Bila je sa ljubavnikom na Zlatiboru kad je primila poziv da mu se ćerka bacila sa 7. sprata: Zbog našeg legendarnog pisca ostavila je muža i sina

"Rođena sam u Nišu 1960. Tata je bio lekar, internista, specijalista za leukemiju, mama profesor, inženjer, bavila se visokom strujom i u školskoj laboratoriji puštala je meni i mlađoj sestri Tesline munje. Baka po majci, na koju karakterno puno ličim, bila je računovođa s divnim rukopisom krasnopisom. Deka po ocu je bio seoski učitelj i službovao po istočnoj Srbiji. Nosio je štipaljke za pantalone kad vozi bicikl. Tatina majka, moja baka, naučila me ja da volim bilje i okopavam bašticu."

Već odmalena je obožavala knjige.

"Oduvek sam znala da me zanima samo književnost. Neprekidno sam čitala, komšiluku sam kao prava bibliotekarka izdavala revers i knjige, spavala sam, umesto s lutkom, sa nekim malim kamenim muljevitim poprsjem Đure Jakšića, izrovarenog nekim niškim poplavama. Još ga imam. Kad sam roditeljima saopštila da ću ići u Beograd na studije književnosti - u Nišu tada nije postojao taj fakultet - tata je bio neprijatno iznenađen, želeo je da idem na medicinu, da nastavim njegovim stopama. Naravno da nije uspeo da me pokoleba i tako sam se našla u iznajmljenoj sobi u Ulici 27. marta, tačno kod Palilulske pijace."

Nekada je radila i po dva posla istovremeno.

"Predavala sam u školama, mahom mašinskim i paralelno radila u Institutu za književnost na projektu "Srpska književna kritika u XX veku". Taj drugi posao je podrazumevao mnogo sedenja u Narodnoj biblioteci, što je bilo divno. Radila sam na anotaciji hiljade knjiga, što mi je omogućilo da popunim znanje o srpskoj književnosti prve polovine XX veka, koje je na neki način bilo prećutano u socijalističkom školstvu."

Prvi momak

Toliko ga je volela, da je bila spremna sve za njega da uradi.

Prva ljubav mi je bio jedan Kimi. Hteli smo da pobegnemo iz naših kuća, toliko smo se voleli. Njegova starija sestra nas je sprečila. Patila sam, naravno, kad bi bio na moru, pa smo se dogovorili da, čim se vrati, okači veliki slamnati šešir na prozor oblakodera u kojem je živeo, a ja sam iz svoje podalje zgrade posmatrala po ceo dan tatinim dvogledom kada će se šešir pojaviti. I dan-danas se sećam te sreće i uzbuđenja do gušenja kada se šešir pojavio.

Tajno venčanje

Na ludi kamen stala je sa svega 18 godina, ali ne sa Kimijem.

"Zorana, svog prvog muža, upoznala sam takođe u gimnazijskim danima. Bio je brat sestrine najbolje drugarice. Prelep. Plavook. Sociolog, kasnije profesor i direktor škole. Čim sam ga videla, znala sam da će mi biti muž. Tako je i bilo. Venčali smo se tajno. Imala sam 18 godina, on 24. Interesantno je da prilikom obe udaje nisam imala venčanicu. Sve neka uvrnuta venčanja. Prvo mi je bilo majsko, u jedan četvrtak, u odrpanoj opštinskoj kancelariji, drugo venčanje, majsko takođe, u salonu sopstvenog stana sa ukupno desetak zvanica. Dve godine nismo živeli zajedno, jer je Zoran morao u vojsku, ja na fakultet. Viđali smo se na samom početku kao bračni par uveče, u gradu. Ja bih izlazeći iz kuće stavila burmu, bio je to ipak bračni izlazak, a kada sam se vraćala, sakrila bih prsten u plišanu vrećicu. I tako dve godine."

Sa Zoranom Mihajlovićem provela je 13 godina.

