Zehru Deović u rodnoj Foči zvali su "Naša Zehra", a Sarajevu "primadona sevdaha". Njen autentičan glas doveo je do vrha muzičke svene, te je postala jedna od vodećih pevačica šezdesetih i sedamdesetih godina u Jugoslaviji, razme uz rame sa Silvanom Armenulić, Nadom Mamulom i Bebom Selimović. Gde god bi Zehra zapevala, razgalila bi ljudska srca najlepšim bosanskim pesama.
- Postoje pevači koji svojom interpretacijom mogu da nagrde pesmu, a postoje i oni retki koji mogu da je nadograde. Ako se neko može nazvati istinskim tumačem bosanskog sevdaha, to je moja draga Zehra Deović. Pravi majstori se vide baš u tim našim "rastegušama". Tu se pokazuje umeće vladanja grlom kao instrumentom. Zehrino pevanje je moglo da zaseni svaki instrument i svaki orkestar. U stvari, Zehrino pevanje je bilo najlepše kad peva bez orkestra. - govorio je svojevremno Jovica Petković u svom poslednjem nastupu u radio izdanju Muzičke apoteke.
Samo par otpevanih stihova otvorila su joj estradna vrata
Rođena je 09. decembra 1938. godine u Foči u uglednoj fočanskoj porodici Halima i Abide Deović. Tokom Drugog svetskog rata, kao i mnoge fočanske porodice i Zehrina biva žrtva zločinačke ruke. Otac joj je poginuo, a Zehra kao devojčica s majkom, sestrom i bratom boravi u izbeglištu u Sarajevu, da bi se 1946. godine ponovo vratili u Foču.
U svom rodnom gradu Zehra je završila osnovnu školu i gimnaziju. Još kao mlada devojka postala je članica fočanskog Omladinskog kulturno-umetničkog društva “Jedinstvo”, sa kojim je imala zapažene rezultate. S ovim društvom beleži prve značajnije nastupe
već od 1953. godine kada učestvuje na turneji po većim gradovima tadašnje Jugoslavije, gdje je imala priliku nastupati s tada glasovitim imenima, kao što su Vuka Šeherović, Sofka Lazarević i drugi.
Prekretnica u Zehrinoj karijeri je 1960. godina, odnosno dolazak na studije u Sarajevo, gde je upisala Pedagošku akademiju- muzička grupa. Iste godine polaže audiciju na Radio Sarajevu.
Zehrina interpretacija nekoliko stihova sevdalinke “Dve su se vode zavadile” bila je sasvim dovoljna iskusnom muzičkom pedagogu i kompozitoru Belušu Jungiću da Zehrin nastup na audiciji oceni najvišim ocenama i otvori estradna vrata budućoj muzičkoj divi kakva je posle postala Zehra Deović. Upravo, ova pesma koja je Zehri otvorila vrata Radio Sarajeva, postala je najpoznatija u njenom izvođenju.
- Radio Sarajevo je vrhunac moje karijere. Velika je čast pevati u društvu sa Šerbom, Jovicom, Zaimom, Safetom, Jozom, Himzom. Tu sam proširila poimanje sevdaha, shvatila koliko je naša bosanska pesma lepa i autentična. Ta naša sevdalinka nema oslonac ni u turskom melosu ni u melosu našeg okruženja. Trudila sam se da svakim treptajem moga glasa i ukrasom oplemenim svaki ton, da onaj ko me sluša može da stvori sliku naših reka i planina i naših ljubavnih jada - pričala je Zehra u mikrofon Muzičke apoteke na "Večeri sevdaha" u Beogradu.
Pesma je odvela na putovanja širom sveta
Svojom pesmom obišla je celi svet, imala je prestižne nastupe u mnogim zemljama, počev od 1964. godine: Bugarska, Izrael, Egipat, zatim po nekoliko puta Australija, Novi Zeland, USA, većina zemalja Evrope…Potom je nastavila i 1983. godine, u susret Olimpijadi, kada se Sarajevo bratimilo s Bakuom održala je niz gostovanja u Azerbejdžanu.
Tokom karijere sarađuje s vrsnim muzičarima i tekstopiscima kao što su: Ismet Alajbegović Šerbo, Jozo Penava, Jovica Petković, Beluš Jungić, Zvonko Nevžala, Besim Bajraktarević, Safet Kafedžić, Mijat Božović, Dragan Knežević, Omer Pobrić, Elvidin Krilić, Dževad Sulejmanagić...
Umalo pukla bruka
Na osnovu priče pokojnog Safeta Isovića, legendarnog pevača, u javnost je dopsela zanimljiva situacija u kojoj su glavne uloge imali upravo Zehra i on, inače veliki prijatelji do poslednjeg dana.
