Novinarstvo nije posao, već životni poziv - u to je sigurna Slađana Nedeljković, novinarka hronike Kurir televizije. Od sudnica, hapšenja i tragedija do potresnih ljudskih ispovesti, njen svakodnevni rad obeležavaju adrenalin, odgovornost i borba sa emocijama. U iskrenom razgovoru za Stil govori o počecima, profesionalnom sazrevanju, najtežim terenima, poput onog u Boru i poplava u regionu, ali i o tome kako ostati čovek u svetu loših vesti.
*Kako je biti novinar? Da li je teško nositi se sa izazovima koje nosi novinarski posao?
- Biti novinar je čast, smatram da ona pripada samo odabranima ili onima koji umeju da procene kako i na koji način možemo poboljšati društvo u kojem živimo. Još uvek pamtim reči svog profesora s Fakulteta političkih nauka koji nam je jednom rekao: "Mora da ste dovoljno ludi ili hrabri kad ste u ovom vremenu odabrali da se školujete za novinara", mislim da je bio u pravu. Novinarstvo nikad nisam doživljavala kao posao, za mene je to životni poziv i mogućnost da kažem ono što mislim. Novinarstvo je za mene prilika da prikažem u realnosti izazove s kojima se suočava običan čovek, s kojim se može poistovetiti svako od nas. Ne postoji radno vreme za novinara, vi kao novinar ustajete, razmišljate i gledate svet na drugačiji način od običnog čoveka. Novinarstvo je zaraza od koje se nikad ne oporavite, koja vas tera da budete bolji, koja vam donosi sjajne priče, prilike i mogućnosti.
Koliko dugo ste novinar Kurira i kako je tekla vaša karijera?
- Novinar sam od trenutka kada sam kročila na Fakultet političkih nauka, tada sam radila u fakultetskom časopisu Politikolog, a kasnije postala i njegova urednica. Prvu novinarsku nagradu dobila sam 2017. godine za najbolji studentski intervju na takmičenju Unije studentskih glasila. To je bio intervju s fakultetskom spremačicom Zoricom Đurić, koja je radila kao spremačica prijavljena sa osnovnom školom iako je po zvanju bila ekonomista za turizam i nekadašnja članica Saveza pisaca Jugoslavije. U intervjuu sam obradila temu prekvalifikovanih ljudi za poslove koje obavljaju.
U međuvremenu sam pohađala praksu na RTS, u Udruženju novinara Srbije i Fonetu, što mi je pomoglo da ispečem zanat i savladam i ostale vrste novinarstva.
Nakon fakulteta pisala sam istraživačke tekstove za vazduhoplovni portal Tango siks, a dve godine nakon toga radila sam i kao kopirajter za još dve firme. Iz nekog čudnog razloga marketing mi je oduvek išao od ruke, ali je novinarstvo moja jedina i prava ljubav. Zato sam se 2021. prijavila na audiciju i postala deo Kurir televizije. I dalje pamtim 8. novembar, kad me je sadašnji urednik pozvao i rekao mi da sam postala deo ove velike medijske kuće.
Kad se prisetite vaših početaka, koji su to momenti koji su za vas predstavljali nelagodu i kako ste uspeli da se izborite s njima?
- Svaki početak je težak, ali kad je želja dovoljno jaka, ne postoji nemoguće. Mislim da su me u ovom poslu najviše održali upornost i istrajnost. Na samom početku uslov je bio da poradim na svojoj dikciji i izgovoru pojedinih slova. Bila sam uporna, posećivala sam skoro svakog dana logopeda i uspela sam da savladam izgovor pojedinih glasova koji su mi do tada predstavljali problem.
Često sam nakon lajvova gledala reprize svojih uključenja kako ne bih u nekom od narednih ponavljala greške. Takođe, saveti i dobronamerne kritike mojih kolega pomogli su mi da budem što bolja.
Vi ste neko ko ima uzlaznu putanju i kontinuirani napredak u karijeri. Kako izgleda taj zdrav razvojni put jednog novinara? Da li postoji recept za napredak u medijima?
- Mislim da su red, rad i disciplina ključ za napredak u novinarskom svetu. Suština je spoznati sebe i oblast koja svakome od nas najviše leži, za mene je to bila hronika.