"Sa Zoranom sam bila u srećnom braku. Zatrudnela sam kasno, kako se smatralo u to vreme, sa 28 godina. "Starija prvorotka", tako se oficijelno zvalo kada je trudnica imala preko dvadeset pet godina! Rodila sam sina Vuka, koji je imao sreću ili nesreću da ima u detinjstvu dva oca. Paviću je sam nadenuo "titulu" praotac", ispričala je za "Kurir" i nastavila:

"Živeli smo mirno sve dok sasvim slučajno nisam pročitala Pavićevu priču "Konjica". Bila sam zaprepašćena da tako izvrstan pisac živi u Srbiji a da ja nisam čula za njega! Apsolutno mi nije palo na pamet da je to ime identično sa imenom autora iz čijih sam knjiga na fakultetu učila barok i predromantizam."

Fatalna ljubav sa Miloradom Pavićem

Sve je počelo od pisanja diplomskog rada...

„Bio je to 27. maj 1986. godine kad sam ušla kod njega u kabinet na Filozofskom fakultetu. Tema mog diplomskog rada bile su njegove priče. Trebala mi je bibliografska građa, a pošto je nije bilo o savremenim autorima, bila sam primorana da se konsultujem sa samim piscem. Trebalo mi je dva meseca da se usudim da mu telefoniram. Imala sam tri broja nekih Milorada Pavića u Beogradu. Nisam znala ni gde živi. I jednog dana sam se usudila da pozovem. Imala sam napisan tekst: ‘Dobar dan, ja sam ta i ta, radim diplomski rad i želela bih...’, a onda me je duboki muški glas, koji me je već tada milovao, pitao: ‘A zašto to radite? ‘ Sve sam očekivala osim toga. Rekla sam nešto nemušto, ‘zato što volim tu prozu’. Zakazao mi je za sutradan u podne, u njegovom kabinetu. Tako je počelo. Poznanstvo.“

Priznaje da je bila opsednuta Pavićevim delima.

„To je posle preraslo u saradnju, u međuvremenu sam dobila dete, radila na raznim mestima, školama, u Institutu za književnost, ali sam bila opsednuta Pavićem, njegovim pričama i bili smo u kontaktu. Ipak, postojala je velika distanca, nisam mogla da pretpostavim da među nama može išta da se desi. To je trajalo pet godina, sve do 1991. godine. Tada sam radila u jednoj nevladinoj organizaciji koja je imala zadatak da lobira da Milorad Pavić dobije Nobelovu nagradu za književnost. Išli smo na razne književne večeri, pa je tako bila jedna i u mom Nišu, u Narodnom pozorištu. Bili smo gosti hotela, svako je imao svoju sobu, ali postalo je jasno da naš odnos ne može više da bude bez dodira i tada smo se dodirnuli."

Pitao me je dok smo se voleli: "Čime sam ja ovo zaslužio?"Bila sam zatečena. Kakvo pitanje?! "Knjigama, naravno!" Šta drugo da kažem... Božjom promisli? Sutradan ujutru mi je poklonio sa posvetom svoju ukoričenu sveščicu, jednu od rukopisnih beležnica, kojih sada imam bezbroj u Legatu. Sve su uredno arhivirane od strane Biblioteke grada Beograda i Arhiva Beograda. Moju beležnicu nisam pokazala, ona je jedino zbilja moja. Stoji mi ispod jastuka."

Nisu želeli da budu ljubavnici i da varaju svoje partnere.

"Znali smo da ne možemo da budemo ljubavnici. Nije to bilo pošteno ni prema nama ni prema našim porodicama, a i znali smo da je tako jaku vezu nemoguće održavati kao tajnu. Te noći u Nišu shvatili smo, posle pet godina, da više to ne možemo da krijemo sami od sebe. Sve je bilo na distanci mnogo godina, a onda je buknulo. On me je zaprosio, ali nisam mogla da izađem iz braka jer sam imala malo dete, od četiri godine."

Milorad je otišao kod njene mame da je zaprosi.

