daleko od Amerike, reflektora i pritiska javnosti, Morison je želeo da se posveti pisanju i poeziji i da pronađe drugačiji ritam života.

Međutim, novi grad nije uspeo da prekine stare obrasce.

Život sa Pamelom i sve dublje propadanje

U Parizu mu se pridružila njegova dugogodišnja partnerka Pamela Kurson. Njihova veza bila je burna i komplikovana, sa čestim svađama, pomirenjima i zajedničkim problemima.

Morison se našao u okruženju u kojem su alkohol i droga bili lako dostupni, dok je Pamela takođe imala probleme sa zavisnošću. U njihovom društvu nalazili su se ljudi povezani sa pariskim podzemljem, među kojima je bio i Žan de Bretej, poznat kao diler koji je drogu prodavao bogatoj klijenteli.

Za Morisona je to bilo posebno opasno okruženje. Do tada je već imao ozbiljan problem sa alkoholom, a njegovo zdravstveno i psihičko stanje bilo je sve krhkije.

Ipak, u Parizu nije potpuno odustao od stvaranja. Radio je na različitim književnim idejama, beležio stihove i pokušavao da pronađe novi oblik umetničkog izraza. Njegova sveska poznata kao "Pariski žurnal" sadrži poeziju i zapise koji otkrivaju mračnu, nemirnu i introspektivnu stranu njegovog karaktera.

U jednom trenutku čak je prijateljima pisao da se nada da će on i Pamela ostati u Parizu zauvek.

Ali grad koji je trebalo da mu donese mir postajao je deo problema od kojeg je pokušavao da pobegne.

Pokušaj bekstva od starog života

Morison i Pamela su u jednom trenutku napustili Pariz i putovali kroz druge delove Evrope. Boravili su u Tuluzu, Andori, Španiji i Maroku, pokušavajući da pronađu mirniju sredinu.

Međutim, promena mesta nije značila i promenu načina života.

Alkohol i droga nastavili su da budu prisutni, a Morisonovo fizičko stanje postajalo je sve lošije. Njegova težina se promenila, kondicija mu je bila narušena, a ljudi koji su ga poznavali mogli su da vide da više nije čovek kakav je bio samo nekoliko godina ranije.

Uprkos svemu, nastavio je da piše.

Možda je upravo u tome bila njegova najveća unutrašnja borba: dok je njegovo telo polako posustajalo, njegova potreba da stvara nije nestajala.

Poslednji dan nije izgledao kao najava tragedije

Jedan od najzanimljivijih detalja u priči o Morisonovoj smrti jeste činjenica da njegov poslednji dan, prema dostupnim svedočenjima, nije izgledao dramatično.

Novinarka Sofija Debojk opisala je njegove poslednje sate kao gotovo običan dan čoveka koji nije znao da mu se život bliži kraju:

"Za razliku od svih ispada prethodnih meseci, Morisonov poslednji dan, 2. jul 1971. bio je u potpunosti prozaičan. Proveo ga je sa svojim prijateljem, dokono šetajući svojim pariskim kvartom, ne odlazeći dalje od pet minuta od svojih ulaznih vrata. Pameli je kupio privezak u jednom od malih pariskih butika, potom je ručao u poznatom restoranu u blizini svog omiljenog parka. Otišao je da preuzme čizme od obućara, ali one još uvek nisu bile gotove. Popio je pivo sa prijateljem u jednom kafeu. Prema izjavi koju je Pamela dala policiji, oni su jeli u kineskom restoranu, a zatim su otišli da pogledaju film 'Pursued' u bioskopu koji je udaljen oko 20 minuta vožnje. Te noći Pamelu je probudilo Morisonovo otežano disanje, ali ju je poslao nazad u krevet, dok se on kupao. Kada je svanulo, pronašla ga je mrtvog u kadi."

Upravo taj kontrast između sasvim običnog dana i tragičnog jutra učinio je njegovu smrt još potresnijom.

Jutro koje je zauvek promenilo priču o Džimu Morisonu

Prema zvaničnoj verziji, Pamela Kurson pronašla je Morisona mrtvog u kadi u njihovom stanu u ulici Beautreillis broj 17, oko šest sati ujutru 3. jula 1971. godine.

Njegovo telo nije odmah prebačeno u mrtvačnicu. Ostalo je u stanu naredna tri dana, a zatim je prebačeno u kovčeg koji je bio naručen za sahranu.

Lekar je pregledao telo i izdata je umrlica. Kao uzrok smrti navedena je srčana slabost.

Međutim, jedna okolnost je od samog početka privlačila pažnju: obdukcija nije bila izvršena na način koji bi kasnije mogao da rasvetli sve okolnosti njegove smrti, pa su brojna pitanja ostala bez definitivnog odgovora.

Sahrana u gotovo potpunoj tišini

Morison je sahranjen na pariskom groblju Per Lašez, jednom od najpoznatijih grobalja na svetu, gde su svoje poslednje počivalište pronašle brojne slavne ličnosti.

