Čuveni glumac Žarko Laušević je u svojoj četvrtoj knjizi, pod naslovom "Padre, idiote!" pričao o životu na slobodi, nakon četiri godine i sedam meseci provedenih u zatvoru.
U njoj je otkrio detalje poznanstva sa Željkom Ražnatovićem Arkanom i njegovom prvom suprugom Natalijom.
"Željka Ražnatovića sreo sam dva puta u životu. Oba puta slučajno. Jednom sam bio u hotelu 'Slavija' sa Ljubom Dapčevićem kad je Arkan, odlazeći, prišao našem stolu da se pozdravi sa Ljubom i usput da mi poruči da me njegova Natalija mnogo ceni. Natalija, njegova tadašnja supruga, plavi cetinjski anđeo… Drugi put sam ga video ispred Radio Beograda 1992., kada sam čekao petogodišnjeg Duleta posle završene školice u Radio-grupi Mike Aleksića. Izlazi Dušan uokviren sa dva blizanca i upoznaje me sa novim drugarima. Vrlo kulturna deca, jedan od njih kaže –'Puno vas je pozdravila naša mama, Natalija'. Arkan mi mahnu iz parkiranog džipa pored. Otpozdravih“, napisao je Žarko.
Opisao je i kako je izgledao njegov naredni susret sa Arkanom.
"Stadion ‘Obilića’ nešto kasnije. Ručamo ‘dečiju radost’ – brdo pohovanih telećih šnicli i pire. Domaćinska atmosfera, limunada i voda. Pitam Cecu kako je zadovoljna sa snimanjem ‘Koštane’ sa Stojanom Stojčićem…
- Aaaa... - dade neki neodređeni komentar.
Na to Željko dobaci:
- Ma nema ništa od toga!
Gagi je nekako pošlo za rukom da iskamči votku od konobara, ne bi li džentlmenski izbegao pogled sa Cecinog dekoltea.
Malo kasnije Željko me izvodi na teren da prošetamo.
- Znaš da me jedan majmun pitao je l’ ovo stadion po onom glumcu Milošu Obiliću? I kako je izgledao Obilić? Ko ti, brate! Moraš to da čuvaš! To smo mi! Srbi! Nije Srbija šaka pirinča da je pozoba svaka vrana koju donese vetar! A? - zagrli me.
Osmehnuh se. Ne osećam se prijatno, mada on sve radi da bude drugačije.
- Znaš, puno mojih je tetoviralo tvoju facu na grudi, mišku, jedan i na... - smeje se.
- Bog i Šotra su to tako namestili... - skroman sam, kao da polažem prijemni za Hilandar.
Arkan šutnu jednu od fudbalskih lopti koja mu se našla na putu. Odlete preko ograde stadiona.
Treba malo da se skloniš, sve će to da se zaboravi.
- Ja... ne mogu.
- Šta, ku*ac, ne možeš? - daje znak jednom momku u trenerci da nađe loptu.
- Da zaboravim.
Može, može, sve se zaboravi! Idi, otputuj negde na par godina...
- Nemam ni pasoš još uvek - naglo mi se pripušilo, ali em sam na sportskom objektu, em u društvu poznatog antialkoholičara i protivnika pušenja.
- J*bo pasoš, ‘oćeš to sad da završimo? Tapi? Sad, dok šetamo? - uzima telefon.
Odmahnuh glavom. Pogleda me, a njemu uzvratiti takav pogled nije lako. Ni zdravo. A lep je dan inače, pomislih. Čak i ovakav, bez nikotina.
- Ja ne volim si*e! Mislim da ti nisi! Jesam se zaje*o, možda?
Slegnuh ramenima, jednako gledajući vedrinu iznad stadiona Obilića. Kad dobro razmislim, ja sad stvarno ne znam da li sam sisa ili maša. Pogotovu kad stojim pred ovim mašom...
Pored aut-linije stoji parkiran džip. Iza gola još jedan. U oba ima ljudi. Dotrčava momak u trenerci sa kapije, spasao je onu loptu.
- Evo ti moj broj. Šta god treba! To ti je moj dug, zbog Natalije. Uvek je lepo govorila o tebi. Nisam hteo pred Cecom.
- Hvala ti, Željko!
- I, zaj*bi ove glumce! Gaga je legenda nad legendama, ali svi puše, piju, j*bote. Al’ ti živi svoj život. Niko to drugi neće. Glavu gore! Sad je sve gotovo!"
(Mondo)