"A on je već imao odraslu decu: ćerku od 27 i sina od 31. Osim toga, ja sam imala dobar brak i rekla sam Miloradu: ‘Ja to ne mogu.’ Tokom tih meseci, od decembra 1991. do aprila 1992, bilo je jasno da ipak moram da se otkinem od svog bivšeg života. Onda je on pozvao moju mamu, otišli smo na večeru i tada me je zaprosio. Moj razvod je trajao vrlo kratko, a njegov četiri godine. Branka Pavić nije bila rada da se to ikakvim dogovorom reši. Sada nema svedoka da mi to potvrde, ali mislim da je taj brak i bez mene bio gotov.Njegova supruga, istoričarka umetnosti, teško je to podnela.A Milorad je njoj sve ostavio. On ju je obezbedio, ne samo decu nego i širu porodicu. Uvek je brinuo da svi budu zadovoljni. Putujući s njim, imala sam spisak lekova i svih potrepština, od praškova do parfema, kome šta treba da se kupi.“

Kako je i njihova priča bila neobična, takvo je bilo i venčanje.

"U zimu 1992. godine kupili smo burme i u krevetu venčali jedno drugo. Tek kasnije će doći i papirno venčanje. Ono je manje važno, ali ima pravne konsekvence na ceo moj život i posle njegove smrti. On je izašao iz braka i poneo je samo rukopise, pisaću mašinu i neka lična dokumenta. Iznajmili smo stan u tadašnjoj Ulici Georgija Dimitrova, tačno preko puta Tašmajdanskog parka, gde je sada Pavićev spomenik. Nismo imali ništa, kupili smo rešo, plastični sto, stolice... Užasno smo se osećali tada. Mi nismo znali da li ćemo umeti da živimo zajedno, jer jedno je ljubav i literatura, a drugo je stvarni život. Mislila sam da neću izdržati taj život s Pavićem jer je on posvećen poslu. Imao je vojnički način života kad je rad bio u pitanju."

Pavićev razvod od bivše supruge trajao je godinama, što joj nije lako palo.

"Venčali smo tek 1996, kad je završena brakorazvodna parnica. Žalili smo se Kaporovima kako nikako da se okonča taj proces. Onda je Moma rekao: ‘Slušaj, Mišo, obuci odelo, stavi kravatu, napravi sendvič, sedi na klupu i nemoj da izlaziš iz suda dok ne dobiješ papir.’ Već sledeće nedelje smo se venčali u ovoj sobi, gde sada sedimo.Jedino nisam znala da li treba moj sin da prisustvuje, imao je osam godina. Ipak nije. Želeli smo da se venčamo i u crkvi, ali ona ne toleriše toliku razliku u godinama, a nas je delila 31 godina."

Bivši muž Zoran Mihajlović svedočio je razvoju ljubavi njegova supruge i čuvenog pisca.

"Hazarski rečnik" mi je kupio muž kao novogodišnji poklon za nastupajuću 1986. Za to novogodišnje veče spustila se nad Beogradom snežna oluja, neka praiskonska vejavica, Zoran je morao po smetovima peške da se vraća s posla i u tom čekanju otvorila sam poklon i počela da čitam. Znam da sam povremeno odlazila do prozora i gledala snežni vihor ne bih li se smirila od knjige. Kada je Zoran konačno stigao, ja sam bila pročitala skoro celu knjigu i bila sam potpuno druga osoba. Inicirana otkrila je i u jednom dahu objasnila za "Gloriju":