Njegova sahrana bila je gotovo neverovatno skromna za čoveka koji je bio jedan od najvećih rok muzičara svog vremena. Prisustvovalo joj je svega nekoliko ljudi, a njegov grob je u početku bio neobeležen.

Još neobičnija bila je činjenica da je javnost o njegovoj smrti zvanično obaveštena tek nakon sahrane.

U trenutku kada su fanovi širom sveta saznali da je frontmen grupe The Doors preminuo, on je već bio sahranjen.

Takav način postupanja samo je dodatno podstakao sumnje i teorije koje će se pojavljivati decenijama kasnije.

Ko je bio lekar koji ga je pregledao? Zašto nije urađena detaljna obdukcija? Zašto njegovi roditelji nisu odmah bili obavešteni? Da li je zaista postojao razlog da se sve završi tako brzo i tiho?

Odgovori na neka od tih pitanja nikada nisu dobili potpuno zadovoljavajuće objašnjenje.

Verzija koja je promenila sve

Godinama je zvanična verzija ostala gotovo jedina verzija Morisonove smrti. Međutim, kasnije su se pojavile tvrdnje koje su celu priču postavile u potpuno drugačiji kontekst.

Jednu od najpoznatijih alternativnih verzija izneo je Sem Bernet, novinar koji je tvrdio da je Morison zapravo pronađen mrtav u toaletu jednog pariskog kluba, a ne u svom stanu.

Prema toj verziji, Morison je navodno preminuo nakon uzimanja prevelike količine heroina. Njegovo telo su, kako se tvrdilo, dvojica dilera potom prenela u stan i stavila u kadu kako bi prikrili ono što se dogodilo.

Ipak, ovu verziju treba posmatrati upravo kao ono što jeste — nepotvrđenu tvrdnju koja se razlikuje od zvanične verzije događaja.

Slične navode iznosili su i pojedinci iz Morisonovog tadašnjeg kruga. Rok muzičarka Marijana Fejtful godinama je govorila o svojoj verziji događaja i tvrdila da je njen tadašnji partner Žan de Bretej imao veze sa drogom koju je Morison navodno uzeo.

Ali ni ta priča nikada nije dobila konačnu potvrdu.

Zašto misterija traje više od pola veka?

Možda upravo zato što se oko Morisonove smrti spojilo nekoliko elemenata koji su idealni za nastanak legende: mladi muzičar na vrhuncu slave, bekstvo u Pariz, problemi sa alkoholom i drogom, misteriozna smrt, izostanak detaljne obdukcije, mala i gotovo tajna sahrana i brojne kontradiktorne priče ljudi koji su ga poznavali.

Morison je uz to bio član takozvanog "Kluba 27" — grupe izuzetno poznatih muzičara koji su preminuli sa 27 godina. Njegova smrt usledila je nakon smrti Brajana Džonsa, Džimija Hendriksa i Dženis Džoplin, što je dodatno učvrstilo mit o prokletstvu rok zvezda koje umiru u istoj dobi.

Ipak, iza mita ostaje čovek.

Džim Morison nije bio samo ekscentrična rok zvezda, pesnik i skandal-majstor. Bio je i umetnik koji se sve više povlačio u sebe, čovek koji je pokušavao da pobegne od sopstvene slave i koji je u poslednjim godinama života sve više želeo da bude pisac, a sve manje javna ikona.

Poslednji tragovi njegovih misli

Posebno mračno danas zvuče pojedini zapisi iz njegovog "Pariskog žurnala". U njima se oseća čovek koji je bio zaokupljen smrću, krivicom, nasiljem, prolaznošću i sopstvenim unutrašnjim demonima.

Jedan od poslednjih zapisa koji se pripisuje njegovom dnevniku glasi:

"Nisam hteo da te ubijem. Ti si prosto bio tu."

Danas je gotovo nemoguće znati šta je Morison zaista želeo da kaže tim rečima, kome su bile namenjene i da li uopšte imaju bilo kakve veze sa njegovom smrću. Ipak, kada se čitaju iz perspektive svega što se dogodilo samo nekoliko meseci kasnije, zvuče gotovo jezivo.

Čovek koji je otišao prerano

Džim Morison je umro sa 27 godina, u trenutku kada je iza sebe već imao karijeru o kojoj bi mnogi umetnici mogli samo da sanjaju, ali i osećaj da još nije rekao sve što je želeo.

Njegova smrt nije stavila tačku na priču o njemu. Naprotiv, od tog trenutka počela je da raste legenda.

Danas je njegov grob u Per Lašezu jedno od mesta koje posećuju ljubitelji rok muzike iz čitavog sveta. Njegove pesme i dalje se slušaju, njegovi stihovi se citiraju, a njegov lik ostao je simbol slobode, pobune i mračne strane slave.

Šta se zaista dogodilo u noći između 2. i 3. jula 1971. godine verovatno nikada nećemo saznati sa potpunom sigurnošću.

Ostala je zvanična verzija, ostale su brojne sumnje, ostala su svedočenja koja se međusobno razlikuju — i ostao je Morisonov grob u Parizu, kao tiha tačka na kojoj se završio život čoveka čija je umetnost nastavila da živi mnogo duže od njega.