Evo šta je zabeleženo:
"Niko nije mogao pretpostaviti da će te letnje noći 1966. godine, svoj nastup na proslavi povodom obeležavanja godišnjice takozvane bitke za ranjenike na Sutjesci, tada već veoma popularni vokalni radio solisti narodne muzike, Safet Isović i Zehra Deović završiti, nakon sale hotela Zelengora kod Foče, u koritu reke Ćehotine. Kroz tamu te junske noći, saplićući se o rečno kamenje, bahuljali su njih dvoje, doslovno bežeći u pravcu Tjentišta. Zehra je u već podobro mokroj i zaprljanoj svečanoj haljini i za tu priliku neprikladnoj obući, uz veliki napor koračala rubom reke. Sve teže je pratila Safeta koji je išao samo par koraka ispred nje i često zastajao pomažući joj, kada ona nije mogla sama da savlada neku prepreku, veći kamen, rečni brzac ili poprečeno oboreno stablo. Cestom, koja je bila visoko iznad njih, ponekad bi prošlo kakvo vozilo čiji rad motora nisu mogli čuti od žubora vode, nego samo videti odsjaj farova. Svaki put bi se tada pritajili i sačekali da se svetla skroz izgube u tami pa tek onda nastavljali ići dalje. Znali su da ih traže!
Svečani govori političara i učesnika rata, vojne koračnice i veliki broj ljudi tog toplog junskog dana oživeli su prekrasnu dolinu Tjentišta, svojevremeno poprišta velikih borbi u kojima je živote izgubilo preko šest hiljada partizanskih ranjenika. Tu je, tokom neprijateljske ofanzive, ranjen i vrhovni komadant Josip Broz Tito, poginuo legendarni komadant Sava Kovačević. . .
Evociranje uspomena na te dane je po zalasku sunca nastavljeno u fočanskom hotelu Zelengora, uz svečanu večeru, gde su se iskupile zvanice, u ogromnoj većini vojna lica u uniformama okićenim brojnim odlikovanjima. Flašama ispijene rakije, piva i vina nije bilo broja. Ispred orkestra narodne muzike, na improvizovanoj niskoj bini, smjenjivali su se Safet i Zehra!
Nepristojno ponašanje prema Zehri
Alkohol je sve više dokazivao svoju moć. U neko doba, pripite vojne starešine, sa činovima od majora do generala JNA, počeše ustajati i svojim telima napraviše polukrug oko te nazovi pozornice i tako doslovno ogradiše muzičare jer je ovima iza leđa bio samo zid. Uz vrisku i ciku taj polukrug se sužavao, a pojedinci su počeli pevačici dobacivati vulgarnosti i tražiti da se ona popne na sto i da im na njemu pleše, odnosno, meša.
Sve češće su se čuli i povici da bulu treba odvesti u sobu. Videvši da situacija u kojoj se našla njegova kolegica Zehra postaje sve ozbiljnija, Safet je rekao muzičarima da zasviraju kolo i tako odvrate pažnju prisutnih, a nju je uhvatio za ruku i onako uplašenu, skoro pa uplakanu, poveo u pravcu toaleta. Čim su izašli iz obruča pijanih i pohotnih spodoba u sivomaslinastim uniformama, on je promenio smer kretanja i doslovno vukući kolegicu, obučen samo u košulju, istrčao iz hotela. Znao je da cestom neće moći pobeći onima koji ih budu tražili koristeći automobile pa se zato odmah uputio niz oštru šumsku strminu koja je vodila do korita reke Ćehotine.
Zehra je odrasla u tom kraju i znala je da će ih uzvodni tok Ćehotine dovesti do njene pritoke Sutjeske i da će onda, idući tim koritom doći do muslimanskih sela. Tako je i bilo. Kada su mokri, uplašeni, umorni i gladni u praskozorje u daljini ugledali munaru na džamiji, znali su da je tu spas.
Iznenađeni meštani su se zaista domaćinski brinuli o njima, ugostili ih i zadržali naredna dva dana, mudro krijući njihovo prisustvo. Skriveni iza gajbi povrća na ceradom pokrivenoj karoseriji omanjeg kamiona, Safet Isović i Zehra Deović se vratiše u Sarajevo."
Zehrin poslednji javni nastup bio je 1. marta 2015. godine kada se pojavila u emisiji BHRT-a posvećenoj upravo pevaču Safetu Isoviću kojem je posvetila i svoju pesmu.
Preminula je 30. oktobra iste godine, nakon borbe sa teškom bolešću.
Stil / Sevdalinka / Bošnjaci