"Moj muž je bio posmatrač te ljubavi, tako da nije bilo veliko iznenađenje kad sam rekla da se to desilo. Imala sam sreću da su mi oba muža bila gospoda.Oni su se zbližili 1999, kad je bilo bombardovanje. Bila sam razapeta kako da pomirim oca deteta, muža, dete i majku, u čije atomsko sklonište smo odlazili. Moj sin je pripao ocu, tako smo dogovorili, jer ako se stara o sinu, ne može da bude mobilisan. Posle nekoliko noći u skloništu Pavić je rekao: ‘Ja ovde neću da umrem, najbolje i da dete i Zoran pređu kod nas.’ Tako smo svi zajedno živeli ovde nekoliko meseci. Posle su obojica dolazili na sve porodične svetkovine. Ali u mojoj široj porodici nisu tolerisali to što sam se razvela. Nije me mnogo doticalo to što su me stavili na stub srama jer sam bila toliko zaljubljena, u stvari, mi smo bili toliko opsednuti svih tih godina koje smo proveli zajedno, to je bilo totalno zavođenje, mi smo se neprestano takmičili i zavodili.

Neprestno je podsticao da radi na svom snu da postane cenjena književnica.

„Mnogo smo putovali, mnogo ljudi sretali i mnogo me je podržavao da pišem. A vrlo je teška bila odluka da pored jednog svetski slavnog pisca i ja pišem beletristiku. Često sam bila vrlo usamljena jer je Milorad dosta vremena provodio sa svojim junakinjama, a one su bile raskošne. Bila sam ljubomorna na njih. I kad je pisao ‘Drugo telo’, koje je meni posvećeno, opet sam bila ljubomorna. Kaže: ‘Sad si ti glavna junakinja i opet si ljubomorna. Ženama nikad nije dosta ljubavi.’ Nikad me nije kritikovao, i to mi je bilo jako žao, bio je mnogo zaljubljen u mene i njemu se sviđalo sve što napišem. U tome nisam imala nikakve pomoći od njega. Eventualno bi našao da fali zarez ili da je ispalo neko slovo, i to bi bilo sve. A ja sam bila nemilosrdna prema njemu.

Birao je fantastiče odevne kombinacije za nju.

"Mnogo je voleo da me oblači, a to što je on birao meni se sviđalo. Mnogo mu hvala na tome, jedan je od retkih muškaraca koji je imao taj dar. Sećam se, odemo u neki butik u Parizu, on sedne i traži šta će da mi obuku, a ja kao neka manekenka izlazim i šetam, a on uživa. Skoro sam našla neku bundu koju mi je kupio, to je kao iz ‘Evgenija Onjegina’, preteška, ne može da se nosi. On je najiskrenije uživao u ženama. Obožavali smo muzeje i kad bismo završili sve poslove, išli smo po galerijama, voleli smo tu ‘energiju slike’, to nas je odmaralo.“

Miloradova erotska snaga

Smatrao je da bi bio Kazanova, da mu pisana reč nije išla tako dobro od ruke.

"Erotska snaga Milorada Pavića je bila stravična. Često je govorio: ‘Da nisam pisac, bio bih Kazanova.’ Mislim da ta velika umetnost ima veze s libidom. On je stvarno bio dobar ljubavnik. Kod njega nije slabila erotska energija jer piše, naprotiv, ona je jačala. I s tim nemaju veze ni godine ni bolest. Meni stvarno nikad nije bio potreban drugi ljubavnik, niti da pogledam drugog muškarca. On je zadovoljavao sav moj svemir. Svi su govorili da je 31 godina velika razlika, pa sam se i ja nekad pitala kako će to funkcionisati, ali to nije bila prepreka, naprotiv. Non-stop smo vodili ljubav, na svim mogućim mestima, livadama, šumama, kolima, gde god bismo se našli, još ako je negde bilo zabranjeno, utoliko nam je bilo draže - otkrila je najdublju intimnu i dodala:

"Stan nam je postao dosadno mesto za takve stvari. Dešavalo se da sto dana u kontinuitetu imamo seks svakog dana. I dok je ležao na samrti u Urgentnom centru, u odeljenju za infarkte, mažem mu neku švajcarsku kremu za lice i sve vreme razmišljam kako da poslednji put vodimo ljubav. I vrlo često tokom seksualnog odnosa, kad ja padnem na njegovu glavu i čelo, osećala sam da smo jedno biće. To je nešto najmoćnije na planeti Zemlji. Znam da se o ovome obično ne govori, ali to je suštinska stvar. Kad sam prvi put posle infarkta došla kod njega, on mi je bio seksi u onoj crnoj majici. Vodio je računa i na samrti kako će izgledati."