Od trenutka kada sam počela da pratim suđenja, da ulazim u sudnice, izveštavam s hapšenja ili mesta nesreće, shvatila sam da je to moj put. Uzbuđenje, adrenalin i hrabrost su ono što osećam svaki put kada odlazim na teren i znam da ću saznati nešto novo.
Kad bolje razmislim, hronika je oduvek bila prisutna u mom životu jer sam se odmalena interesovala za takve teme i pratila emisije kao što su "Rikošet", "Pozovi 92", "Patrola" i "Dosije". Još kao dete volela sam da istražujem, ali i da isterujem pravdu, pa pretpostavljam da je i to uticalo na moj izbor.
Na koje ste momente svog posla, odnosno svog dosadašnjeg novinarskog rada, posebno ponosni? Koji su vaši najveći poslovni trijumfi?
- Posebno sam ponosna na mesec dana provedenih na terenu u Boru, kad je nestala dvogodišnja Danka Ilić. Ova priča je za mene bila veliki izazov, ali mi je donela iskustvo koje je zlata vredno.
Sećam se da sam u Bor tada otišla u čizmama, a vratila se u letnjoj obući, jer sam dva godišnja doba provela na terenu. Uključivala sam se s najrazličitijih lokacija, jer smo moja koleginica iz printa i ja pratile svaki korak policije kako bismo pokrile sva dešavanja.
Neću zaboraviti ni poplave u Bosni i Hercegovini u kojima je veliki broj ljudi nastradao. Tada sam izveštavala u gumenim čizmama i kabanici, dok je kiša neprestano padala. S terena sam donela potresne priče, upoznala sam najrazličitije ljude koji su svoju tugu podelili sa mnom i našim gledaocima.
Takođe, požar u diskoteci "Puls" u Kočaima je nešto što ću zauvek pamtiti, a što me je promenilo i dalo mi neki drugačiji pogled na život. Nikad neću zaboraviti reči jednog meštanina tog grada koji mi je rekao: "Tuga ne zna ni za boju kože, ni za veru, ni za naciju."
Oblast novinarstva kojom se bavite - crna hronika, nešto je što je samo po sebi polje uglavnom loših vesti i događaja. Kako uspevate da napravite balans, tako da vaš privatni život ne trpi posledice takvog radnog dana?
- U početku je bilo jako teško, jer sam po prirodi jako emotivna i senzitivna osoba. Najteže scene su mi kad vidim roditelje kako plaču za tragično nastradalom decom i kad vidim tugu u očima dece.
Ipak, šala, smeh i muzika su ono što mi pomaže da ne upadnem u depresiju i da ne dozvolim sebi da stvari s terena doživljavam srčano. Takođe, često pišem i trudim se da svoje emocije pretočim u nešto kreativno.
Moram da priznam da mi se i sad dešava da zaplačem kad slušam nečiju ispovest. Zato ja neretko kažem da su u meni dve ličnosti, jedna koja je emotivna, krhka i nežna i druga koja je jaka, hrabra i neustrašiva. Videćemo koja će prevagnut (smeh).
Nadovezujući se na prethodno, ko je Slađana Nedeljković privatno i kako izgleda jedan vaš običan dan?
- Uvek mi je bilo teško da pričam o sebi. Ono što ja zaključujem jeste da je moja ličnost totalna suprotnost oblasti koju radim, pa se ljudi koji me upoznaju neretko zaprepaste kad im kažem da sam novinarka crne hronike. Često se nakon toga i našalim kad kažem: "Ne daj bože da završite kod mene u emisiji."
Veoma sam društvena, ali sam i osoba kojoj samoća prija. Trudim se da slobodno vreme provodim s prijateljima i porodicom na relaciji Beograd-Kragujevac. Takođe, volim da putujem, otkrivam nove kulture, specijalitete i učim strane jezike. Mislim da bi čovek postao savršeno biće kad bi iskoristio svoj pun potencijal i poradio na sebi, svom intelektu i psihi.
Svakog dana ustajem u sedam, dok mi se kafa kuva, ja se tuširam. Kad skuvam kafu, čitam vesti iz hronike. Trudim se da uvek budem u pripravnosti i da sam spremna ukoliko dođe do neke tragedije, ubistva ili sl. kako bih odmah otišla na teren.
