Dok su se nizale poslednje epizode serije "Tvrđava", publika širom regiona ostajala je zatečena snagom lika Momčila – čoveka slomljenog ratom, gubicima i unutrašnjim demonima.
U toj ulozi Nikola Pejaković nije glumio – on je, po mišljenju mnogih, proživljavao. Jer njegova privatna životna priča, iako drugačija po okolnostima, nosi jednaku težinu borbe, pada i ponovnog ustajanja. Iza glumačke harizme, humora i britkog uma krije se put ispunjen zavisnošću, bolom, ali i dubokim preobražajem.
Rani život i osećaj drugačijosti
Nikola Pejaković rođen je sa telesnim hendikepom – na desnoj ruci imao je četiri prsta, a sama ruka bila je kraća i slabije razvijena. Ipak, kako sam ističe, to nikada nije doživljavao kao hendikep u klasičnom smislu.
– Rođen sam sa četiri prsta i imao sam specijalan tretman u porodici. Jedinac sam, bio sam prilično razmažen. Nisam to doživljavao kao problem, naprotiv – kao neku vrstu prednosti. Bio sam drugačiji i to mi je davalo poseban značaj – ispričao je Pejaković u jednom od svojih javnih nastupa.
Zahvaljujući roditeljima, koji su učinili sve da kroz odrastanje prođe "kao kroz puter", Kolja nije razvio osećaj inferiornosti. Čak je i svoj fizički nedostatak doživljavao kao ličnu "tajnu snagu", nešto što ga izdvaja i jača njegov identitet.
Dolazak u Beograd i ulazak u svet poroka
Prelazak iz Banjaluke u Beograd doneo je nove prilike, ali i nova iskušenja. U velikom gradu Pejaković se, kako sam priznaje, brzo izgubio. Alkohol je u njegovoj porodici bio normalizovan, gotovo prihvaćen kao deo svakodnevice – "porodični sport", kako ga opisuje. Ono što je počelo kao navika, ubrzo je preraslo u ozbiljan problem.
Nedugo zatim, u njegov život ulazi heroin.
Droga mu je davala lažni osećaj snage, samopouzdanja i "prednosti", ali je istovremeno nemilosrdno preuzimala kontrolu nad svakim segmentom života. Dani su se svodili na jedno – kako doći do droge, gde naći novac i kako preživeti još 24 sata.
Dvadeset godina zavisnosti
Nikola Pejaković heroin je koristio više od dve decenije. U najtežim fazama, kako je sam priznao, dnevne količine koje je unosio bile su alarmantne.
– Kada sam došao na pet grama heroina dnevno, to je već bilo ozbiljno – rekao je otvoreno.
Paradoks njegove priče ogleda se u reakciji porodice. Kako svedoči, otac se više zabrinuo kada je Nikola počeo da odlazi u crkvu nego dok je bio duboko u narkomaniji.
Rekao je majci: "Šta se ovo dešava, bio je baš lep narkoman i normalan mladić" – ispričao je Kolja, s dozom gorkog humora.
U tim rečima ogleda se nerazumevanje s kojim se mnogi zavisnici susreću – problem se često ne prepoznaje dok ne postane nepodnošljivo vidljiv.
Heroinski "hobi" koji proždire život
Pejaković heroin opisuje kao „hobi“ – ali ne u ironičnom, već u zastrašujuće tačnom smislu. To je aktivnost koja zahteva potpunu posvećenost.
Sve se vrti oko droge: traženje dilera, obezbeđivanje novca, skrivanje, opravdavanja, laži. Život se sužava, a svet postaje mali, mračan i zatvoren.
Prvi pokušaji lečenja i pomoć kolega
Prvo lečenje Nikola Pejaković započeo je zahvaljujući kolegama sa snimanja filma "Lepa sela lepo gore". Nakon jednog snimajućeg dana, Dragan Bjelogrlić i Nikola Kojo, zajedno sa još nekoliko ljudi, odveli su ga u bolnicu.
– Bilo je svima jasno da moram da odem. Nije bilo prisile, samo jasna svest da mi je pomoć neophodna. Zanimljivo je da to nisu uradili samo jednom, nego više puta – rekao je glumac.
Ipak, prvi pokušaj nije doneo trajno rešenje. Nakon svega tri meseca, Pejaković se vratio heroinu.
Vera kao oslonac
Pravi preokret dogodio se zahvaljujući majci i jednoj ženi koja se bavila alternativnim metodama lečenja. Njene reči bile su jednostavne, ali sudbonosne:
– Samo Bog može pomoći.
Majka je potom kupila tri pravoslavne knjige. Kolja ih je u početku odbacivao, besneo, opirao se svemu što je dolazilo iz tog pravca. Međutim, vremenom je počeo da čita. Bez velikih planova, bez obećanja – polako, korak po korak.
Čitanje duhovne literature, uz podršku porodice, postalo je temelj nove stabilnosti.
Put oporavka koji nije bio brz
Vera nije trenutno izbrisala drogu iz njegovog života. Pejaković iskreno priznaje da heroin nije nestao preko noći. Ipak, kombinacija duhovnog traganja, porodične podrške i unutrašnje odluke postepeno je dovela do trajnog oporavka.
– Držim se crkve kao pijan za banderu – kaže danas, slikovito objašnjavajući koliko mu vera znači.
Za njega, vera je donela smisao koji heroin nikada nije mogao da pruži.
Danas: odgovornost, briga i svedočanstvo
Danas Nikola Pejaković govori otvoreno o svojoj prošlosti, bez ulepšavanja. Posebno ističe koliko mu znači uloga sina i briga o majci, koja boluje od demencije. Ta odgovornost dodatno ga vezuje za život, za prisutnost i za smisao.
Njegova priča nije samo ispovest o zavisnosti. Ona je svedočanstvo o tome koliko duboko čovek može pasti – i koliko visoko može da se podigne kada pronađe oslonac. Pokazuje koliko su zavisnosti razorne, ali i da izlaz postoji, čak i kada deluje da su sva vrata zatvorena.
Nikola Pejaković danas ne krije svoje rane. On ih koristi kao dokaz da promena jeste moguća – uz veru, pomoć bližnjih i hrabrost da se pogleda istini u oči.