Dva spontana pobačaja

"Dva puta sam bila trudna s Miloradom. Oba puta je plod uginuo, ali oboje nismo želeli više dece, hteli smo da knjige budu naša deca. Naša veza je do poslednjeg momenta bila obojena tim erotskim nabojem. Čak i kad smo bili u strašnim bračnim svađama, kad bismo prošli jedno pored drugog, onda je to bila strašna hemija.“

Velika tragedija

Posebno teško poglavlje u njihovom životu bio je gubitak Pavićeve ćerke.

„Sa Jelenom sam bila i prijateljica, išli smo na kafu, ali bila je bolesna, imala je neku užasnu depresiju. Posle njene udaje i rođenja deteta delovalo je kao da se bolest potpuno smirila. Izgleda da je bolest krenula da se vraća, ona je prestala da uzima lekove, niko nije mogao da je natera na to. Desila se ta tragedija kad je imala 43 godine, i ćerku od četiri godine. Mi smo bili na odmoru na Zlatiboru, dan pre njene smrti razgovarali smo telefonom, upravo je bila završila kurs fotografije, dva dana ranije imala je samostalnu izložbu... Mene je pozvao novinar i vrlo bezočno mi saopštio sve detalje samoubistva, kako se bacila sa sedmog sprata. Nisam znala šta da radim, pozvala sam prvo njenog brata Ivana, a Milorad je bio sa svojim biografom Radovanom Popovićem u kafiću. Policija se nikad nije javila. Seli smo u kola i došli u Beograd. Mislim da ga je to dotuklo."

Neostvarena želja

Velika joj je praznina u srcu ostala posle njegove smrti.

Jedina neostvarena želja mi je što mi nije kupio venecijansko ogledalo i jedan srebrni češalj koji smo videli u Tunisu. I strašno se osećam što više nije sa mnom, evo, gotovo već četvrt veka. Dogovorili smo se kako ćemo se viđati posle njegove smrti. Precizno! Nije ostvario dogovor. Prisutan je u mom životu na sasvim drugi način.

Veliki strah

Nada se da će pored njega počivati.

Ne bojim se smrti. Bojim se da me neće sahraniti pored muža.Mesto u Aleji velikana, gde on počiva, zove se kohta (samica) i nije predviđeno da se bilo ko sahrani uz njega. Nadam se da će gradski oci i srpska književna zajednica imati sluha, te da će u našem slučaju biti sahranjeno zapravo jedno književno biće, jedna velika ljubav.

– Bilo je tu i teških stvari. Miloradov razvod trajao je četiri godine, a „deoba bračne tekovine“ čak trinaest godina. I sve je ostavljeno bivšoj ženi. Bilo je veoma teških trenutaka. S njegovom decom bilo je manje problema jer je Milorad s njima imao baš dobar odnos. Naravno, nije sve to došlo preko noći, ali je funkcionisalo. Odnos s bivšom ženom bio je težak i meni je zapravo zbog toga veoma žao. Ljudski mi je žao. Ali deo života koji sam provela s Miloradom jeste ostvarenje sna svake žene jer ja zbilja jesam imala princa na belom konju. Taj komad života koji sam imala je postojao, i njegovo zračenje, energetsko i emotivno, i saznanje i zrelost koje sam dobila, to se ne može izgubiti sa smrću. Milorad je bio veoma duhovit čovek. To je bio zabavan brak utoliko što je bio i kreativan, s puno iznenađenja, s puno poslova, ali je jednostavno bio veseo. Daleko da je tu bilo nečega od pretpostavljene akademske ukočenosti, ne, ne.

Svađa među supružnicima bilo je i u takvoj ljubavi.

