Legendarni glumac Stevo Žigon preminuo je 2005. godine, ostavivši iza sebe ćerku Ivanu, sina Nikolu i vanbračnog sina Vida. Njegova smrt označila je kraj jedne epohe u jugoslovenskom i srpskom glumištu, a sećanje na njega i dalje živi kroz njegove nezaboravne uloge i priče o njegovom životu.
Rani život i ratne godine
Stevo Žigon rođen je 1926. godine u Ljubljani, tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Još kao dečak, bio je uključen u sabotažne akcije koje je organizovao Narodnooslobodilački front Slovenaca. Godine 1942. uhapšen je od strane italijanske vojske. Za dlaku je izbegao streljanje, zahvaljujući tome što je bio maloletan, ali je u vojnom zatvoru proveo celu godinu dana.
Nakon oslobađanja, njegovim mukama nije došao kraj – poslat je u koncentracioni logor Dahau. Upravo tamo naučio je nemački jezik, koji mu je kasnije omogućio da briljira u ulogama nemačkih oficira u ratnim filmovima. Iz Dahaua spasili su ga Amerikanci, oslobađajući civile, što mu je omogućilo da nastavi život i umetničku karijeru.
Glumačka karijera i umetnički život
Po završetku rata, Žigon se posvetio studijama i umetnosti, završivši glumu u Ljubljani. Bio je ne samo vrhunski glumac, već i režiser, iako ga je publika najviše upamtila po serijama "Otpisani" i "Povratak otpisanih". Stevo je imao jedinstvenu sposobnost da likove oblikuje sa dubinom, a njegova iskrenost i odsustvo dlake na jeziku činili su ga posebnim.
Stevo Žigon o veri i životnim principima
Žigon je bio poznat po tome što je otvoreno izražavao svoje mišljenje, pa čak i kada je reč o kontroverznim temama poput religije. U emisiji "Klopka" na tadašnjoj BK televiziji rekao je:
"Svoju decu ne bih upisao na časove veronauke. Ako vera nije nauka. A suština nauke je sumnja. Suprotnost vere je upravo sumnja. Nauka napreduje jer sumnja čak i u ono što je već postigla. A vera od vas traži da verujete na reč."
Dodao je i svoju ličnu refleksiju:
"Ja sam inače kršteni katolik... Nisam birao. Ali, uprkos krstu i veronauci, ostao sam komunista. Moj prvi kateheta je jeo beli luk na času i užasno smrdelo u učionici. Sećam se da je pričao kako je život dolina suza, i da pravi život počinje posle smrti, a jede luk da produži ovozemaljski život. Upravo tada sam postao ateista. Video sam da laže. Crkva je nešto drugo od Boga. Meni je veoma bliska misao o Bogu, ali crkva je najdalje od njega."
Porodični život i vanbračni sin Vid
Iz kratke romanse sa slovenačkom glumicom Metom Vranič, Žigon je dobio sina Vida, kog je upoznao tek kada je naslednik imao 28 godina. Vid je u intervjuima opisivao prvi susret:
"Godine 1971. Stevo Žigon je došao u Ljubljanu da režira ‘Pigmaliona’. Elzu Dulitl glumila je moja majka, Meta Vranič. Moglo bi se reći da sam nastao kao proizvod te kratke romanse. Moj otac se tada vraćao kući u Beograd, gde je imao već porodicu."
Vid je saznao za svog oca kada je imao 15 godina, ali ga tada nije želeo tražiti zbog zaštite od očuha i neizvesnosti kako će reagovati Stevova porodica. Konačno, sa 28 godina upoznao je svog oca u Beogradu, gde ga je Stevo i njegova porodica srdačno primila. Narednih pet godina proveli su zajedno, sve do Stevine smrti 2005. godine.
"Jedan dan pre nego što je umro, zvao me je u Ljubljanu i pitao da li mu mogu oprostiti što me nije ranije potražio. Kada sam mu rekao da ga volim, izgledalo je kao da je to jedino što je želeo da zna pre nego što nas ostavi."
Poslednja noć Steve Žigona
Stevo je svoje poslednje trenutke proveo okružen porodicom – suprugom Jelenom, ćerkom Ivanom i svojim psom Bimbom. Ivana Žigon u memoarima opisuje:
"Stevinu poslednju noć probdeli smo zajedno kod kuće. Ležao je nepomičan kraj mojih nogu, a ja sam čitavu noć pevala svom tati o Danu pobede nad fašizmom i Bulatu Okudžavi. Tog jutra nisam primetila da imam temperaturicu koja me je pratila poslednja dva meseca. Osećala sam samo jednu čudnu stvar – ruka kojom sam držala tatinu ledenu ruku, tokom noći je postajala sve toplija."
Stevo je bio svestan svog odlaska i poslednju noć proveo mirno, zatvoren u sobi, čekajući smrt.
Nasleđe i sećanje
Žigon je ostavio neizbrisiv trag na jugoslovenskoj i srpskoj sceni. Njegove uloge, energija i iskrenost učinili su ga jedinstvenim umetnikom, a privatno je bio čovek pun ljubavi i principa. Supruga Jelena je nastavila da čuva sećanje na njihov život i ljubav, preminuvši 13 godina nakon njega. Njihova priča i danas inspiriše i podseća na snagu umetnosti i ljudskosti.