Moj život je usko povezan sa oblašću kojom se bavim, pa mi se neretko dešava da baš na privatnim dešavanjima, izlascima ili prilikom vožnje u taksiju upoznam zanimljive ljude koji kasnije gostuju kod mene u emisiji. Izvori s kojima sam u komunikaciji i privatno nekad me obaveštavaju o dešavanjima iz hronike i tokom odmora, pa se neretko dešava da i tada radim ili šaljem tekstove.
Koje su to sitne stvari koje život čine lepšim i zanimljivijim?
- Za mene su sitnice krupne stvari, smatram da je svaki detalj bitan i zato se trudim da se prema drugima ophodim onako kako bih ja želela da se neko ponaša prema meni.
Mogućnost da nekome pomognem za mene nema cenu, bilo da je u pitanju posao ili privatni život. Volim da pomažem ljudima i smatram da će taj neko, kad se nađe u sličnoj situaciji, pomoći nekome drugom, ne nužno meni. Tako se, kako bi Vladeta Jerotić rekao, pravi krug dobrih dela. Mogućnost da nekome izmamim osmeh i ulepšam dan za mene nema cenu. To su te sitnice koje čine život lepšim.
A ako govorimo o krupnim stvarima, koje su najveće životne vrednosti?
- Čast, poštenje, dobrota, ljubaznost i iskrenost su načela kojih se držim otkad znam za sebe. Bez njih ovaj svet bi bio Sodoma i Gomora. Iako se često čini da su takve vrednosti zanemarene i potisnute na globalnom nivou, ja verujem da i dalje postoje dobri ljudi, da svet nije tako zastranio.
Oduvek su postojali ljudi koji nemaju sistem vrednosti i ne znaju šta su ideali, to nije stvar vremena, već čoveka. Nekad nam se učini da oni bolje prođu od iskrenog i poštenog čoveka, ali sve to je kratkog daha. I to ne bi smelo da nas obeshrabri da sledimo ispravan put. Možda je put dobrog i iskrenog čoveka teži, ali su plodovi njegovog rada i truda najslađi.
Da li postoji floskula, izreka ili citat za koje biste mogli da kažete da se njima vodite na svom životnom putu?
- Ima ih puno, ali ako bih morala da izdvojim, to bi definitivno bilo: "Nekad je strah od smrti gori i od same smrti", to sam pročitala u nekom filmu i ostalo mi je duboko urezano.
Neretko gledamo u budućnost i osećamo strah zbog onoga što će nam se dogoditi, umesto da živimo u trenutku i da shvatimo da nas strah parališe i da je bolje da se fokusiramo na ono što istog momenta možemo učiniti.
Takođe, među omiljenim citatima mi je svakako i onaj Čerčilov: "Ako prolaziš kroz pakao, nastavi dalje." Ovu rečenicu neretko ponavljam u sebi kad nije moj dan ili u teškim trenucima. Odmah osvestim sebe da "posle kiše dođe sunce" i onda shvatim da ni bol, tuga ni problemi nisu večni.
Praznici su za nama, kako biste voleli da izgleda godina pred nama?
- Želim da nastavim sa ostvarivanjem svih ciljeva, da učim i radim na sebi što više, da putujem na destinacije o kojima sanjam i da budem još jača i hrabrija za sve ono što dolazi.
Vaša poruka čitaocima Kurira i gledaocima Kurir televizije...
- Nikad ne prestajte da verujete u sebe, ne zavisite od mišljenja drugih ljudi i ne gradite percepciju o sebi kroz sliku koju drugi imaju o vama. Radite na ostvarivanju svojih ciljeva i snova, jer ništa nije nemoguće ako je želja dovoljno jaka. Budite ljudi i neretko se stavite u cipele onog ko od vas traži pomoć.
Autor: Aleksandra Majdarević Stamatović
Koliko je tom vašem putu doprinela činjenica da iza vas stoji velika medijska kuća poput Kurira?
- Ako je Kurir po nečemu prepoznatljiv, onda je to hronika. Zato smatram da je to veoma uticalo i na moj razvojni put, jer sam mogla što vernije da prenesem priče s terena, ali i da znam da će veliki broj gledalaca videti sve ono što sam prikupila na terenu.
Posebno bih pomenula moje verne saborce s terena - fotografe, snimatelje i kolege iz printa, od kojih sam dosta toga mogla da naučim. Oni su bili značajne figure za svaki delić mozaika koji smo uspešno donosili u javnost.