– Ja sam volela da se svađam, Milorad ne. Mislim da su svađe blagorodna stvar. U svađi kažete pola istine, izgovorite je, ne zadržavate je u sebi, ne razmišljate o njoj noću i ne jedete se. Ljubavna svađa je uvek osveženje ljubavi. To su bile žustrije razmene mišljenja, intelektualne rasprave. Oko ideoloških stvari padale su teške reči, kao i oko književnosti. Raspravljali smo se mnogo oko novog i starog vremena. Logično, ja sam se uvek zalagala za novo vreme, a Milorad, bez obzira na to što je bio otvoren prema novom, kao istoričar uvek je gledao neki istorijski presek. I ja sam pored njega naučila da neku stvar procenjujemo kroz vreme, a toliko sam se ljutila kad bi on tako pričao. Mada, Milorad je uvek govorio: „Nemoj, nemoj da se svađamo“, a ja sam mu odgovarala: „Pa to je divno.“

Milorad je bio pomalo profesorski zaboravan, ali i veoma praktičan čovek.

– Njegove knjige su pune mašte, ali iza toga stoji veliki rad. Jer, ako želite da obavljate svoje poslove, a imate svetsku slavu, ipak morate sve da držite pod kontrolom, a on je to umeo. Imao je tu neophodnu poslovnu i racionalnu žicu koja mu je pomagala da savlada sve poslove. A i tu smo se oboje složili. Vaspitanje koje sam ja dobila u porodici i njegovo vaspitanje, koje je bilo bliže vojničkom drilu, srećno su se spojili u sistematičnost koja je davala plodove. Mi smo bili ljudi koji nikada nisu kasnili na svoje obaveze, nijednoj obavezi nije prilaženo olako, niti je ona imala hijerarhiju. Od onih najosnovnijih stvari do svetskih poslova, sve smo radili veoma odgovorno. Ja sam mu bila pratilac. I uvek smo imali svest o tome da predstavljamo svoju zemlju, ma kakva ona bila u to vreme. Bile su te svetske premijere, u svetskim prestonicama, glamurozne večeri. Morali smo da vodimo računa o tome kako ćemo da se ponašamo, kako da izgledamo. Ta doza patriotizma je doza osnovnog vaspitanja.

A onda, kada se glamur završi, kada se vrate kući, umeo je Milorad Pavić da uđe u kuhinju i da sam nešto spremi.

– Zato je meni život s njim bio čaroban, jer je imao sve što je jednom životu potrebno. Ne samo glamur i uspehe, nego i teške trenutke, pucanja, sve ono što nosi svaki život. Jednom je Momo Kapor rekao: „Bre, Mišo, svi misle da ti jedeš samo šatobrijan. Ko bi rekao da vi ovde jedete ovaj pasulj s lukom prepečenim na ringli.“ Ali sve je to bilo naše. Nije bilo oholosti da se uobrazite i da sami sebi pred drugima više značite.

Nije bilo trenutaka ravnodušnosti u ovom braku, pre nekog teškog umora.

– Umora koji je bio toliki da sam ja u nekim trenucima mislila da ne mogu više da izdržim. Nisam mogla da izdržim tempo života i to što sam videla da Milorad više godinama ne može da iznese svoju vorkoholiju. Poslednje dve godine u našem braku dešavale su se vrlo dramatične stvari zbog toga što on nije mogao da se pomiri sa starošću. Ipak, smatram to njegovim viteškim činom. To ga je i odvelo u smrt. Njegov zglobni sistem počeo je galopirajuće da propada, prvo kičma, a onda i kukovi, i to je bilo nezaustavljivo. Onda je odlučeno da ide na operaciju jednog kuka, pa drugog, da bi mogao normalno da hoda. A ja sam, kao što majka zna kada će njeno dete da se razboli, bez obzira na lekarske nalaze i mišljenja, znala da ta operacija neće dobro da prođe. Znala sam da ne može da je izdrži. Morala sam da pretim razvodom braka da bih ga sprečila da ode. Ipak, otišla sam da se savetujem s psihijatrom jer sam bila u vrlo lošem stanju. Rekli su mi da nemam pravo da utičem na tuđi život, na to kako će se on završiti. To je jedna od najtežih odluka u mom životu. Došla sam do ivice snaga pokušavajući da ga sprečim da se ne desi ono što se desilo. Otišao je na operaciju kuka, prošlo je kako je prošlo, došao je kući, ali tromb je odmah krenuo i on je doživeo infarkt. E, sada bi neko rekao – veštica je to znala. Ma, nije veštica, mi žene znamo dobro samo one koje volimo. Znamo ih u dušu i telo. I niko drugi ne može to da zna. Nema tu spasa i pomoći kada nešto znate. Nije to ni naslućivanje, jednostavno znate. Da se nije operisao, verovatno bi morao da se kreće uz pomoć štapa ili čak i kolica, a on je rekao da to ne želi. Onda kada je došao infarkt, kada smo se i s tim suočili, znali smo da neće dugo trajati. Odmah je bio u koronarnoj jedinici, nismo morali ni da razgovaramo, znali smo da je gotovo. On nije želeo da ima bolove, nije želeo da bude star. Bio je star, ali se energetski i mentalno dobro držao, ali njegovo telo nije moglo da izdrži. I ja sam se nekako pomirila s tim da je Milorad iz mog života otišao kao vitez. On je doneo određenu odluku u koju ne može niko da se meša, pa ni ja. Možda mi je taj period pred njegovu smrt bio i teži nego posle smrti. Morala sam i ja da izdržim da poštujem tuđi izbor na završetak života.

– Smrt njegove ćerke Jelene bio je i početak njegovog kraja. Milorad je već tada bio bolestan. Teško je da pričam o tome ja koja nisam majka. Sve to s njom bilo je teško i dugo je trajalo. U jednom trenutku više nisu mogli da pomognu ni lekovi, ni lekari. To je bila naša žrtva koju smo morali da podnesemo. Ali, i to je bila njena svesna odluka, imala je 43 godine, bila je zrela i imala je ćerku. To znači da više nije videla nikakvu mogućnost opstanka. Milorad je posle toga odustao od života.

On je verovao da od onoga što stvori pola ide bogu, a pola ljudima. Kao neko namirenje.

– Kada se desi velika ljubav, ona mora nečim strašnim da bude plaćena. Ne mislim da je ovo način plaćanja, ali velike ljubavi su po prirodi tragične. Nema hepienda. Uvek bih dala savet mladima – birajte srednju ljubav. U velikim ljubavima sve je do te mere emotivno pojačano da je to energija koja je istovremeno i kreativna i rušilačka. I nisu ni u knjigama ni u filmovima tek tako velike ljubavi tragične. To zaista jeste tako. Naplaćuje se i velika ljubav, i velika kreacija, i veliki uspeh.

Nakon Miloradove smrti, Jasminin sin Vuk pokazao je iznenađujuću zrelost postavši njen glavni oslonac.

– Kada je reč o mom sinu Vuku, kome su sada 22 godine, desila se jedna veoma čudna stvar posle Miloradove smrti. On je, a da ranije nikada nije nagoveštavao da će biti takav, preuzeo brigu o meni, a na neki način i o Miloradu, odnosno o njegovim delima. Postavio se kao domaćin koji kao da je iz našeg zajedničkog života naučio stvari koje su mogle da izbiju tek kada Milorada više nije bilo. On je bio, i sada je, moj najveći oslonac. To je nešto potpuno neočekivano i ono što me je očaralo. Izgleda da roditelj ne zna kakva će njegova deca biti u nekim ključnim situacijama u životu. Lako se uključio u velike poslove koje sam dotle ja morala sama da obavljam i sada se znalački snalazi u svemu tome. Ja sam mislila da je mlad, ali pokazao se kao sjajan. Cela porodica je zapanjena.